Појали су ученици богословије „Свети Јован Златоусти“ из Крагујевца, а чтецирали су господа Милан Михаиловић и Јован Илић.

Светој Литургији присуствовали су и ученици основне школе „Карађорђе“ са својим вероучитељем господином Александром Алексићем, учитељицом Слађаном Делић и директором школе Ивицом Миливојевићем.

У препуном храму, након прочитаног јеванђелског зачала, верни народ поучен је архипастирском беседом владике Јована: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, у прочитаном апостолу чули смо једну дивну поуку коју нам каже апостол Павле: Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима вашим. Све оно што је у Богу и што је по Богу, оно светли, то је светлост. Све оно што је по људском, то је по тами. Ако нема светлости Божије у нама онда је заиста у нама тама, а када је у човеку тама, он уствари не осећа да је мрак у њему, јер се саживео са мраком. То је исто када се човек саживи са самим собом, са гордошћу, са сујетом, саживио се са неким грехом, онда не примећује да је то тама, да је то грех, да је то гордост, него још више напредује, још више се учвршћује у гордости и сујети. Тамо где је светлост Христова, тамо је све просвећено и освећено. Тада човек у потпуности види себе. Када човек уђе у себе и погледа себе, онда ће схватити да нема места да се горди. Чему ћу да се гордим, кад сам сагледао да је у мени мрак. Све оно, браћо и сестре, што се не освети Христом Богом није освећено. Бог је милостив. Иако се човек одвратио од Бога није га Бог потпуно напустио. Он је остао у човеку и чека да ми осетимо то Његово присуство у себи, да се вратимо оном правом путу. Међутим, све док човек не осети ту светлост у себи он не осећа Бога. Када је човек освећен и просвећен светлошћу Христовом он види шта је у њему, али види и шта је у другом човеку. Такав човек у свом смирењу, чуди се кад чује да се неки други хвали. Чиме имамо да се хвалимо, ако се не хвалимо Богом. Ако ли се не хвалимо Богом, онда се хвалимо собом. Без обзира колико год човек био у греху, у злоби, у пакости, у мраку, ако пусти да светлост Божија уђе у њега, она ће га целог очистити, и тако очишћен човек живи у смирењу, а не у гордости. Када човек истиче себе, он не види колико је то ружно, поготово за оне људе који виде шта може бити у човеку. Заиста, о светлости о којој нам говори апостол Павле, можемо се запитати шта је то светлост. Светлост, то је сам Господ наш Исус Христос. Он је једини могао да каже: „Ја сам светлост свету и који за мном иде неће ходити у тами.“ Ко иде за Христом, он Христа и слуша. Он Христом живи, он Христом осећа, а ко живи собом у гордости својој, у неком свом магновењу он не види светлост. Такав човек се уљушкао у тами и њему тама прија, али једног дана оно што је у тами осветлиће светлост и шта сад да радимо?! Да није светлости ми не бисмо знали шта је тама, а ни тама не би знала шта је тама, да није светлости.

Ко за Господом иде, он никад неће ходити у тами, и ако падне и ако се затамни због овога или онога, али не угаси ту светлост у себи која је од Бога, такав човек ће поново засијати, јер је Бог велики. Бог је љубав, а где је љубав она покрива мноштво грехова, како каже Свето Писмо. Ко је уз Христа и са Христом његов је ум, срце, воља, осећања, цело његово биће, биће је светлости. Супротно од тога биће тама. Као што добра дела стоје наспрам рђавих дела, тако и светлост стоји наспрам таме. А шта је проблем? Проблем је у томе што се тама боји светлости, и зато се човек боји да исправи себе. Да сагледа себе. Без обзира што човек пропада због своје слабости, чим се светлост појави човек одмах осети да га је Бог помиловао. Да би нас Бог помиловао, ми треба да тражимо да нас Господ помилује. У сваком богослужењу најчешће чујемо речи: Господе помилуј. Зашто? Па зато што ми живимо милошћу Божијом. Зато цар Давид када је сагрешио, испевао је тај диван покајни псалам 50. који се чита свакодневно у цркви и он каже: „Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој, и по обиљу милосрђа Свога, очисти безакоње моје“. Ово значи да кад год човек греши он чини безакоње, али и понављам ми живимо милошћу Божјом. Када год у цркви кажемо и певамо Господе помилуј, то значи да у исто време кажемо и Господе помози, и Господе спаси, и Господе сачувај, и Господе очисти. Ко тражи да буде очишћен? Онај који је схватио да је прљав. Онај који сматра да се није упрљао, он ни нема потребу да се чисти. Ми имамо потребу да се чистимо. Нема човека без греха. Опет кажем, не смемо кад паднемо у грех да паднемо у очајање. Не смемо да кажемо, сад је све готово, мени нема спасења. Ви ћете и данас чути, не могу ја да се спасем и готово, тај човек се предао. Више ни не мисли о спасењу. Он се укаљао и у блату се ваља. Прљавом човеку прија та прљавштина, док опет чистом човеку смета прљавшина и он се ње гади. Чисто не може са нечистим, а Бог је чист. Када имамо Бога у себи ми постајемо чисти.

