Првојерарху Српске Православне Цркве саслуживали су преосвећена господа епископи бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, полошко-кумановски Јоаким, крушевачки Давид, нишки Арсеније, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, западноевропски Јустин, хераклејски Климент, ремезијански Стефан, мохачки Дамаскин, марчански Сава, хвостански Алексеј и новобрдски Иларион, као и изабрани епископи јегарски Нектарије, липљански Доситеј, топлички Петар и многобројно свештенство и свештеномонаштво из више епархија Српске Православне Цркве.
Патријарх Порфирије: Смирење јесте простор експлозије слободе која нам је Богом дарована
На крају свете Литургије, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије се обратио новом архијереју Српске Православне Цркве:
– У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо архијереји, браћо и сестре, по промислу Божјем, благодаћу Духа Светог и сагласјем светих саборских Отаца наше помесне Цркве најпре смо изабрали, а ево данас, хвала Богу, и хиротонисали архимандрита Нектарија за Епископа јегарског.
Као и приликом сваке хиротоније, служили смо службу која се служи на Духове, празник на који се сећамо догађаја Силаска Духа Светог на апостоле Христове који су били сабрани у Јерусалиму. После тог догађаја апостоли су отишли на све стране света да проповедају Јеванђеље Христово, да крштавају све народе у име Оца и Сина и Светог Духа. И ево, ми смо служили управо исту ону службу која се служи на Педесетницу. Зашто? Пре свега због тога што је хиротонија епископа догађај када се сабирају епископи једне помесне Цркве или епископи из Католичанске Православне Цркве. Сабирају се на једно место да би се молили, да би служили свету Литургију и призвали Духа Светог да сиђе на онога који постаје епископ. Други разлог је и сама чињеница да Дух Свети, баш као на дан Педесетнице, силази на оног који постаје епископ и он бива одређен у Цркви да управо као апостол иде тамо где га Црква одреди, од све четири стране света, да проповеда Христа распетог и васкрслог и спасење људског рода Христом и у Христу.
Ви сте, владико Нектарије, сабирали искуства са свих страна света. Рођени сте у Сарајеву, али сте се школовали и одрастали у Шведској, студирали у Русији, студирали у Грчкој, обилазили многе земље Западне Европе, научили поред свог језика и језике других народа и ми се молимо Богу и сигурни смо, да као што су апостоли одлазили на све четири света до краја васељене да проповедају Христа, да ће чињеница да имате искуства разних култура и разних народа благодаћу Духа Светог од данас омогућити да ону истину, истину о Христу која је свима намењена, можете – разумевајући и посебности одређених култура и појединих народа – Христа и Христову реч не само пренети, него истински посведочити онаквом каквом она јесте, неизмењеном, а да притом буде разумљива онима којима се обраћате.
Као епископ Цркве Христове постављени сте да служите пре свега свету Литургију на месту и по обличју Христовом, јер света Литургија јесте пројава Царства небеског, манифестација Царства небеског овде са нама, међу нама. Света Литургија је само Царство небеско у историји, јер Литургија јесте Тело Христово, сам Господ којим се ми људи причешћујемо и постајемо, по речи Отаца, Његови сутелесници и сукрвници. Света Литургија је темељ и оквир из којег све остало извире, а то остало подразумева пастирски рад, непосредни лични контакт са конкретним људима, где опет и изнова треба проповедати Христа, а не себе и своју реч. То подразумева да по угледу на Христа морамо неговати и смирење. Будући да сте провели одређени број година на Светој Гори, подвизавајући се са браћом монасима у Царској лаври, у светом Хиландару, сигуран сам да сте научили шта то значи. Смирење јесте заправо простор експлозије слободе која нам је Богом дарована.
Заједно са оцима из нашег светог Сабора молимо се да Вам Господ да бистар ум и топло срце и крепост тела да идете путем апостола Христових, али и да молитве Светог Нектарија чије име носите буду непрестано са Вама како бисте од данас и убудуће изграђивали Тело Христово. Нека Вас Господ благослови! Молите се за све Нас! Прими жезал овај да напасаш поверено ти Христово стадо. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем. Достојан!
