У понедељак, двадесет и шести по Духовима, када наша света Црква прославља светог мученика Парамона, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве, у крагујевачком насељу Аеродром.

Преосвећеном су саслуживали протонамесник Немања Младеновић, војни свештеник јереј Милош Коцић и ђакон Александар Ђорђевић.

Чтецирали су: Милан Михаиловић, Никола Марковић.

За певницом су били оци: јереј Иван Антонијевић, протонамесник Бранислав Матић и јереј Александар Мирковић.

По прочитаном Јеванђељу Преосвећни је протумачио Христове речи о Царству Божијем и о томе где се оно налази:

“Фарисеји су дошли да кушају Христа, као да Христос не зна када ће доћи то Царство Небеско. У томе можемо да видимо колико иде та дрскост људска да и Бога куша. Фарисеји нису хтели да сазнају да науче да је управо Христос то Царство Небеско, да је Црква Царство Небеско. Христос им одговара да је Царство Божије невидљиво, “нити ће се рећи ево га овде, ево га тамо је, јер је Царство Божије унутра у вама”. И заиста, када човек има Христа у себи он има цело Царство Небеско, он има целу васељену у себи. Он осећа све људе у васељени, осећа их у себи. Но фарисеји су се да тако кажем изругивали Христу и зато су дошли са питањем: “Када ће доћи то Царство Небеско?”. Нису читали ни Свето Писмо да ће долазак Сина Божијега доћи невидљиво. И зато Христос њима лако одговара да није ни тамо ни овамо. Царство Небеско је у нама. Зависи коме се ми Царству опредељујемо, од тога зависи које је Царство у нама. Или је Царство Божије или царство светлости или таме. Свако од нас одлучује у својој слободној вољи коме ће се царству определити, и да оно што рекох и понављам, фарисеји су хтели нешто видљиво, ако не могу нешто да виде и опипају неће у то да верују. Апостоли кажу: “Онај којега ми проповедамо то је онај којег смо ми видели наших очима, то је Онај којег смо ми рукама опипали. Све то није долазило до њиховог срца, остали су у својој заблуди, гордости. Царство Небеско нема одређено време, јер је за оне које желе оно је увек присутно Царство Божије, и они који то желе они то Царство осећају јер живе у том Царству Небеском. Дакле, Царство Небеско несумњиво представља анђеоско стање и начин живота. Ако живимо анђеоским животом, чистим, ми већ осећамо да је присутно то Царство Небеско. Овде почињемо га задобијати. Бог у истини царује онда када се у нашим душама не налази ништа грешно, сујетно, када се у свему узвишавамо од свега земаљског. У вама је Царство Небеско докле сам Ја у вама. Док се Ја налазим у вама, дотле је Царство Небеско у вама. Док смо са Христом, док је Христос са нама и око нас па ми смо већ у блаженству, а Царство Небеско је управо блаженство. Зато је Христос рекао иштите најпре Царства Божијега и правде његове а све ће вам се друго додати. Заиста када човек иште то Царство Божије тежи ка њему, сав је усмерен на Царство Божије и кроз срце и душу, и кроз његово цело биће и кроз мисли ми осећамо то Царство Божије у нама, и такав човек заиста добија оно што тражи, зависно од његове вере, јер је себе растеретио себе када мисли само о Царству Небеском. Иако ми не можемо да будемо растерећени од земаљских брига, имамо тело, али треба да знамо шта треба дати за небу а шта треба дати земљи, шта треба да дамо души а шта телу. Најважније је у животу када имамо меру у свему. Ми се боримо преко мере или тражимо нешто преко мере, а Бог зна шта је нама најпотребније и он је сам рекао у Јеванђељу: да иштемо Царство Небеско, да иштемо Христа. А када Христа имамо у себи онда имамо све: имамо веру, наду, љубав, милосрђе, све оно што човека чини човеком. Браћо и сестре због тога када човек себе растерети од неких брига које нису толико потребне, он је управо на путу у Царство Божије још овде сада на земљи. Царство Божије није нека далека реалност, она је реалност нашег времена, реалност како ми живимо како осећамо, да ли смо у вери, љубави, нади, да ли смо у милосрђу. Браћо и сестре Царство Небеско је реалност нашег времена, и ако хоћете нема ништа реалније од Царства Божијега и од њега се може живети чак и онда када ни од чега земаљског не можемо живети. Зашто? Зато што ће се Бог постарати ако само себе предамо њему, и то је оно што често понавља, оно што чујемо на сваком богослужењу: “сами себе једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”. И ако се предамо али то не значи да кажемо: Боже ја себе предајем па радим оно што хоћу. Предати се значи дати се да те Бог води и руководи а човек који нема смирења, он не тражи да га други води. Он мисли да нема потребе, сам је себи господар, учитељ, васпитач,. Дакле браћо и сестре када у себи заимамо Царство Божије тада никаква жалост када нас сналази у животу није катастрофална да тако кажем. Није катастрофална, јер верујемо да ће она проћи, да је та катастрофа краткотрајна и да је испред нас вечита радост. Тада ни безизлазна ситуација у којој се налазимо није безизлазна јер верујемо јер се надамо, јер осећамо Бога у себи, и заиста, браћо и сестре, треба да се уздамо у Бога који нас избавља од свих наших невоља. Никада није било случаја да је остао човек осамљен који се предао Богу. Онај који се у Господа узда, њему Господ помаже. Зна Бог када треба да нам одговори на нашу молбу.Често пута ми смо људи нестрпљиви... Молимо се и иштимо да дође то Царство Божије, а оно је у нама све док Христа имамо у себи.

Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да осећамо непрестано то Царство Божије. А осетићемо га ако имамо Христа у себи. Зато се често и причешћујемо зарад опроштаја грехова и живота вечнога. Када се причешћујемо ми Христа сместамо у себе, оно што јеванђеље каже: царство Божије је у нама. Преиспитујмо себе које царство је у теби и мени? Да ли Царство Божије или царство онога другога, да ли царство светлости или царство таме. Сви ми волимо да смо на светлости, јер кад смо у светлости ми нећемо онда допасти у неку провалију. Али када смо у тами ко може у тами видети где је провалија? Зато Јеванђеље каже идите док светлости имате, идите док Христа имате у себи, имаћете светлост непрестано у себи и испред себе, Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете литургије Преосвећени је причестио верни народ, сједињујући га са Христом, и уводећи га у Царство Божије.

ђакон Александар Ђорђевић