После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

“Христос се роди, браћо и сестре, ево последњи пут у овој години ми се поздрављамо овим победоносним и значајним поздравом јер данас наша Црква својим богослужењем врши такозвано Оданије Божића. Већ сутра почињемо да прослављамо празник Обрезања Господњега и празник Светог Василија Великог и зато је Црква одредила овај дан и ово богослужење да се још једном подсетимо шта за нас значи рођење Христово. Значи испуњење свега онога што је Бог у Рају дао првом човеку када је он престао да слуша Бога и окренуо главу од Бога али Бог није окренуо себе од човека па му је још у Рају рекао да меће непријатељство између њега и жене и између семена њезина. Још тада је обећано првом човеку да ће доћи Спаситељ света. Он је дошао. На дан рођења Христовога испунила се она благовест коју је Арханђел објавио светој Деви у Назарету да ће родити сина и да ће га на назвати Емануил што значи снама је Бог. Бог се родио, браћо и сестре. Спаситељ је дошао у свет и показао нама како треба да живимо, шта треба да радимо, како треба да се понашамо и зашта треба човек да живи на овоме свету. Човек треба да живи на овоме свету да још овде и сада започне да задобија Царство небеско, да задобија спасење. Зато је Господ у Јеванђељу рекао: Иштите најпре Царства Божијега и правде његове, а све ће вам се друго додати. Да није Спаситељ дошао на свет не би било Новога Завета, а да Нови Завет није дошао Стари Завет би био нека врста обмане и преваре јер цео Стари Завет је наговештавао да ће доћи Месија, да ће доћи Спаситељ. Та вера је хиљадама и хиљадама година држала верујуће људе да ће Спаситељ доћи и дошао је. Дошао је, искупио нас. Дошао је да нам каже да треба да верујемо у Бога. Да нам каже који кодекс треба да заузмемо у животу и како као хришћани треба да се разликујемо од нехришћана односно како треба верујући човек да се разликује од неверујућег. Верујући човек треба да живи по вери у Бога. Треба да живи по Богу и у Богу. Ко живи по Богу и по Богу тога Бог води и руководи. У човеку који живи по Богу Дух Свети се усељава и Он је тај који га води и руководи. Господ је дошао и дао је себе за нас. Он је на Божић показао највећу љубав јер је љубав Божија свела Бога на земљу. Дошао је БОг да нам каже шта је љубав, а љубав је жртва. Нема љубави без жртве. Волети некога значи жртвовати се за некога. Веровати у некога значи живети за онога у кога верујеш и коме верујеш. Зато је Бог дошао на овај свет и показао љубав. Показао снисходљивост своју према грешном човеку али да ли је човек осетио ту љубав. Неки да, на жалост неки не. Устали су против те љубави Божије. Устали су на Бога људи, човек, ради кога се Бог жртвовао, и уместо да човек узврати мало својом жртвом и да на ту божанску љубав узврати човечанском човек је отишао далеко. Распео је БОга. Зашто? Зато што је љубав претворио у мржњу. Тамо где настане мржња настаје зло. Тамо где нема љубави све је поремећено. Нема ли љубави у породици, породица је растурена. Љубав, вера и нада су те које спајају породицу и које спајају човека са Богом и Бога са човеком. Родитељи се данас труде и то је добро, то је дужност, да све обезбеде својој деци али да ли му је дао Бога, да ли му је усадио љубав. Није. Зато што се више жртвовао за овоземаљско. Зато ћемо и данас ми чути: Ма ја сам се мучио, нећу да се моје дете мучи. Док се не намучи, док се не озноји, он неће знати да поштује. Можеш му дати шта год хоћеш, не само што неће да поштује него неће да каже ни хвала. Читајмо Свето Писмо па ћемо видети колико се сам Господ Исус Христос мучио. Одрастао у једној најсиромашнијој породици. Радио све послове које ради сваки човек. Па кад се тога Бог није постидео зашто да се ми стидимо честитог и поштеног рада. На жалост, често данас, хоћемо да једемо хлеб али не у зноју свога лица него највише једемо хлеб са туђих леђа. Све сматрамо да други треба за нас да ради, а ми да лешкаримо. Од таквог детета неће никада да попстане добар човек. Свети Јован Златоусти је био такав