Епископ Нектарије: Тајна Светотројичне љубави истинско је огледало служења архијереја: да љуби као Отац, да се жртвује попут Сина и да усрдно служи налик Духу Утешитељу.
Примивши из руку Његове Светости Патријарха жезал – символ архијерејског служења, Његово Преосвештенство Епископ јегарски г. Нектарије изговорио је приступну беседу:
– Ваша Светости, господо aрхијереји, браћо свештеници, преподобно монаштво, христољубиви народе, најдража дјецо,
У тренутку кад вријеме уступа мјесто вјечности, када немушто даје предност словесном, кад смртник треба да се огледне у Бесмртноме, као на филмској траци смјењују се слике мог живота преда мном.
У eпископској служби у коју сам управо посвећен, јасно видим и разазнајем нијеми глас: измјерен си на мјерила, и нашао си се лак (Дан 5, 27). Стога како да не будем ужаснут чињеницом да дар aрхијерејске благодати човјек никад не може да заслужи, али и да се изволе Духу Светоме и најсвештенијем Архијерејском Сабору наше свете Цркве да ме, и поред слабости својствених земнороднима, изаберу за ову небоземну службу? Како да проговорим а да не замуцам и шта да кажем а да не одјекне празнином? Али благодат Духа Светога, која се данас као на дан Педесетнице излила на свако тијело (Дела 2, 17) овог сабрања, вапије да попут Светог Игнатија и у мени проврије вода жива и жуборећа[1] и пружи ми ријеч, дâ снагу и дарује мудрост да глинена уста буду разглас ванвременој ријечи Божјој. Тиме, а још више чињеницом да се епископ поставља да саслужујући Христу полаже живот у служењу малој браћи и сестрама Његовим, неизмјерно сам благодаран Богу, Који свагда људске немоћи исцељује и недостатке допуњује, Који ми очинском љубављу Ваше Светости и светитељском сагласношћу браће aрхијереја повјерава ову најузвишенију службу под сводом небеским. Од срца захвалан на овом богочовјекољубивом повјерењу и осокољен њиме стајем пред све вас – пуноћу Цркве Христове, мог многострадалног а љубљеног рода српског – и псалмопојчевом вјером у Бога, Који безусловно воли човјека, исповједам: Куда ћу поћи од Духа Твога, и од лица Твога гдје ћу побјећи? Ако узиђем на небо, Ти си тамо; ако сиђем у ад, присутан си; ако узмем крила своја ујутро и настаним се на крајевима мора, и тамо ће ме рука Твоја водити, и прихватиће ме десница Твоја (Пс 138, 7-10).
Нѝт исте вјере у свој својој пуноћи пројављује се у Новозавјетном откривењу Светотројичног Бога љубави. Тиме неизрецива и несхватљива Тајна Свете Тројице постаје источник хришћанске вјере из којег извире сва истина Цркве Божје, али и увор којем се враћа. Отуд молитва Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас! изражава овај средишњи значај који за човјека и егзистенцију творевине има истина о Светој Тројици. Овим постаје јасно и оправдано огњено настојање богомудрих људи Цркве за чистоту исповједања и одбрану те истине. Њоме се човјеку открива мистерија међуличног односа Оца и Сина и Светога Духа, који се кроз искуство Цркве сабране на Евхаристију пружа рођенима водом и Духом као начин властитог живота. Причешћујући се Тијелом и Крвљу Господњом, човјек постаје баштиник живота вјечнога и онај који опитно зна и свједочи: Нераздјељивој Тројици, поклањамо се, јер нас је Она спасла.
