За благољепије сабрања био је задужен хор “Свети Димитрије” из Лазаревца.
Тумачећи данашње Јеванђеље окупљеним верницима, Владика Јован је поучавао:
“Браћо и сестре, радујем се што је Бог тако хтео да се данас саберемо у овом предивном храму, у храму који у себи чува кости ратника и то оних који су били на супротстављеним странама, борили се једни против других, убијали се међу собом,а овде, под овим црквеним сводовима, више не ратују, него почивају у миру. Завршили су свој рат и овде су сада у миру и немају потребу да ратују. Све ово можемо уклопити и у данашњу Јеванђељску причу о Митару и фарисеју. Зато сам и благодаран Богу што у овом светом храму служимо свету Литургију и молимо се. Данашње Јеванђеље нам сведочи како су ова двојица митар и фарисеј дошли у храм са истим циљем, да се моле. Један се молио како треба, а други, нажалост, онако како не треба. Није свака молитва Богу пријатна. Када се молимо морамо знати како, зашто, због чега се молимо? Ако се молимо за оно што није на корист наше душе и за наше спасење и за задобијање Царства Небеског, то је онда погрешно. Ако се молимо из гордости и сујете да би се показали пред другима како се молимо, то нам није на корист. Нема користи од молитве, ако молитву употребљавамо да њоме и кроз њу осуђујемо друге, као што је у својој молитви фарисеј осуђивао митара. Ова јеванђелска прича свима нам је добро позната и уз остале јевађелске приче које ћемо читати ових недеља, до почетка Великог поста, уводе нас у један смисао поста са једне стране. Са друге стране, ова прича, нам показује шта треба интензивније да чинимо у току поста, да бисмо духовно могли да преобразимо себе. Да идемо у сусрет Богу кроз молитву, пост и познање себе самих. Прича о Митару и фарисеју нам говори да нам је неопходно покајање. Не можемо ни да замислимо да ћемо заслужити Царство Небеско. Покајање значи преумљење, окретање себе ка добру и Богу. Покајања нема без смирења. Прича нас учи шта значи гордост, а шта значи смирење. Шта доноси и даје човеку гордост, а шта смирење? Гордост му доноси хвалисавост као у случају фарисеја. Али, та хвала је само за кратко. А митар, свестан свог духовног стања, своје грешности, он се не обазире на фарисеја који га осуђђује, он је цело своје срце, цело своје биће и своју душу усмерио ка Богу и он са Богом разговара. Он не чује шта други поред њега говоре већ изговара: “Боже милостив буди мени грешном”. Прича нас још учи да човек чује само оно што хоће да чује и види само оно што жели да види. Кад човек жели да види добро, он ће свугде видети добро. Видеће га у сваком човеку, макар тај човек био и највећи грешник, јер нема човека кога је сасвим обузео грех, као ни човека кога је савим обузело добро. Оно што желимо то и чујемо и видимо. Кад погледате људе видећете ко се са ким дружи. Они што оговарају траже друштво са сличним људима. Аброви су њихова храна и молитва. И мисле да тако што осуђују друге угађају Богу. А Бог се гордима противи а смиренима даје благодат. Како је то дивно. Смирени добијају благодат, а не горди. Смирени добијају Царство Небеско и спасење а горди задобијају вечну муку и осуду. Зашто осуду? Зато што су у животу само осуђивали. Нису хтели да виде и оно најмање добро које постоји у сваком човеку. Треба добро да размислимо о томе како се молимо. Нас је Господ научио како треба да се молимо са најзначајнијом молитвом “Оче наш”. Господ и апостоли су нас учили како треба да се молимо у смирењу, да повежемо ум и срце, јер када се тако молимо, онда ћемо само са Богом разговарати. Осетићемо се радосним, срећним и благословеним. Нећемо чути ни хуку ни буку која се око нас догађа и збива, јер смо усмерили своје биће ка Богу. Зато у молитви свако показује и пројављује своје реално стање. Важно је да испуњавамо закон Божији. Без испуњавања закона Божијег и заповести Христових, напуштамо и издајемо Свето Јеванђеље, које је кодекс по коме треба да живимо. Тако издајемо систем вредности који утврђује наше постојање и који треба да буде светлост света. Но, иако је неопходно испуњавати заповести Божије, то није довољно. Важно је да будемо свесни да не постоји ништа тако велико што бисмо ми могли да учинимо, чиме бисмо задивили Бога, па да на основу тога заслужимо спасење. Ни то што смо крштени, што смо православци, што се понекад причестимо, није довољно да задужимо Божију милост и благодат. Божија милост и благодат су дар који добијамо управо овакви какви јесмо, слабашни, немоћни, нејаки у вери, слаби у делима. Благодат Божија се даје смиренима. Задобијамо је из љубави Божије. Та благодат сведочи да нас Бог воли. Зато и ми треба да волимо Бога. На ту велику љубав Божију, којом се поклапају наши недостаци и греси, треба да се потудимо да одговоримо нашом људском љубављу. Није лепо само љубав примати, а ништа од себе не давати. Ми смо примили Бога у себе и благодат, примамо љубав Божију кроз сваку врлину, кроз сваку добродетељ, сваку добру мисао, добру реч и дела, зато таквом мером треба и да узвратимо.