Након прочитаног Јеванђелског зачала, Епископ се обратио верном народу богонадахнутом беседом и рекао:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже Бог драга браћо и сетре!
Свети апостол и јеванђелист Лука записао је један догађај када је Господ Исус Христос ушао у храм и видео како се људи баве трговином уместо да се у храму Богу моле. Господ је, како каже јеванђелист, био љут и зачудио се како могу људи од светиње да праве дом трговачки, па је, како стоји у запису, испревртао столове и истерао трговце и рекао, “ово је дом мој, дом молитве, а ви начинисте од њега хајдучку пећину“. Заиста, сваки је човек храм уколико у њему обитава Бог. Сваки је човек и светиња уколико он светињом живи. Зато је човек и позван да се у храму Богу моли и да у храму заборави на свој его, на своје ја. Уместо тога, треба да у смирењу и са вером приступимо молитви. Јер, ни једно богослужење, а посебно литургија, није неки позоришни чин него је оно дом у коме пребива Бог. Још и апостол Павле каже “узидајте се у храм живога Бога као живо камење“. Ако је у човеку вера жива, лакше ће и брже да схвати све тајне. Када човек има веру у себи, таквог врло лако препознајемо. Када човек има праву веру, препознаћемо га по ходу, понашању, свуда и свакако. Таквог ћемо познати јер он веру произноси из себе. Иако је свако место погодно за молитву, јер је Бог свуда, храм је од посебног значаја за молитву јер је он прави дом Божји. Ово је из разлога што нас храмови својим изгледом подсећају на небо. Дакле, зато је и с правом речено да је сваки храм на земљи парче неба. Кад бисмо се ми тога сетили па кад закорачимо на богослужење да имамо осећај да смо закорачили на небо. Онда бисмо се и трудили да се молимо у смирењу. Да се не хвалимо собом или неким својим даровима него да се хвалимо Богом. Зато и долазимо у цркву да хвалимо и прослављамо Бога. Храм је обиталиште Бога стога је и дом молитве јер се са Богом општи молитвом. Молитва је, како кажу Оци, разговор душе са Богом. Ако у нашој души нема Бога онда нема ни молитве. Онда се претварамо и можемо се назвати фарисејима. Господ је највише осуђивао овакво, фарисејско понашање. Зато у храму треба да се понашамо природно али то ћемо учинити ако знамо да се молимо и ако имамо страха Божјег. Не треба да се плашимо Бога јер је он љубав. Али исто тако не треба да се плашимо никога другог осим свог непокајаног греха. Осим своје гордости, сујете, а од ово двоје све произилази па, како каже наш народ, утувим у главу да сам неко и нешто. Да се хвалим даровима и то даровима који нису моји. Нама Бог није дао дарове да се гордимо него да се управо смиравамо и да у смирењу захваљујемо Богу. А, имамо и те како да благодаримо Богу. Свако јутро треба да захвалимо што смо живи устали. Уђе ли се у храм са неким користољубљем, гордошћу, ми у ствари тај храм претаварамо у разбојничку пећину и себе претварамо у исто то. Нисмо сместили Бога у себе и у срце, а Бог се у нас усељава вером. Често говорим да вером усељавамо Бога у себе. Каква нам је вера таква су нам и дела. Неко ће рећи, други не види каква је наша вера. Не знамо када другом човеку Бог може дати који дар. Све што скривамо, од кога скривамо. Литургија је небо на земљи и оно што често говорим, литургија спуста Бога на земљу, а људе подиже на небо. Човек је призван да свим својим мислима слави и хвали име Божје и преко изградње видљивог храма треба да изграђујемо себе. Питање је да ли се ми изграђујемо када дођемо у храм на литургију. Да ли осећам шта је литургија и шта је светиња. Ако стојимо на литургији и мислимо о себи, а не на Бога, онда ћемо изаћи гори него што смо ушли. Бог је милостив и Он је љубав. Зато је он себе дао као да бисмо се ми спасили. Када градимо овај телесни храм изграђујемо невидљиви храм на небу. Шта год да добро учинимо у овом животу ми изграђујемо овај духовни храм. Браћо и сестре, сваки који гради видљиву светињу, уграђује се у ону невидљиву светињу која је на небесима. Зато је човек позван да живи у храму Божјем, тј. да живи са Богом. Човек је тај храм када има Бога у себи. Зато треба знати да када долазимо у храм да се потрудимо да долазимо са што чистијим мислима. Када су нам чисте мисли, онда ће нам бити и чисте речи. Дакле, не смемо у храм да уносимо немир него мир. А, у човеку је или мир или немир. Ако је унутра немир, онда је све у немиру. За такве људе апостол Павле каже, “није вама тесно у вама него је вама тесно у срцима вашим“. Када је човек пун себе, он не може ни да помисли да прихвати онога поред њега, не треба му тај други. Он је себе испунио оним што није Божје.
Да нам Господ помогне да када долазимо на литургију долазимо на миру. Баш онако како и почиње свако богослужење. Ако немамо мира, неће нам молитва бити примљена пред Богом. Ми се на богослужењима и молимо за вишњи мир и за спасење наших душу и за наше спасење. Зато је радост молити се, јер како кажу Свети оци, када се молимо ми са Богом разговарамо, а када са Њим раазговарамо, нећемо разговарати са собом и осуђивати него ћемо отворити своје срце и душу да се у њега усели Бог, а када се Бог усели у нас онда је Бог са нама и око нас“.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Горан Ђерковић, протојереј
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8711-liturgijsko-sabranje-u-stanovu#sigProIdf08bda2c30