Ову истину о Једноме триличносном Божанству и о свецијелом човјеку Црква непрекидно исповиједа, превасходно, кроз свето Крштење, Миропомазање и Причешће, али и свеукупни светотајински живот. Чува је у свијести вјерних проповијеђу Отаца и Учитеља и крвљу Мученика. Управо је она нагнала Петра да исповједи: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога! (Јн 6, 68), али и да буде надахнуће неизбројивом мноштву оних који су у свом срцу осјетили призив да се осмјеле, ступе у клир и служе Господу са страхом и радују Му се с трепетом (Пс 2, 11) не заборављајући притом другог човјека, нашег брата и сестру, због којих Богочовјек Христос постаје Првосвештеник будућих добара. Отуд је тајна Светотројичне љубави истинско огледало ахијерејскога служења: да љуби као Отац, да се жртвује попут Сина и да усрдно служи, налик Духу Утешитељу.
Нама људима свесавршена љубав Свете Тројице доступна је једино кроз Богочовјека Христа Који је као – Прворођени међу многом браћом, дошао да дарује им живот вјечни (Јн 17, 2) и да га имају у изобиљу (Јн 10, 10). На Голготској горкој стјени Он постаје Велики Архијереј и свједок љубави која је јача од смрти. То је јемство да није дошао да му служе него да служи (Мк 10, 47); да безостатним служењем „испуни Писмо и сваку правду“ (ср. Мт 3, 15) јер κένωσης Његов – Литургија је Коју Он служи и на којој Себе Приноси на жртву живу и свеобухватну за живот свијета. То је Христос Спаситељ, а Његова жива икона на земљи јесте епископ који на мјесту Божјем стоји, како учи Свети Игнатије Богоносац.
Ако је Христос Нада безнадежнима, Спаситељ витланима буром, Пријатељ сиротима, Састрадалник патницима и свима Слуга – а јесте, онда је и епископ дужан да поучава, тjеши, љубављу враћа истинску наду, састрадава са патницима, да тугује са тужнима, а радује се са радоснима, да свагда и свима буде слуга.
Ја сам, вели Господ, Пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн 10, 11). Зар архипастирски штап који добија на хиротонији не опомиње епископа да је дужан врлинским животом да неуспављиво бдије над стадом које му Бог повјерава, да га напаса истином, вjером и љубављу, а ако затреба буде спреман и да умре за наслијеђе Христово? Зато није чудно што нас подузима језа и намеће нам се питање: хоћемо ли као људи који имају слабости (Јевр 7, 28) успјети одговорити призиву Божјем и очекивањима Цркве Његове?
У овај дан, којим ће се све вредновати у мом даљем животу, опомињем се ријечи Светог апостола Павла и молим да живим – не више ја, него у мени живи Христос (Гал 2, 20) и да поред свих својих немоћи ипак све могу у Христу који ми моћ даје (Фил 4, 13). Покоравајући се вољи Господњој са усрђем вапијем: Твој сам Спаситељу, спаси ме! Помози ми да дјело Твоје, непостидно вршим на земљи.
„Ево слушкиње Господње“, кликтала је Пречиста док је прихватала да постане сарадник у Икономији спасења свијета. Поучен Њеним примјером да се у послушању крије тајна спасења и да Бог љуби оне који смјерно врше дјело Његово, приклањам главу пред вољом Божјом и с љубављу муцам: Ево слуге Господњега! Нека се молитвама Богородице са мном збуде оно што Ти желиш Господе!
Немањино одрицање од сујете овог свијета и светодуховски преображај у Симеоново потпуно предавање хришћанској аскези, моји су оријентири за живот и нада на спасење.
Архипастирство Светог Саве Српског и Светог Нектарија Егинског уче ме како се свецијело љуби Бог, жртвује за ближњег и воли непријатељ; како човјек Христове вјере мора своју архијерејску службу да прекали у ковачкој ватри трпљења и смирења. Животно дјело Светог оца Саве, на мјесту на којем управо стојимо, врачарска ломача преобраћа у неуништиви етар свечовекољубља који се у најранијем дјетињству коснуо мог срца и неодољиво ме привољева да служим Богу, своме роду и сваком другом човјеку. О плодоносности пак Нектаријевог подвига најречитије говоре дјела љубави Божје која се свакодневно изливају из његових нетљених моштију на све који му са вјером и љубављу прибјегавају, у којем броју и сам настојим да будем.
