Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ се сабраном верном народу обратио богонадахнутом беседом рекавши:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре недавно смо прославили велики хришћански празник, Божић. Празник када се Господ родио, када је небо спустио на земљу. Празник када се помирило небо са земљом и човек са Богом. Такође, празник када је Бог загрлио човека али и када је човек загрлио Бога. Заиста од тог дана, ми нисмо сами на овој земљи, већ смо са Богом. Ко је са Богом он је и у Богу. Ко је са Богом он је под заштитом Божјом. Ко је у заједници са Богом у заједници је и са људима. Јуче смо такође прославили један празник, Обрезања Господњег и Светог Василија Великог. Празник који нам је, по ко зна који пут, ставио до знања да је Господ примио људску природу на себе. Да је Господ ту људску природу обновио, осветио и да је привео у Царство Небеско. Ево данас нас у недељу пред Богојављење црква позива да пођемо у сусрет празнику Богојављења јер тада прослављамо јављање Свете Тројице на реци Јордану приликом крштења Господњег. Овај празник нам открива и највећу тајну Свете Тројице преко које се и ми крштењем и спасавамо. Суштина Тајне се састоји у речима Бога Оца који каже „Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, њега слушајте“. Дакле видимо да је по Божјој вољи, а не по својој. Господ Исус Христос је увек и говорио да није дошао на овај свет да испуњава вољу своју, већ вољу Божју. Ово је наш призив и позив да не вршимо своју вољу и да не живимо својом вољом него Божјом. Када живимо вољом Божјом, живимо у заједници са Богом. Када човек хоће да спроводи своју вољу, знајте да тај није у заједници са Богом, а ни са човеком ма колико се такав трудио. Такав је у заједници са својом вољом, а она га тера тамо где нема Бога. Зато ако желимо да спознамо тајну Бога и цркве, најбоље ћемо учинити ако будемо слушали Онога који се на реци Јордану крстио. Само вером и животом по вери, откривају нам се несхватљиве тајне. Људи се у овом свету често ослањају на своју мудрост и помоћу ње желе да дођу до тајне Бога, света и човека. То је немогуће, ма колико био паметан човек. Такви људи не схватају да праве мудрости нема без љубави или љубави нема без мудрости. Господ је рекао „будите мудри као змије, а безазлени као голубови“. Али, развијати мудрост без доброте, човека води у гордост, а развијати мудрост без љубави, такође човека одваја од Бога. Дакле, такви људи не схватају да праве мудрости нема без љубави. Давно је речено, да је мудрост без љубави змијска, себична и отровна. Наша мудрост зна да буде врло отровна, да се претварамо, показујемо и причамо о љубави, али да не знамо шта је љубав у суштини. Љубав је реч коју често изговарамо али не знам колико улазимо у саму суштину исте. Када почнемо да мудрујемо својим умом, а не тајном Цркве, тада не само што трујемо себе и своју душу већ трујемо и оне поред нас. А, ово представља већи грех од тровања себе. Ако смо сами погрешили и ако смо свесни греха, ако се покајемо и признамо тај грех, онда постоји нада и да се покајемо. Онај који не призна свој грех тај нема потребу и осећај да треба да се каје. Шта је то него знак да је таквог човека обузела гордост. Такав не признаје да је погрешио. Ако човеку укажемо на грех, он ће да се оправдава и доказује невиност. Грех тражи оправдање. Онда у таквом човеку нема покајања, а покајање је веће од сваког греха. Ако смо сами погрешили и признајемо, онда има наде да се покајемо, то значи да се исправимо. Ми грех често облачимо у неке изговоре само да би се доказали пред другима да нисмо погрешили. Неки људи схватају да је битније оправдати се пред другима него пред Богом. Ако другога наведемо на грех, злобу, пакост или ако другога наводимо на оговарање, онда значи да његово пакајање није у нашим рукама. Ми не знамо да ли се тај грешник каје. Ова неизрецива Божанска мудрост, дата нам је у јеванђељу и ако будемо живели по јеванђељу напајаћемо се живим Богом. Љубав Божја је свела Бога на земљу и Господ је дошао у свет да тај свет излечи од гордости, сујете, мудровања. Дошао је и да излечи свет, обнови и васкрсне свет који лежи у мртвилу. Дошао је Бог да нам каже да је покајање веће од свакога геха и да нас утеши ако смо пали, како због грешности не бисмо пали у очајање. А, грех заиста уводи у очајање и то онај непокајани грех. Ако паднемо у очајање, изгубили смо веру. Онај који пада у очајање је онај који нема вере у Бога. У очај пада само онај који изгуби веру, зато можемо све изгубити али је важно не изгубити веру. Вера је та која нас покреће и снажи нас. Имате један диван пример који описује како је човек долазио код духовника и жалио се како је пао. Духовник му каже да устане, овај се опет врати и жали на исто. Човек почиње да се жали зашто му духовник не даје неки већи мотив, неке јаче речи. Духовник му на то одговара да је у тој његовој речи „УСТАНИ“, садржано све што му је потребно. Бог за руку држи онога који хоће да се држи Божје руке. Онај који не мисли да је нешто велико, такав се држи за Божју руку. Али, када човек падне у гордост, мисли да не треба нико да га води. Такав говори глупост, како каже један Свети отац. Данас чусмо јеванђеље које говори о послању анђела пред лице Божје. Тај анђео је управо Свети Јован Крститељ. Зашто црква назива Светог Јована анђелом? То је зато што је његов живот био анђеоски. Дакле, још у данашњем јеванђељу је речено да је то онај за кога је рекао пророк Исаија, „припремите пут Господњи поравните стазе његове“. Како припремамо пут Господњи? Управо припремамо покајањем и исповешћу. Зато пророк Исаија поручује да се непрестано исповедамо и кајемо, да признамо своја сагрешења. Господ је врло близу. Од овог тренутка зависи живот вечни и хоћемо ли живети у тами или у светлости. Зато што од овог тренутка зависи у каквом стању ће нас Господ наћи. А, јеванђеље каже, „судићу ти у ономе у чему те нађем“. Али, треба да се трудимо да нас Господ нађе у молитви, покајању и у лепом односу са Богом и са другима. У садашњости се или спасавамо или чинимо погибију сами себи. У тај тренутак нас уводи Света Литургија и опомиње нас на време. Шта је време? Време је као река кроз коју је Бог отиснуо све што је потребно човеку за спасење, како каже један мудар човек. Зато се литургијом прошлост и садашњост уводе у вечност.

Нека нам Господ помогне да заиста мислимо о вечности, да се припремимо духовно и за велики празник Богојављења, празник откривења Свете Тројице али да знамо да ту тајну не можемо открити својим разумом, не можемо открити свој мудрошћу. Почетак мудрости је страх Господњи, онај који има страх, тај ће се трудити да се не огреши ни о Бога ни о човека. Онај који изгуби страх, таквом је све слободно. Бог је човеку дао слободу али сетимо се речи апостола Павла, „све ми је слободно али ми није све на корист, све ми је слободно али нећу да какво зло овлада мноме“. Зло овлада човеком када човек изгуби веру, а веру изгубимо када нас ухвати гордост. Нама треба Бог јер без Бога не можемо ништа, а на првом месту, без Бога не можемо да се спасемо.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владимир Марјановић, чтец