Браћо и сестре, Господ наш Исус Христос, показавши нам истинитог Бога дао нам је знање и дао нам је светлост. Знање да разликујемо шта је чисто, а шта је нечисто. Шта је зло, а шта је добро. Дао нам је светлост да нас ни једна лажна обмана, и наша и других људи не може да заведе, јер ако је човек чврст у вери, ко га може поколебати? Онога човека који је ни тамо ни онамо, њега свак лако заведе. То је оно што Апостол Павле каже: „Ниси врућ, а ниси ни хладан, него си млак и као таквог избљуваћу те из себе“. То стање ни топло ни хладно је најопасније. Кад се човек преда тој нирвани, да тако кажем, онда се човек уљушка. Као што се човек уљуљка у добру, тако се уљуљка и у злу.

Браћо и сестре, Господ је рекао: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела“. Немамо ми потребу да истичемо добра дела. Она иду испред нас. Не треба о њима да говоримо. Свети Оци кажу: „Када учиниш неко добро, заборави га!“, јер има она невидљива Рука која то записује, али ако чиниш зло не смеш да га заборавиш, јер се зло гомила једно на друго. Ми се зовемо хришћанима, и то је добро. Ми смо хришћани по Христу, јер смо се у Христа крстили и у Христа смо се обукли, но ко је хришћанин? Да ли је само онај који се назива по имену хришћанин? Не, браћо и сестре. Хришћанин је човек који доживљава Христа као свој живот. Који као своју душу, као своју светлост, као свој вид и као своју истину и своју правду и своју љубав, своју бесмртност, своју вечност, односно који доживљава то све као свој рај. Е, зато је у човеку или рај или пакао. Трећег стања нема. Или је добро или је зло. Или је љубав или је мржња. Хришћанин је човек који проверава себе Христом, а не собом. Христос нам је све показао. Само треба да се смиримо и да читамо Јеванђеље и онда ћемо себе видети као у огледалу, али у огледалу ћемо видети своје лице само ако огледало држимо чистим. Ако је на огледало пала нека прашина или прљавштина да ли ћеш видети свој лик. Можда ћеш га назрети, али да га видиш у потпуности не можеш. Зато себе треба чистити и зато себе треба проверавати Христом. Хришћанин је онај који непрестано служи Богу, а кад служи Богу он служи и другим људима. Хришћанин је христоносац и крстоносац. Чули смо у данашњем јеванђељу где Господ каже: „Ко не узме крст свој не може бити мој ученик“. Крст треба носити у смирењу, а кад се тако носи крст, онда крст носи самога човека. А шта је јаче од крста? И ђаво бежи од крста.

Браћо и сестре, прави хришћанин је увек свестан своје немоћи, и Христове моћи. Најтеже је владати својим мислима и својим осећањима. И мисли и осећања су у нама, а не знамо њихово порекло, а не видимо ни крај. Откуда долазе и куда одлазе, али она ипак остају у нама. Ако човек не влада мислима, онда се саживи са мислима, онда почне да разговара са својим мислима. Умисли човек да је нешто и то му се свиђа, али једнога дана види да је то горко. Нажалост, зло се много брже размножава него добро, али треба да знамо да једнога дана зло ће бити побеђено добрим. Ко је добар? Једино је Бог добар. Зато морамо имати контролу над мислима, јер ако лоше мисли не сасечемо у корену оне врло брзо од мисли прелазе у речи, а од речи до дела је веома кратко. Ако су нам мисли и осећања здрава, онда је и човек здрав. На првом месту здрав духовно, али ако су мисли и осећања болесна, човек је духовни болесник, а болесника треба лечити. Вреди ли лечити болесника ако он не жели да се лечи? Све лечење неће му помоћи, јер како кажу стручњаци сваки лек који нам препише лекар има 50 посто неке вредности, а осталих 50 посто је моја вера да ће ми тај лек помоћи да оздравим. Ми имамо Лек, а то је Господ наш Исус Христос који нас 100 посто може нас излечити. Нека нам Господ помогне да не угасимо светлост којој смо обасјани, већ да стално имамо на уму оне речи Христове: „Христова светлост просвећује и освећује свакога човека“. Кога свакога? Онога који жели да се освети. Који жели да се просветли, њега ће Христова светлост просветити. И ми смо данас на овој Божанственој Литургији сви заједно служили. Не служим само ја или моји свештеници, него сви заједно служимо. То је служба Богу, а величина човекова је у служењу. У цркви се величина мери управо по служењу. Колико ми можемо да послужимо Богу и онда колико служимо другоме на спасење. Нека нам Господ помогне да светлимо светлошћу Христовом и да нас и ова данашња Божанствена Литургија освећује баш онако како и чујемо на крају: „Видесмо светлост неприступну, примисмо Духа Светога“. То јест примисмо Христа у себе. Причестисмо се, осветисмо се, и зато у миру изиђимо. Оно што си доживео на Божанској литургији, ако си се у смирењу молио, онда ћеш ти то и понети када изађемо на врата овога храма. Али ако човек није осетио ту Божанску светлост, ту моћ Христову која је Литургија, а то је Царство Небеско, он ће ући и изаћи исти. Али када се човек преда Богу онда га Бог води и руководи. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На позив „са страхом Божијим и вером приступите“, народ се причестио Светим Тајнама Христовим. Литургијско сабрање настављено је свечаним ручком у оближњем ресторану.

Стеван Илић, ђакон