Како да у овом часу не завапим за најмоћнијом подршком коју хришћанин може задобити, неизбројивим хоровима светих мученика и мученица, дјеце и стараца из рода нашега. Да! Њих призивам да ми дају снагу, укријепе вољу, ојачају вјеру, да ме упуте како ,,до смрти остати вјеран Христу!”
У времену у којем се прихватам епископске службе, на глобалном плану обремењеном пандемијом братомржње, инфицираном моћничким управљањем кризама, планетарним миграцијама, крвожедним ратовима уз константну претњу употребе нуклеарног наоружања и хибридних вируса, који се на регионалном, локалном и интерном нивоу рефлектују кроз јавни прогон свега што је предмет вјере, што је Христово, а у нашем случају светосавско, традиционално, благословено; где је љубав жртвована равноправности, а слобода укинута вербално-визуелном агресивном анархијом. У овом гротлу које прождире све оно чега је епископ оличење и заштита, човекова нада, као некад апостолска на таласима угроженој лађи, бива доведена у питање. Али тада као да нас иза сна буди крв предака који су преживјели Косовски бој и поручује: И ако смо изгубили царство, душе своје немојмо губити! свједочећи да са Христом и у Цркви увијек има наде. Тада видимо да је наша нада кроз огањ страдања продрла у сâму генетику светосавског и светолазаревског народног бића и да она није робиња, него извор оптимизма! Зато следећи данас најбоље из рода нашег: митрополита Петра Сарајевског, Вукашина из Клепаца, мученике глинске, јадовинске, пребиловачке, гаравичке; дјецу из Крагујевца, новојављене бачке, оне са острва Пага, из Градишке и Јасеновца, са Бањице и из Варне; малу Милицу из Батајнице и оне из сурдуличког воза, молим се Господу, највећем Мученику под сунцем, да и мени дарује срце које ће ме учинити Његовим чедом и њиховим братом по праштању и љубави. Поуздано знам да ће они снажити мој дух да будем чувар јединства Цркве којом већ осам стољећа кормилари Свети Сава, очекујући да будемо његови настављачи и бранитељи васељенске саборности православних и пријатељи сваког човјека. Њиховим молитвама не посрами ме, Господе!
Благодарим Богу за сва учињена ми доброчинства знана и незнана, јер без Њега у мом животу никада ништа није бивало. Прогнани из родног Сарајева огњеном стихијом рата, мир закратко нађосмо у Вршцу, одакле се наша породична лађа витлана животном буром, отиснула до Шведске и тамо скућила. Ово изнуђено и мучно путовање помогло ми је да још као дјечак схватим сурову озбиљност чињенице да дошљак сам ја на земљи, (Пс 118,19) и пролазник, као сви оци моји (Пс 38,13) и да дани су наши као сјен и нема стајања (I Дн 29, 15). Тако Господ моју тугу обрати у радост, јер разумијех и завољех истину да овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи (Јевр 13, 14) Вишњи Јерусалим, Царство небеско (ср. Откр 21 и 22).
Слава и хвала Господу који ми је даровао дивне родитеље. Мој пут ка Христу утабан је њиховим трудом и благословима. Бог да прости мога оца, блажене успомене Немању, који је био не само подршка мом опредјељењу да у монаштву послужим Богу, већ и изузетни примјер какав Божји слуга треба да буде, јер Му је он „у Духу и Истини“ служио свим срцем и душом цијелом. Непогрјешиво осјећам како се његова спокојна радост из небеских обитељи данас излива у моју устрепталу душу. Из средине срца изражавам никад довољну захвалност мојој драгој мајци, стаменој хришћанки Нади, која ме је од бреманитости своје усрдним молитвама везивала за Христа, а животом по Јеванђељу усмјеравала да неустрашиво ходим путем наших дичних предака, и што је данас овде уз мене. Хвала мојим најрођенијима: сестри Наташи и браћи, оцу Александру и Ђорђу са њиховим породицама што ме воле и што су моја подршка, утјеха и радост.
