Чтецирали су богослови Ђорђе Милутиновић и Василије Тешић.

За певницом је било братство светога храма: протонамесник Немања Младеновић, јереј Александар Мирковић, и јереј Иван Антонијевић са верним народом.

Епископ је после прочитаног светог Јеванђеља у којем се говори о посланству апостола у свет, и о томе како да проповедају живу реч Божију и Васкрслога Господа, протумачио прочитани одељак:

“Зашто Господ шаље по двојицу ученика? Зато што је Господ у Јеванђељу рекао да све што се каже треба да се каже у присуству два или три сведока. Но ми знамо да је Господ изабрао дванаест великих апостола, и видимо како је изабрао других седамдесет апостола. Оволики избор апостола нам говори да је било много оних који требају да чују реч Божију, јер човек живи од речи Божије. Зато је Господ рекао не живи човек о хлебу него о свакој речи која излази из уста Божијих. Зашто? Зато што је свака реч Божија истина. Она је светиња. Тако да на првим страницама Библије читамо: “И рече Бог да буде свет и би свет”. Значи све на реч Божију бива браћо и сестре. Зато је та Реч Божија потребна човеку, да би се човек осветлио, да би га реч Божија просветлила, да би га научила о правим вредностима живота, и о самом смислу живота. Апостолима је дато да проповедају Реч Божију, и то је било непоходно, и зато Господ шаље своје ученике и зато каже: “Жетве је много али је жетелаца мало” тј. много је људи који су гладни речи Божије и који су жедни речи Божије... Зато Господ шаље апостоле да утоле ту духовну глад и жеђ код људи, како би се људи испунили Речју Божијом, како би се испунили Богом живим. Зато Господ и каже молите се Господу да пошаље жетеоце на жетву Божију. Зашто? Зато што је молитва наш разговор са Богом. Зато што је молитва наш осећај присуства Божијег у нама. Ове Христове речи нам говоре да се молимо искрено Богу, да добијемо праве посленике и пастире, праве свештенике јер нам требају. Требају нам прави свештеници али они који проповедају Реч Божију и живе по њој. Господ каже да се молимо за такве посленике, али да се ти посленици моле за народ. То је веза која не сме никада да се прекине у Цркви Божијој, да се свештеници моле за народ, а народ за свештенике. Јер ако се молимо и када се молимо ми онда већ пред собом на духован начин доживљавамо присуство тога човека за кога се молимо. Осећамо да је ту. Зашто? Јер нас је приближила молитва. Зато молитва и пост су неопходни за хришћанина човека. Једно без другога нема праву вредност. Колики је значај поста и молитве рекао нам је Господ да се постом и молитвом и демони изгоне из људи. И ево ми се налазимо у том периоду Божићњег поста, када треба да обратимо пажњу не само на извесну врсту хране него и на начин како живимо. Пост телесни нам је потребан јер када постимо телесно онда наше страсти јењавају, слабе, а онда се појачава та духовна страна и тај духовни пост. Он се састоји у подвигу молитви, бдењу, у појачању вере у нама. . . Дакле браћо и сестре пастири треба да се моле да реч Божија уђе у вернике. Како каже апостол Павле: “Реч ваша да буде у благодати сољу зачињена, да знате како вам свакоме треба одговорити”. Када? Увек. Посебно када се сретнемо са лицем Божијим и променимо овај свет и пређемо у други. То је вера хришћанска да верујемо у загробни живот. Да верујемо у други свет, али да исто тако имамо сећај да нам је Бог дао овај свет у коме живимо. Да живећи у њему зарадимо живот вечни. Човек овде живећи на земљи, почиње да осећа то присуство Царства Божијега које се остварује у оном вечном непролазном Царству. Дакле, пастири су зато да се моле да Реч Божија уђе у народ Божији. У исто време нам Апостол Павле говори да наша свакодневна реч коју изговарамо да буде у благодати у Христу и по Христу. Да меримо сваку нашу реч да ли је она по Христу, да ли је у Јеванђељу. Реч наша биће увек у благодати ако опет послушамо апостола Павла који каже: “Мудро живите и искупљујте време Богом живим. Зато опет апостол каже на другом месту: “Сад је време спасења”. Данас се одлучује и мени и теби где ћемо, хоћемо ли у рај или у тај други део. Дакле, од нашег живота како овде живимо и радимо како се понашамо зависи вечни и загробни жиот. Заиста браћо и сестре када човек искупљује време Христом