Чтецирали су чтечеви Лазар Коларевић и Милан Михаиловић.
За певницом је певао хор крагујевачке Саборне цркве под диригентском палицом протојереја Драгослава Милована.
После прочитаног Јеванђеља Епископ шумадијски Г. Јован је одржао богонадахнуту беседу тумачећи начало у коме су описана искушења Господа Исуса Христа у пустињи:
“У име Оца и Сина и Светога Духа! Христос се јави, браћо и сестре! Ево прекјуче смо прославили један од највећих празника који се литургијски прославља у литургијској години, празник Богојављења, односно празник крштења, али црква Христова и ових дана својим богослужењем упућује своје вернике или, боље речено, подсећа на тај значај, огроман значај Христовог крштења и Христовог рођења. Крштење Христово, браћо и сестре, показује да је у овоме свету и над овим светом прва, најглавнија и најзначајнија стварност Тројичног Бога. Заиста, Господ се јавио када је пришао Јордану, реци Јордану да га Јован крсти и јавио се Бог Отац кроз речи “Ово је Син мој љубљени, њега слушајте“. У овој реченици Бога Оца, браћо и сестре, садржи се сав смисао нашег живота не само у овоме свету него и у оном другом, непролазном свету. А у чему је управо тај смисао? Ураво у слушању, у слушању Речи Божије и испуњавању Речи Божије. Зато онај хришћанин који је крштен и крштењем ушао у цркву и постао члан цркве, ништа му крштење неће помоћи ако он мудрује у цркви и кад мисли да он сам треба нешто да дода цркви- а такав човек, значи, нема послушања. Не слуша. А онај који не слуша, зна се, браћо и сестре, како и завршава. Зато рекох и понављам, Бог Отац се јавио кроз речи кад је рекао “Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, њега слушајте“. Бог Отац, браћо и сестре, послао је Сина свога да нас обнови, да нас преобрази, да нас спасе и као што се Бог Отац на реци Јордану јавио кроз ове речи, Бог Син, браћо и сестре, Он се јавио у телу. А Дух Свети у виду голуба-како и чујемо, односно како читамо у Светоме Писму. Дакле Бог је дошао, браћо и сестре, у овај свет ради човека како би човека обожио како је то говорио свети владика Николај, како би човека спасио од смрти и робовања греху. Човек који не слуша Реч Божију, он је роб, роб самоме себи, а нешто се стално буни-не треба ја да слушам никога, ја сам довољан самоме себи, а не видевши да је непослушношћу он сам себе заробио, браћо и сестре, у себи. Тако да, у рођењу Господа Исуса Христа или, боље речено, у рођењу Христос је се открио као богочовек да би, као потпуни истински човек, али у исто време и потпуни и истинити Бог. Тиме је отворио бескрајну, неизмерну, неизрециву наду за спасење свакога човека. Да, наду, браћо и сестре, и то је оно што треба да имамо стално на уму-да не смемо, браћо и сестре, да изгубимо веру и да изгубимо наду, нада увек постоји. Како би рекао наш народ-нада последња умире. Све док човек има веру у Бога и наду у Бога и слуша Бога, тај човек не може никада да страда да тако кажем, тај човек не може да буде изгубљен, тај и такав човек не може да буде заборављен, браћо и сестре. Не смемо, кажем, да изгубимо наду, браћо и сестре, за спасење, наду да човек није изгубљен у неком, како бих рекао, историјском постојању које би се пре могло назвати непостојање. Зашто? Зато што је то, браћо и сестре, постојање ограничено-од рођења и до смрти. А човек је рођен за бесмртност, човек је рођен за вечност, браћо и сестре, и зато његов живот не састоји се само од рођења до смрти него од рођења па до вечности. Јер је Бог вечан, браћо и сестре. Црква је Христова вечна. И ми, ако смо у Богу и са Богом и у цркви и ми смо вечни. Али опет понављам, потребна нам је вера за све то, потребна нам је нада, браћо и сестре. И Господ је управо дошао у овај свет и крстио се да би нама показао пример. Је ли требало Господу крштење? Није, браћо и сестре. Бар му није требало Јованово крштење које је било крштење само за покајање. А је ли Господу