Дубоку благодарност упућујем незаобилазном неимару на мојој духовној изградњи, Епископу британско-скандинавском г. Доситеју. Хвала на повјерењу и стрпљењу које сте ми увјек указивали, на благословима и старању да учим Богословију у Фочи, а затим теологију у Москви, Атини и Солуну, да будем обучен у ангелски образ и посвећен у све свештене чинове Цркве. Хвала Вам Владико, за доброту срца, благост душе и милосрђе којима сте просвећивали моју таму и зажизали незалазну свјетлост у кандилу моје вјере, у нади да и даље остајете мој ослонац.
Драгом професору, Епископу моравичком г. Антонију, захваљујем за монашки постриг и ђаконско рукоположење, које ми је Господ пружио из његових руку, молитвом да му Бог узврати здрављем и спасењем.
С поштовањем и захвалношћу сјећам се наставника својих који ми проповједаше Ријеч Божју (ср. Јевр 13, 7), као и свих који су примјером, савјетом, молитвом и љубављу допринјели мом „узрастању у Христу“. Господина Георгиоса Фустериса, и све који су у овом броју, нека Господ утјеши и обогати непролазним добрима Својим.
Кољенопреклоно благодарим Мајци Божјој што ме је удостојила да у њеној башти – Светој Гори Атонској – проживим најљепши дио мога живота и стекнем залог вјере и љубави за будући труд у Цркви Сина Њезина. Свесрдно захваљујем хиландарској братији, на челу са мојим незаборавним Герондом, оцем Методијем, што су ме братољубиво примили у свештену обитељ и били моји педагози у подвижништву и назидатељи у Духу Светоме како бих заволио благољепије Дома Господњег.
Благодарим овдје присутном високопреподобном архимандриту Николаосу Лиолиосу, дивном пријатељу нашега народа, човјеку великога срца који је многа добра учинио мојој смјерности током студија у Атини.
Највећу пак захвалност дугујем Богу који је моје стопе усмјерио под Ваше очинске скуте, Најсветији Предстојатељу Цркве Српске Господине Порфирије, да се поучим Вашом вјером и пожртвовањем, укријепим љубављу и видим шта у пракси значи „свима сам био све, само да кога за Христа и Еванђеље придобијем“ (ср. I Кор 9). Уздајући се у Ваше молитве и родитељску подршку, вјерујем у сопствени архипастирски успјех.
Захваљујем уваженим изасланицима традиционалних цркава и верских заједница који су својим прусуством доказали како је лијепо и красно кад браћа и сестре живе заједно (Пс 132, 1). Благодарим директору Управе за сарадњу с црквама и вјерским заједницама др Владимиру Рогановићу, који је са нама. Од све душе захваљујем свима који ме воле ма гдје живјели, као и вама, који сте учествовали у светој Евхаристији и молим да ме памтите у молитвама.
И, на послетку: Дај ми Господе, марљиво и достојно служење у архијерејском чину, да се никада не постиди Црква Твоја због мене, него да ме радост служења и ревност за Дом Твој не напушта до последњег мог даха. Нека је бескрајна слава Тројичноме Богу, који нас је из небића призвао у живот да Му служимо, да Га исповједамо и љубимо, свјесни да је Он први заволио нас (I Јн 4, 19) и оставио нам љубав за средство којим се осмишљава вријеме, укида смрт, стиче живот вјечни и проповједа једина спасоносна истина да Љубав све побјеђује![2] Амин!
[1] Свети Игнатије Богоносац, Посланица Римљанима VII, 2.
Извор: СПЦ