и Јеванђељем он ојачава у сили Божијој и моћи Божијој. Дакле, браћо и сестре само ће тако реч наша бити не у мудрости људској. Ми често мислимо да је свака наша реч мудрост, али онда тада реч наша неће бити у мудрости људској, него у сили Божијој. Потребна нам је вера. Она је по својој садржини шира, дубља од сваке људске мудрости. Вером сазнајемо оно што не можемо нашим умом да схватимо, а камоли да објаснимо. Зато уствари вера настаје онде где стаје моћ човекова. Она продубљује то духовно знање код човека. Људи постају божански силни и моћни ако имају веру. Зато је Господ рекао: “све је могуће ономе који има вере”. А ономе који нема вере њему ништа није могуће. Њему је све тешко. Њему је тешко да се помери, нема вере која га носи. Зашто? Зато што вером Бога усељавамо у себе. А када се Бог усели у нама, онда се усели Дух Свети, и Дух Свети носи човека. Онда човек другачије мисли и просуђује и расуђује. Све просуђује и расуђује не својом мудрошћу него Духом Светим. Само тако кроз веру човек постаје моћан и јак. Нема греха и смрти, зла који могу савладати таквог Христовог човека који верује и живи и који је вером Бога уселио у себе. А апостол Павле нам каже да “мудро живимо јер су дани зли”. Први услов да се мудрост пронађе јесте да ли се дух људски ослободио од зла од обмане лажи и греха? Ако није, такав је човек роб, и грех поробљава човека. Зашто? Зато што грех одваја човека од Бога. Када се човек одвоји од Бога он све другачије схвата. Иако је хладно напољу док смо поред ватре нећемо се смрзнути. Али ако се удаљимо од божанске ватре, Бога, Јеванђеља, смрзнућемо се, “јер сваки који грех чини он је роб греху. “ Такав је човек роб лудости своје. Мисли да просипа мудрост. Мудрост људска је лудост пред Богом, када човек мудрује само својим умом а није свој ум оплеменио Духом Светим. Зато ће апостоли рећи: ми смо луди Христа ради а ви сте мудри Христа ради. Зашто апостол то каже? Апостоли иду у смрт за Христа, зар то није лудост за оне који не верују у Христа? Они знају да управо својом жртвом задобијају вечни живот. Дакле браћо и сестре божанска мудрост се даје онима који су чистога срца, онима који су светога живота. То је мудрост одозго, она је чиста, мирна и покорна. Таква мудрост је само Јеванђелска мудрост. Када човек мудрује ван Јеванђеља то је мудрост. Он ће погинути за ту своју мудрост, а није проверио да ли је Јеванђелска. Видећемо људе који су против Цркве, који говоре против људи који су у Цркви јер он мисли да је мудрији од свих других који су крштени и који сачињавају Цркву. А такви људи су у највећој заблуди. Дакле, нама треба јеванђелска мудрост до које се долази вером и чистим срцем до које се долази светим животом. Само се Богом наша људска реч преображава у Божанску мудрост. Нама су апостоли и свети оци пренели Христову науку, казали нам све. Нама је све речено и објашњено. Само је питање да ли прихватамо и слушамо то што је речено, и што нам је пренето? Или опет ја мудрујем собом? Ти си ставио себе изнад отаца и Цркве. Нама треба да слушамо и да се трудимо да испуњавамо оно што нам је речено дато и предато. Нама је све дато, Христом. Зато ће апостол Павле рећи: “Шта се хвалиш да ниси примио? Када си све примио. Ако си примио Христа, онда си примио и Цркву Његову. Ако си примио Христа ти си примио све заповести, благодат којом се ми спасавамо. Нека нам Господ помогне да се само молимо једни за друге, да поправљамо себе и да себи говоримо да треба да се поправимо више него што другима говоримо да треба да се поправе. . . Нама је Господ дао слободу, да ли ћемо живети у смирењу или у гордости. Све је то човеку на слободу дато, али опет апостол Павле каже све ми је слободно али ми није све на корист. Све ми је слободно да какво зло овлада мноме. Када зло овлада човеком, такав је човек у паклу. Он нема радости, његова је радост вештачка. Када зло овлада човеком, он зло и живи. А када добро овлада човеком, онда човек добро и шири. Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије, Преосвећени је причестио верни народ који је дошао да прими у себе тело и крв Господњу, хитајући у сусрет празнику најважнијег рођења у историји рода људскога, Рођења Господа Исуса Христа.

ђакон Александар Ђорђевић