педагог да је учио и цареве и краљеве свога времена, казао је: Научите своју децу да буду гладна и жедна, гола и боса да би знали да поштују. Ако не зна човек шта значи бити бос он никада неће осетити радост кад му неко да ципеле него мисли да мора то неко да му обезбеди. Бог је дошао у овај свет и дао нам смисао живота. Зато је Божић празник, како га назива Свети Јован Златоусти, Први празник. Празник од кога су настали сви празници. Да није било Божића не би било ни Васкрса. Да није Спаситељ дошао да ли би ми били спасени јер је требало Бог жртву своју да положи за човека. Да крв своју пролије да би човека искупио и вратио га у оно стање у коме је он био саздан, а човек је саздан за вечност. Зато кажем да је Божић дан испуњења те благе вести. То је Јеванђеље, радосна вет. Славећи Божић ми сазнајемо да је од Божића и Божићем радост бити човек. Да је радосно рађати се на земљи и живети на њој али је то само радост ако је имамо у Богу. То је оно што Апостол Павле каже: Радујте се у Господу и опет вам велим радујте се. Мало пре сам говорио како људи не умеју да се радују. Не умеју јер немају Бога у себи. Немају те праве радости него имају радост овога света. Сада се радујемо после пет – десет минута можемо да закукамо али када је радост у Богу и кад дође невоља и да заплачемо ми ћемо опет осетити радост и нећемо клонути. Нећемо пасти у очајање јер знамо да је Спаситељ дошао да нас избави и спасе и Он хоће да нас спасе. Бог хоће да се сви спасу и да дођу до познања истине само је потребно да човек жели да буде спасен и да ради на своме спасењу. Радити на своме спасењу значи преображавати себе. Значи проверавати себе и упоређивати да ли живим са начелима јеванђелским. Да ли живим Црквом или не. На Божић је Бог загрлио човека и човек загрлио Бога. На Божић се измирио и Бог и човек. Сјединили су се и небо и земља. Све је то у Божићу браћо и сестре. То је оно о чему треба да размишљамо шта нам све ту радост доноси рођење Господа нашег Исуса Христа. Хоћемо ли ми то јединство са Богом сачувати браћо и сестре то само искључиво зависи од нас. Ако ми то желимо Бог ће нам послати моћи и снаге и Духа Светога да нас води и ојачава. Сачуваћемо га ако у нашем срцу и души чинимо својим јеванђелским животом да се у нама рађа Христос. Треба да у нашем срцу стално чувамо ту витлејемску пећину у којој се Христос родио и да се тако стално Господ у нама рађа. Ако ми осећамо то рађање Божије у нама ми осећамо да се уздижемо ка висини. Осетићемо тада уи преображење своје. Зато не смемо да схватимо Божић и да се сетимо Божића и витлејемске пећине од године до године по овом календару. Ако се Бог не рађа у нама сваког тренутка онда ми духовно умиремо. Ових дана смо слушали ону анђелску песму којом су Анђели поздравили рођење Христово: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља! Славити Бога значи молити се Богу, признати Бога за Творца, Спаситеља, за избавитеља. Славити Бога значи носити Бога у себи. Заиста, ова песма је и наша дужност да ширимо мир. Ширићемо мир ако имамо мира Божијега у нама. Имаћемо га ако имамо Бога у себи. Бог је наш мир. Треба такође да радимо да се међу људима добра воља ствара, а не зла воља. Ова анђеоска песма треба да нас подсећа да славимо, благодаримо и хвалимо Бога, и да кроз Њега славимо и човека.

Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да заиста завлада у нама мир јер ако у појединцу завлада мир Божији онда ћемо ми ширити мир и код другог човека. Ако немамо мира Божијега у себи онда ће око нас бити немир и такав човек никад није задовољан, миран и спокојан. Можене знам шта задобити и саградити и не знам које богатство стећи у овоме свету али да осећа немир и узнемиреност зато што је заменио богатство за Бога. Зато нека нас Господ крепи и снажи не само од године до године. Од Божића до Божића. Нека нас Господ крепи и снажи сваког тренутка, свакога дана да, када завршавамо ово Оданије Божића, имамо Божић у свом срцу до слављења следећег Божића. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић