Свету Архијерејску Литургију увеличало је и учешће монаштва из манастира Светог Првомученика Стефана код Врања и Гргетег са Фрушке Горе, као и Београдског мушког хора, под вођством ђакона Владимира Руменића.

Након прочитаног јеванђелског одељка, владика се обратио народу следећим речима:

“У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог браћо и сестре. У Светом Јеванђељу записане су речи Христове које кажу: “Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове и све ће вам се друго додати.” Дивна поука и диван начин о чему треба да размишљамо и шта треба човек у овом замаљском животу да прво иште и да тражи, а то је Царство Небеско. Ако га не иштемо, нећемо га добити. То је исто кад хоћемо од некога да узмемо нешто, треба прво да тражимо. А да би тражили и да би били сигурни да ћемо добити, ми заиста треба према таквом човеку да поступамо људски, хришћански, да би могли на основу тога имали смелости да му тражимо. Тражити треба снисходљиво, смирено, послушно. Не можемо тражити од некога човека да нам нешто да, да поступимо сурово, и да му кажемо да мора да нам да, он ће на крају да нам каже, ако си заслужио, даћу ти, ако ниси заслужио, нећу ти дати. И зато заиста Господ наш Исус Христос каже, ако заслужимо даће нам се и ништа што ми заслужимо од Бога неће остати да нам не буде дато. Он је Бог, Он је човекољубив, Он зна да нам узврати и стоструко од онога што иштемо. Да верујемо и да живимо вером. Управо како рече данашњи апостол који смо чули: “Да се добро владамо.” Владати се добро значи веровати, живети у смирењу, живети у љубави, живети у истини, правди, служити се истином, а не неистином. И зато Господ рече у данашњем Јеванђељу да: “иштемо најпре Царство Небеско и правде Његове, а све ће вам се друго додати”. Из ових Христових речи, видимо да човекољубиви Бог брине ситне и споредне бриге људске, да би људи свим бићем својим могли бринути о ономе што је најважније, да брину бригу управо о Царству Божијем. На другом месту Христос опет каже у Јеванђељу: “Не брините се шта ћете јести, или шта ћете пити, или ушта ћете се обући”, и упоређује Господ па каже, погледајте оне кринове у пољу, не труде се, али о њима брине Бог. Кад Бог брине о једном цвету у пољу, кад Бог брине о једном црву под кором, како да не брине о човеку за кога је и крв своју пролио? Како да не брине о човеку, који је из љубави према човеку сишао са Неба на земљу, који је примио људску природу, да осети бол људску и тугу и радост, али да опет буде и јесте и остане Бог. Зато Бог разуме нас, под условом да ми разумемо Њега. Не можемо тражити у нашем свакодневном животу да нас други разумеју, а ми њих да не разумемо. Ко то тако ради? Горд човек, сујетан човек, човек који мисли ја сам задобио то и то, више ми ништа не треба. Зато се опет враћам на речи апостола Павла, да се владате добро. Ништа нам неће помоћи, ни звање, ни чин у Цркви који носимо, ни положај на коме смо, ако се не владамо како треба. Напротив, још ћемо бити, већма, осуђени. Зато је и речено: коме је много дато, од њега ће се много и тражити. Ово што је Господ рекао о Царству Небеском, пре сваке бриге, о храни, о пићу, о одећи, о осталим телесним потребама, треба на првом месту искати што је неопходно за душу, а то је Царство Небеско. То је Богочовечански и Јеванђелски пут, живот. А стављати, пак, тело пре душе, то није хришћански, то је незнабожачко. Ми хришћани верујемо да је и тело за живот вечни. Зато треба да знамо шта коме треба да дамо и колико коме шта треба да дамо. Шта је овде најважније? Имати меру. Меру шта дати души, а шта дати телу, имати меру како живети. Не живети нехришћански, како то каже наша изрека: “Ако си мајка, покри се.” Немој да уздижеш ако си мајка, па да си тиме задобила све. Уместо да заблагодариш Богу што си мајка, што си родитељ, да постанеш хришћанин, да постанеш свештеник, монах, монахиња... Ако не умеш да благодариш и са захвалношћу то да примиш и да носиш, онда од тога ништа нећемо имати корист. Па и од самог крштење којим се крштавамо, које је неопходно да уђемо у Цркву и да постанемо чланови Цркве, ништа нам неће помоћи, тај папир који нам сведочи да смо крштени, ако ништа од крштенског живота не живимо. Не вреди нам се бусати у прса, ја сам ово, ја сам оно ако прво не видиш да ли си човек, да ли си хришћанин. Немој онда због тога бусати у прса, него се у смирењу усавршавај, да будеш бољи човек и да будеш бољи хришћанин. Треба на првом месту да ставимо душу. Стављати, пак, тело на првом месту, а душу на друго место, је погрешно. Треба прво ићи од душе ка телу, а то значи да треба да идемо од Бога ка човеку. Који презре једног од ових мојих малих, неће видети Царства Небескога. Значи од Бога ка човеку и од човека ка Богу. Другим речима, ићи од центра ка периферији, од сржи ка корену. Зато мислим да је за спасење свакога човека потребно да има веру у Богу, и да живи у томе. Да се не буса у прса и само да прича, ја верује, а да ли се показао на делу од те твоје вере. А то што причамо, што нам је на језику, а није нам у души, није у нашем срцу, ништа нам од тога неће помоћи, ништа. Ко не уздржи језик свој, него прича лажи и неистине, његова је побожност лажна, његова је вера лажна. Да би задобили спасење треба нам вера у Бога и да живимо по тој вери и да благодаримо Богу за све што нам Бог даје, што нам је давао, што нам даје и шта ће нам дати. А да би задобили оно што треба да нам да, треба да усмеримо цело своје биће ка томе и да се испитујемо да ли ће ми Бог дати Царства Небеског, а даће ми ако имам Царства Божијега у себи. И ми смо се данас сабрали на овој Божанственој Литургији, у овом свештеном манастиру, управо да благодаримо Богу на првом месту за сва знана и незнана доброчинства које нам је учинио. Све што нам Бог чини треба да прихватимо вером. Зато је и човек биће вере. Човек који је увек тежи за вечношћу, онај који темељи живот свој на вери у Христа, он напросто гради свој посебан поглед на свет, на живот, на творевину, на човека, на све оно што се види и не види. Вера нам помаже да видимо много више него што можемо видети нашим телесним очима. Да би видели више од телесних очију, морамо духовно да погледамо, да отворимо те духовне очи, јер оне виде оно што не може људско око да види. То можемо сагледати само духовном очима. Само из вере у Христову реч, која није напросто нека идеологија него је позив на живот у Христу. Јесмо ли у Цркви? Ми смо позвани и призвани да управо оправдамо свој позив и призив. Погазимо ли свој позив и призив, ми смо погазили себе. Ми смо себе погазили, или боље речено, изневерили себе. Нисмо ми изневерили ни другога, ни Бога, него смо изневерили себе. То чини онај који је сав у свом егу, који је сав у гордости и сујети. Он нема осећаја за другога. А чим нема осећаја за другога нема ни осећаја за Бога. Како каже јеванђелист Јован: “Како можеш казати да волиш Бога кога не видиш, а мрзиш човека кога видиш?” Ми можемо да се наљутимо једни на друге, али нам то даје повод да о другоме говоримо све што не ваља и са каквим правом имамо да говоримо о другоме нешто? Да ли смо ми на том нивоу духовном да можемо да говоримо о другоме. Онај који је на вишем духовном нивоу, тај зна и шта тај други човек мисли, џаба му је што се претвара, и што се претварамо пред људима и правимо бољим и лепшим, достајанственијим, лепшим...џаба. Онај који има духовни вид, он види. Али неће таквом човеку духовни човек да каже да је то безумље, него ће да се насмеје и прође, остави га. Нека он гине у свом безакоњу, нека он гине у својој гордости, својој сујети, а ми да идемо за Христом. Такву веру је имао и таквом вером је и живео преподобни отац наш Евтимије Велики, кога Црква с правом назива великим. А он је био у свему велики. Прво је био велики у вери, па је онда био велики у свим хришћанским врлинама. Он је био велики по служењу Богу и другоме, а не по служењу себи, и ми смо се управо овде сабрали данас у овом свештеном манастиру да на литургијски начин прославимо Светог Евтимија и да га замолимо да се он моли за нас. А да би се он молио за нас, ми морамо да се угледамо на његов живот. Неко ће рећи, далеко сам ја да живим као што је живео Свети Евтимије. То је само изговор и то је само доказ да немамо вере. Можеш, ако имаш веру, све можеш. Господ каже да је све могуће ономе који има вере. Али коју веру? Ону јеванђелску веру. Не маловерје, не сујеверје, не врачања и гатање, него јеванђелска вера која је у стању да и горе премешта како каже Јеванђеље. Да се молимо Богу да и ми имамо у свом животу прво веру и да прво иштемо Царство Божије. Ако све друго иштемо пре Царства Божијега, то је само привремено, можемо да се задовољимо, али само за кратко време. Али кад иштемо Царство Небеско, Бог узима бригу о нашем телу, о нашим невољама, нашим патњама, али зато треба да се предамо Богу. Не лицемерно, него истински онако како чујемо на сваком богослужењу: “Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”. Зашто кажемо сами себе и једни друге? Зато што се ми сами не спасавамо. Можеш бити не знам ко и шта, па чак и имати неку веру, и мислити да се можеш сам спасити, ти си у највећој заблуди. Ако не подносиш другога, теби нема спасења. Ни мени. Зато нам Бог даје тог другога поред нас, да бисмо се ми ослободили тог ега, да бисмо се ми смирили, да видимо лик другога и по оном светооталчком, видех лице брата, видех лице Бога. Ми треба да иштемо Бога, да тражимо Бога. Бога не треба да тражимо ни на небу, ни на земљи, ни испод земље, ни изнад неба, него треба да Га тражимо у нама. Тражимо Га прво у свом срцу. Треба прво искрено да сиђемо у своје срце и да видимо ко је у том срцу. А срце је човеково, иако је мало по величини, срце човеково је безобални океан. И зато у то мало срце можемо да сместимо несместивог Бога, који је већи од небеса и земље. Видите Божије смирење, Он који је несместив, Он нам се даје да Га сместимо у своје мало срце, у мала наша непца. Ако немамо веру, ништа нам не помаже у том смештању Бога у себи. Ако ми не верујемо у речи Христове, који не једе мога тела и не пије моје крви, нема живота у себи, ништа нам неће помоћи, ни Причешће. Не помаже нам чак ни крштење, ако не живимо крштенским животом. Треба да верујемо да у Причешћу имамо Бога. Треба Царство Божије тражити у нама. А шта је то Царство Божије? То је Бог у нама, то је љубав у нама, то је милосрђе у нама, то су хришћанске врлине. Зато је Господ и рекао Царство Небеско је унутра, у вама. Е сад, шта је у теби и мени, да ставимо прст на чело и да се обрачунамо са сабом и да видимо ко је у мом и твом срцу? Неко мора бити. У срцу је и добро и зло, и Бог и ђаво, и љубав и мржња. Шта ће то овладати у нашим срцима, то зависи од мене и тебе, по мојој и твојој вери према Богу. Треба да водимо рачуна какав је наш живот, да ли се трудимо да наш живот буде у чистоти, или у нечистоти, да се трудимо да живимо по оним двема заповестима Божијим: “Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом мишљу и другога као самога себе”, или волимо само онога који нас воли, или прихватамо и њему придајемо сву важност, ономе