требало покајање? Па није. Он је једини безгрешан, браћо и сестре. Али нама треба и крштење и покајање, нама треба причешће, нама треба вера, нада, нама требају хришћанске врлине да се тим врлинама красимо, браћо и сестре, а не собом. Дакле, браћо и сестре, уласком Христовим у воде Јордана, како нас уче свети Оци и како нас учи света Црква долази до коренитог преокрета. Зашто? Па зато што се не чисти онај који бива крштен јер Господ није упрљан, браћо и сестре. Вода је та која је доживела преображај када у њу улази најчистији, када у њу улази најчистија светлост јер је вода била загађена, опет како нас опет учи Црква и свети Оци, била је загађена, настањена злим дусима и запрљана гресима људи. При крштењу Дух Свети је сишао на Господа Исуса Христа, а Исус се сав, браћо и сестре, предао Духу Светоме, да га Дух Свети води и руководи. И то је опет нама пример да треба да се предамо Духу Светоме, да нас он води и руководи, а не да нас води мој дух или твој, брате и сестро. И све док не покоримо свој дух Духу Светоме лутаћемо и лутамо. На жалост, такав човек не примећује да лута него мисли "ја се управљам по своме духу и ја сам на правоме путу". Нема живота, ни телесног ни духовног, без Духа Светога, браћо и сестре. Зато ће нам свети апостол Павле стално говорити "Духа Светога не гасите у себи". А чиме ми гасимо Духа Светога у себи? Управо гордошћу. Гордошћу, браћо и сестре. А кад пустимо да гордост влада са нама, онда са нама владају све нечастиве силе. Зато што је гордост узрок свакога греха. А та гордост, она се тако неприметно увлачи у нас, браћо и сестре. А гордост је ђаво. Он се тако увлачи у нас да га не препознајемо у почетку. Али на жалост, човек ако није свестан да је горд, њега гордост уништава и за овај и за онај свет, браћо и сестре. Зато се и каже, кад Христос изађе из воде, Он се предаде Духу Светоме да га води и руководи. И Дух га, браћо и сестре, заиста води. Куда? Куда је Дух Свети одвео Христа? Одвео га, браћо и сестре, најпре у пустињу, како каже данашње Јеванђеље, да га ђаво куша. Пазите, браћо и сестре, дрскости ђаволске. Да се он усуди да куша и Господа. И човек горд, опседнут управо тим несретником, он у ствари куша свакога другога, али себе да искушава, то је мало теже.
Дакле, браћо и сестре, одведе га у пустињу. Зашто овде јеванђелист Матеј баш наговештава да је пустиња? Па зато што је та пустиња, браћо и сестре, у којој је Господ искушаван једна од најтежих, да не кажем најстрашнијих пустиња у Јудеји код Јерихона, ако је неко био тамо јер је била пуна дивљих зверова. Да, била је пуна дивљих зверова, браћо и сестре, и шта бива? Исуса одводи Дух у пустињу, каже нам данашње Јеванђеље, а зашто нам ово напомиње данашње Јеванђеље-да је после крштења господњега Дух одвео Христа да га куша? Па зато, браћо и сестре, да би нам показао да је сваки хришћанин управо одмах после крштења изложен сатанским искушењима. Зашто? Па зато што крштењем задобијамо благодат божију. А где је благодат, ту се умножавају и искушења. Али где је благодат, ту искушења не могу да победе, браћо и сестре. Тамо где је благодат, тамо је Христос, а благодат је у ствари Христос, браћо и сестре. Дакле, опет понављам, после крштења ми смо изложени искушењима, која касније у току нашег живота бивају све тежа и тежа и са којима се човек мора стално, до краја свога живота, борити. Овај свет је у борби, на првом месту духовној борби, браћо и сестре. А ако се не боримо, ми се онда значи предајемо. Али треба да знамо коме да се предамо, браћо и сестре. Да се предамо Богу. Ако Богу предамо се, онда ће заиста све бити другачије. Зато ми стално на богослужењима чујемо речи "сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо". Предајмо живот свој Богу па се нећемо покајати. Али немојмо предавати свој живот себи и угађати искључиво себи и показивати себе да сам нешто већи, значајнији од другога