Имајмо свест о томе да нас Бог воли и да смо увек слабашни и недостојни, ма колико имали узлета у испуњавању Божијег закона Имајмо свест о томе да све треба да буде од Бога и у Богу. Тешко је када човек упорно остаје у својој сујети и својој гордости и неће да види да је то зло за њега. Он нема осећај за покајање, нема осећај за исправљање. Он мисли да може само овако и никако другачије. Али све бива Божијом љубављу и благодаћу, силом његовом која је у нама а та сила је смирење. То смирење показао је митар из даншњег Јеванђеља. И то не само смирење, него и смиреноумље како кажу свети оци. Смири свој ум, вежи свој ум за пакао, да би осетио како је страшно бити у паклу. Размишљај, јер си слободно биће и слободно бирамо Рај или пакао. Рај нам даје Бог, а пакао онај нечастиви. У томе сагледавамо коме служимо, Богу или нечастивом? Да ли служимо истини или неистини или полуистини? А полуистина је гора од неистине, као што је полузнање горе од незнања. Апостол Павле нас опомиње да нисмо ни врући ни хладни него млаки. А то је ништавно стање. Такве ће Господ избљувати. Треба нам смирење и смиреноумље. То је оно чиме су живели светитељи Божији и то је оно на шта смо сви призвани и позвани. То нам даје снагу да се усваком нашем узлету и успеху не будемо горди, одвојени од других, него да будемо у Богу и једни са другима. То чини да осећамо снагу онда када смо слаби и кад падамо и посрћемо, због огреховљености наше природе, да не губимо веру, него да имамо жељу да се ухватимо за руку Божију, да нас Бог подигне. Нема тог амбиса из ког нас Бог не би подигао само ако ми то желимо. Али да бисмо се прихватили руке Божије потребно је да имамо смирења. Без смирења нећемо ни тражити Божију руку и онда нас узима рука оног другог. Та рука нас неће одвести у Царство Небеско, неће нам дати спасење, већ вечну муку. Тада ће човек видети како се мучио у овом свету због своје гордости и сујете, а онда како ће се мучити и у оном свету. Гордост и самоувероност нас одвајају од других и чине усамљенима. Страшно је када је човек усамљен, када схвати да никоме не припада и да њему нико не припада. Ми смо боголика бића, бића заједнице. Зато треба да заједницу чувамо. Гордост тера човека да мисли да припада некаквој елити. Смирење је супротно томе. Оно је пут који нас води Богу и једне другима. Елита ће да нестане и прође, овоземаљска царства пролазе, нестајале су империје, али неће проћи Реч Божија записана у Јеванђељу. Смирење изграђује Цркву као заједницу Бога и људи, гордост је разара. Горд човек не прихвата поуку и увек тера по своме. Такав човек није хришћанин, ма какав чин и звање имамо. Све је узалуд ако немамо вере у Бога, Бога у себи, ако не живимо по Богу и немамо смирење. Врлински живот сваког од нас утемељен је на смирењу и чини нас снажнијим, да смо једно у љубави, да смо једно у молитви, заједници која се остварује у храму Божијем на светој Литургији коју служимо. Људи када немају никаквих врлина којима би се доказали пред другима, прибегавају самохвалисању, осудама, клеветама других. А Јеванђеље нам каже да не судимо, да се и нама не би судило. Такви праве некакву своју цркву да би дошли до некаквог положаја или стања. Наш овоземаљски живот је кратак, али вечни живот је непролазан. А ми овим временом или задобијамо Царство небеско или га губимо. Зависно од нашег унутрашњег стања, од тога ко је у нама, Бог љубави или мржња. Зло се лакше и брже шири него добро. То не значи да ће зло победити добро. Никако. Добро ће увек победити зло. Зато се ђаво и плаши доласка Божијег на овај свет по други пут, јер ће тада зло бити побеђено. Побеђена ће бити и сва гордост људска. Узвишено ће бити смирење, љубав и молитва. Када осуђејемо друге ретко то и признајемо. Треба да слушамо и гледамо оно што је за наше спасење. Треба се бавити собом. Фарисеј је осуђивао и из храма није изашао оправдан. Митар је изашао из храма оправдан који је говорио: “Боже милостив буди мени грешноме!” Нека нам ова кратка, али значајна молитва, за живот и за међусобне односе, буде на спасење. Нека нам ове недеље пред почетак поста буду благословене, да размишљамо шта добијамо гордошћу, а шта смирењм? Да се припремимо да у пост уђемо чисти, а пост ће нас још више очистити. Пост је уздржавање од свега што није достојно човека, да узджимо језик и себе саме, да осуђујемо себе, а друге да уздижемо”.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.