који ми одговара, мени, мојим слабостима. За такве ћемо и живот дати, али ту нема оне праве љубави. То је она друга љубав, која не доноси спасења. Љубав је управо обрнуто, да се жртвујемо за другога. Шта је вера? Вера нам говори да не припадамо себи, већ да припадамо ономе у кога верујемо. И ево, данас, игуман ове свете обитељи, отац Евтимије, слави свог небеског заштитника. И ми смо такође овде сабрани да благодаримо Богу, да замолимо Светог Евтимија, да нам он помогне да он буде на правоме путу, као што свако од нас треба да буде на правоме путу. Па иако некада залутамо, да се вратимо. Ако се не вратимо, тај пут споредни ће нас увек одвести све дубље и дубље у провалију и ми ћемо се одвојити од центра, ми ћемо залутати у прашуми и погинути у њој. Да замолимо Бога и Светог Евтимија да му помогну да живи хришћанским животом. А да би живео хришћанским животом, треба сви ми да живимо хришћанским животом. “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела.” Не да говоримо о својим делима, већ да делима светлимо. А човек, или делима светли, или замрачује себе. Делима ћемо се својим оправдати, а исто тако делима својим ћемо се осудити. Зато те молим драги оче игумане да, угледајући се на Светог Евтимија, имаш Христа на првом месту. А кад имаш Христа, онда ћеш имати и љубав и према братији и братија према теби, онда ћеш имати и љубав према онима који долазе у овај свети манастир и који излазе из овог манастира. Да имамо, и ти и ја, и свако од нас, те хришћанске врлине које је имао Свети Евтимије, а то је драги мој на првом месту, да имамо смирења, послушност, да знамо да слушамо. Онај који није научио да слуша никад неће знати правилно да заповеда. Зато нам је потребна послушност и како читамо из житија Светог Евтимија, да имамо гостопримство, али гостопримство за свакога човека који долази у ову светињу. Без обзира ко је, шта је, он је дошао у светињу. Он треба из светиње да изађе освештан. И капија овог манастира, као што видимо из житија Светог Евтимија, да буду стално отворена. Јер ми не знамо када који човек, и због којих разлога прилази храму и због којих разлога. Не знамо каква мука мучи свакога човека. Он долази у храм да се растерети, да у храму пред невидљивим Богом, фрескама, иконама, каже што не би казао никоме. Да се повери тој светињи, а светиња је Бог. У Студеничком типику, постоје само два разлога због којих може бити игуман студенички свргнут, а то је: ако оде у јерес и ако није гостопримљив. Свако од нас, кад угостимо некога, да ли знамо кога гостимо. Сетимо се старца, праведног Авраама, не знајући ко су, он је три путника угостио, Свету Тројицу. Е, то је оно што Христос каже, гладнога нахраних, жеднога напојих и задобићеш Царство Небеско. Нека нам буде данас благословено ово наше сабрање и нека нам ова служба Божија, коју сви заједно служимо, да она буде стално присутна и после ове Божанствене Литургије, да изађемо из овога Светога храма да наставимо да служимо. Величина у Цркви, није у величини, или у положају, ни у чину, него величина у Цркви мери се по служењу, колико служимо Богу, колико служимо једни друге. Да послужимо другоме и да молимо Бога да и Њему послужимо, да би Бог нама послужио, да би задобили Царство Небеско. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве, Владика Јован је пререзао колач поводом прзника Светог Евимија, имендана игумана Манастира Јошаница, који је са својим братством угостио на трпези љубави свештенство, монаштво и верни народ и том приликом добио пригодни поклон од његовог Преосвештенства.

У госте је дошао и Епископ мохачки Дамаскин, викар Епископа бачког, који је са Владиком Јованом провео неко време у пријатном разговору.