човека. Зато, браћо и сестре, Свети Јован Златоусти нам каже "ниси човече хришћанину, ниси примио благодат да лењствујеш него да се бориш". Пазите! Ниси примио благодат да лењствујеш него да се бориш. Сви смо ми примили дарове божије, браћо и сестре. Али зато не смемо да се поигравамо са даровима божијим. Па да се због тих дарова надмудрујем, надмећем, да се показујем, да се исказујем. Да се приказујем другачији него што јесам. Него, дарови су нам дати, браћо и сестре, или боље речено благодат нам је божија дата да се боримо. На првом месту против греха и смрти, а онда да се боримо против самога себе. Јер у човеку постоји та клица гордости, у сваком човеку, кога стално нешто гура да се приказује бољим него што јесте. Господ Христос је, браћо и сестре, био искушан споља како опет нас уче свети Оци, но није могао подлећи искушењима и нису она могла доћи изнутра Христу зато што је он био изнутра сав чист, али он је узео нашу природу, огреховљену природу, грешну природу, слабу природу, да је узвиси, да је подигне и да је доведе, браћо и сестре, до престола божијега. Зато је Господ наш Исус Христос и Бог и човек. Зато он и најбоље разуме човека и овакве какви јесмо, али треба и ми да разумемо Бога, браћо и сестре. Бога треба да разумемо, али не да га разумемо својим умом, наш ум блуди, него да га разумемо Духом Светим. Боље речено, да се молимо Духу Светоме, да нас Дух Свети просвети и освети да разумемо Бога и да схватимо Бога и да прихватимо Бога, браћо и сестре. Дакле, Христа ништа изнутра није могло, браћо и сестре, подстрекавати, да тако кажем, ни подстицати ни намамити, ако хоћете, на грех тиме што се Он управо предао Духу Светоме. Дакле, браћо и сестре, Господ, као што смо чули у данашњем Јеванђељу, пости у тој пустињи 40 дана и 40 ноћи. Исус је постио не зато што је њему био неопходан пост већ, браћо и сестре, ради примера нама, да нам покаже неопходност поста за наше спасење.
А поста нема без правог покајања нити има покајања без правога поста, браћо и сестре. Зато, предајмо се Духу Светоме, да нас Он води и руководи. И зато ми немамо, браћо и сестре, ниједног богослужења у Православној Цркви које управо не почиње молитвом Духу Светоме. Дођи Душе Свети, усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, каже, душе наше. Све док се не очистимо, браћо и сестре, од злобе, од пакости, од греха, на првом месту док се не ослободимо од гордости ми смо нечисти. Али не треба ни тада да потонемо него да знамо да нас Бог воли, и да хоће да нас спасе а зато је потребна наша жеља за спасењем, потребна је воља да желимо и да хоћемо да будемо спасени. А Бог хоће, кажем, да се сви људи спасу, тако каже Христос у Јеванђељу. Зашто онда, браћо и сестре, кад знамо да нас Бог толико воли, зашто мало не покушамо да заволимо Бога? Онај који је обзидао себе у себе, он не може да воли никога. У правом смислу, не само што не може да воли своје најближе или их воли лицемерно него не може да заволи ни Бога. Заволимо Бога да би Бог нас заволео, а каже се у Светом Писму да Он заволе нас пре него што ми заволесмо Њега. Заволимо Бога, молимо се Богу, кајмо се, поправљајмо се, исправљајмо се, браћо и сестре, а Бог ће нам онда дати снаге и онда ћемо осетити у целом своме бићу кад нас Дух Свети води и руководи, онда ћемо осетити смирење. У противном, уместо смирења, ми ћемо се нешто шепурити као онај паун тамо, је ли? Зато нам требају молитве, зато нам треба смирење, зато нам треба вера, нада и љубав. Бог вас благословио!"
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На Литургији су се причестили сви присутни свештеници, а затим и присутни верујући народ Раче. На крају овог данашњег дивног духовног сабрања уследила је вечера љубави у ресторану “Липов цвет”.
Протонамесник Горан Живковић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8784-sveta-arhijerejska-liturgija-u-raci-kragujevackoj#sigProIdb08cd7fe05