По прочитаном Јеванђељу, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, Господ наш Исус Христос када је слао своје ученике да проповедају Јеванђеље Његово није им обећавао никакву угоднодт. Напротив, говорио им је о невољама које ће их сналазити. Говорио им је Христос да ће их мучити и убијати они који су против Христа и против вере Христове. Господ каже да ће сваки онај који хоће побожно да живи бити гоњен. Сваки онај који се буде определио за Христа и живот свој буде предао Христу изазваће код оних који не верују у Бога мржњу и зато ће их гонити. Господ нас никада не оставља па је зато данас и рекао: “Немојте се унапред спремати шта ћете да одговорите онима који вас руже, гоне и мрзе. Ја ћу вам дати мудрост којој се неће моћи супротставити или одговорити сви ваши противници” На крају данашње Јеванђеље завршава и каже: “Трпљењем својим спасавајте душе своје”. Дакле, основна хришћанска врлина јесте трпљење, браћо и сестре. Највећи пример трпљења показао нам је Господ наш Исус Христос када је све трпео Он, Бог, који је ради човека дошао у овај свет, ради људи и ради спасења рода људскога. Људи су устали на њега. Пљували га, ружили га, грдили га, оговарали га и на крају на крст разапели. Треба да имамо на уму када нас неко гони и прогони да се угледамо на Христа. Он се чак и молио за непријатеље своје – Оче не прими им ово за грех. Погледајте шта чини љубав, браћо и сестре. Љубав не може да мрзи ни непријатеља. Љубав је та која грли свакога човека, праведног и неправедног. Кад се човек угледа на љубав Божију и када ту љубав Божију примени у свом животу исто ће и он волети не само оне који га воле него и оне који га мрзе. Зато је Господ рекао: Љубите и непријатеље своје. Зато нам данашње Јеванђеље каже да се пазимо јер ће нас гонити и прогонити. Јеванђеље нам такође каже да ће нас изводити пред судове и да ћемо од наших најближих бити гоњени и прогоњени али нас Господ теши када каже: Трпљењем својим спасавајте душе своје. Нама људима је лако ако нас неко од непријатеља тамо прозива, гони, мучи али нам је тешко када доживљавамо од својих најближих и најмилијих. Таква рана нанешена од најближега много нас више боли. Много је дубока зато што смо повређени од оних које највише волимо. Имате једну дивну причу у Старечнику где каже како је један човек ишао улуцом затвореног ока, од бола кукао и вриштао. Наишао је други човек, склонио му руку и видео рану на ископаном оку и овај му каже: Знам ко ти је ископао око. Како ти знаш ко ми је ископао око? Ми се не познајемо. Брат твој. Па како знаш да је брат? Па зато је толико дубоко. Наше хришћанско је, браћо и сестре, да, иако нам наносе било какве невоље други, то не задржавамо у себи. Да избацујемо. Ако то задржимо у себи онда ћемо почети уместо љубави да мрзимо, а мржња је супротно љубави Божијој. Зато је мржња супротна хришћанима. Дакле, Јеванђеље данас каже: Сви ће вас омрзнути имена мога ради. Заиста је тако јер људи када огрезну у гресима, у страстима, у својој гордости у својим сујетама, својим лажима, лењостима и преварама неминовно не подносе људе који су другачији. Лопов не може никако поред себе да поднесе поштеног човека зато што поштење тога човека дира његову савест и онда савест почиње да га опомиње. Зато он не може да схвати праведника и неће да се дружи са праведницима него ће се дружити са лоповима. Најбољи пример када хоћемо да видимо какав је који човек је да погледамо са ким се дружи. Поштен ће са поштенима, непоштен са непоштенима. Лењ човек неће да се дружи са вредним човеком нити вредан са лењим човеком. У томе хришћани треба да виде своју веру и да упражњавају хришћанске врлине. Да верују у реч Христову којом је рекао да ни длака човекова не може да отпадне без знања Христовог. Немојте да помислимо када смо у невољама, када смо можда и остављени да је то нама крај. Није. Људи нас могу оставити али нас Христос неће оставити уколико ми Христа не оставимо. Треба да имамо наду али треба да имамо и труда, подвига, да пролијемо зној. Ако копам њиву морам и да се ознојим. Без труда шта може да буде? Ништа. Најважније је да ми не одступимо од хришћанских врлина. Најважније је да ми не изгубимо веру. Ако одступимо од хришћанских врлина ми смо одступили од стазе, од пута, који води у Царство небеско. Истина је то, нама Спаситељ не намеће спасење. Ништа Он нам не намеће. Он нама само нуди. Створио нас је по слободи да узмемо шта желимо. Да ли ћу ја узети оно што је за мене спасоносно, што ће ме спасити и у овоме и у ономе свету или ћу узети оно што ће ме погубити и у овоме и у ономе свету ми смо одговорни за то браћо и сестре. Христос од нас тражи не само да се искључиво ослањамо на његову моћ и силу, иако не можемо без ње никако, већ и да сами радимо на своме спасењу. Зато је потребно да човек учини први корак. Да човек испружи руку и прихвати руку Божију која ће га водити и спасити у свим невољама које га у овом свету налазе. Страшно је када човек уместо Божије руке узме своју руку или узме руку оног другог или посегне за оним што није Божије. Ако смо се прихватили за руку Божију неће Бог допустити да ми погинемо па да цео свет устане на нас. Хоће ли родитељ дозволити да му дете страда, ако је до његове моћи да помогне свом детету. Неће никако. Зато треба родитељ да створи љубав према детету и дете према родитељима и онда ће се сви сачувати у заједници. Не могу ја да сачувам породицу, а да терам по своме. Како да сачувам породицу и како да породица има у мене поверење ако ја пијанчимили не знам шта све не радим? Са којим правом ти тражиш то од твоје породице а не дајеш ништа за твоју породицу него пркосиш. Тражиш да те поштују. Не можеш. Док не поштујемо другога нећемо бити поштовани, браћо и сестре. Док се не потрудимо за другога ни наш труд неће бити благословен. Хоћемо да будемо срећни људи. Не можемо док не учинимо другога срећним. То морамо знати. Хоћеш срећу, учини другога срећним па ће и тебе Бог учинити срећним. Не смемо се ослањати на милост Божију па због тога грешити. Нама треба промена али та промена мора да нас заболи.Зашто да нас заболи? На првом месту зато што смо се огрешили о Бога и љубав Божију. Потребно је да сами покажемо своје подвиге и свој труд. Да показујемо своју жељу да желимо да се спасемо. Да желимо нешто што ће нам бити од користи за спасење. То је најбоље рекао Господ у данашњем Јеванђељу када је рекао: Ко претрпи до краја тај ће се спасити. Христос нам каже како да се спасавамо јер невоља је било и невоља ће бити до краја света и века. Биће и муке и невоља али да покажемо трпљење. Шта је трпљење? Трпљење је спасење – кажу Свети Оци.

Нека нам Господ помогне да отрпимо све што нас у животу снађе. Када нас снађу невоље, оно што је најпотребније у томе, по мом скромном мишљењу, јесте то да ставим прст на чело и кажем да ја нисам заслужи то што страдам. Да ли ја нисам заслужио то што други поступају тако према мени. Одмах осуђујем другога, други ми је крив. Све док будемо друге кривили нећемо бити оправдани. Све док себе окривљујемо, све док себе самоосуђујемо онда нас неће Бог осудити. Зато је и речено: Не судите да вам се не суди и каквим судом судите тако ће вам се судити и каквом мером мерите тако ће вам се и мерити. Е сад, проблем је у мери. Немамо меру. Када мерим себе другачије ћу то све да схватим и све да поставим на сасвим другачији начин, а кад мерим другога онда ту милости нема. Да се потрудимо да чувамо своју веру и да о вери учимо. Нека сте срећни и Богом благословени.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић