Чтецирала су господа др Марко Петровић и Милан Михаиловић.

На Литургији су појали ученици Богословије „Свети Јован Златоусти“ из Крагујевца.

У препуном храму, након прочитаног јеванђелског зачала, верни народ поучен је архипастирском беседом владике Јована:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, налазимо се у периоду припреме за Велики и Часни пост. Црква нас неколико недеља припрема како да започнемо пост, како да живимо у току поста и како да најлакше пребродимо пост као уздржање. Ова недеља у којој се налазимо зове се Недеља блуднога сина, као што смо чули из данашњег Јеванђеља. Припремним недеља и овом, Црква нас припрема за радост Васкрсења. Црква нас припрема за покајање. Пост је управо покајање. Пост је промена, не само у начину исхране, него првенствено промена из дубине свога бића. Променити своје биће од онога што је лоше у нама до онога што је добро, честито, ваљано и поштено. Заиста, ми када идемо у радост Васкрсења Христовога ми идемо у сусрет са Христом. Кад год смо на Литургији ми се сусрећемо са Христом кроз Свету Тајну Причешћа, првенствено. Света Четрдесетница, како још Црква назива Велики Васкршњи пост је посебан период кад смо сви хришћани позвани на покајање.

Чули смо данашње Јеванђеље које каже како је један отац имао два сина. Млађи, који већ није могао да поднесе другога поред себе, односно, није могао да поднесе ауторитет, ни оца, ни учитеља, ни мајке, никога, сматрао је да је завршио све што је требао да заврши и он више не подлеже никоме. Не одговара никоме. Мисли – он је сам себе испунио, и каже неће родитељски топли дом, неће родитељску љубав, хоће да живи својим животом. Ми то тако често радимо. Шта је рекао: „Дај ми део мог имања“. Пазите, он тражи оно што није његово, јер је то још увек очево. На оцу је да ли ће му то дати или неће. Он уместо да чека ред и поредак, како наш народ каже, не, хоће одмах да прескочи и оца. Дај ми моје и готово. Наравно, сваки прави отац видевши застрањеност свога детета, кад не може да га поправи, да га исправи, кад неће да прима савет, он му каже ево ти, и даје му. Шта он чини са имањем које је од оца примио. Уместо да га чува, па да га преда свом детету, он не мисли. Он мисли само о себи. После мене не постоји нико више. Шта ради, растура то имање живећи несавесно. У очевом дому је имао све, пуно љубави на првом месту, а сад овде без игде ичега. Упропастио је своје имање јер је мислио да он уме да влада, и дошао је до тога да више није имао шта да једе, како каже данашње Јеванђеље. Шта је онда урадио. Уместо да буде господар у кући својој он пристаје да буде слуга, само да би нахранио свој трбух. Шта му је тај господар код кога се он сад нашао рекао - да иде и да му чува свиње. Толико га је понизио. Уствари он је сам себе понизио и још му није хтео дати да једе ни оно чиме су се свиње храниле. Ниси хтео да слушаш оца, е сад ти не дам ни оно што свиње једу. Видите сад, браћо и сестре, како човек може да падне. Човек може много да посрне. Међутим, овај младић је имао среће. Кад је све видео на шта је проћердао свој живот, како каже данашње Јеванђеље: „Дође к себи“. Е, то је оно најважније у животу. Ми сви падамо, браћо и сестре, и грешимо, али ако не дођемо к себи и освестимо се да смо пали ми ћемо све више пропадати. Али ако дођемо к себи и признамо пад, признамо грех и још се покајемо, на добром смо путу да задобијемо спасење. И шта каже: „Идем оцу своме“. Опет отац, пун љубави чека и пати за сином који је одлутао, као што и данас родитељи пате кад му дете заблуди. Нема тежег стања, чини ми се кад човек схвати да он никоме не припада и њему нико не припада. Тај је човек сам себе осудио на телесну и духовну смрт. Дошао је к себи и иде да кажем оцу: „Сагреших. Био сам твој син и нисам достојан да се назовем твојим сином, прими ме као слугу.“ Љубав родитељска покрива све недостатке дечије. Деца треба да буду свесна те љубави родитељске и да се не огреше о њу. Браћо и сестре, каже – дође к себи. Е, да бисмо дошли к себи морамо да имамо покајање и смирење. Онај који није смирен он не признаје ничији ауторитет. Али, ако има смирење и покаје се онда задобија све оно што је имао пре него што је потонуо, да тако кажем. Другим речима, овај блудни син дошао је у покајање. Сви смо ми грешни, нема човека без греха. За грешника нема другог пута ка спасењу, до пута к покајању. Али ко се каје? Онај који је свестан да је погрешио и признаје грех. Није страшно пасти, није страшно погрешити, страшно је не признати грех. Дакле, покајање овог блудног сина призвало га је к себи и тек тада је почело да разматра своје унутрашње духовно стање. Браћо и сестре, ако ми само водимо рачуна о томе како живимо споља, а не гледамо какво нам је унутрашње духовно стање, неће нам помоћи много брига око овог спољашњег стања. Неће нам помоћи ни богаство, ни част, ни положај, ни звање, ништа нам то неће помоћи ако човек не улази у себе и не погледа себе из себе.

Дакле, браћо и сестре, наш живот у Цркви је заправо спасење од пропасти. Зато она наша народна песма каже: „Бјеж у Цркву краљевићу Марко, зар не видиш да ћеш да погинеш“. Шта то значи? Где да бежи? У Цркву. У коју Цркву, у Цркву заједнице. Цркву Бога и људи, браћо и сестре, то је управо нама позив да треба да се склањамо у заједницу, јер док год осећамо заједницу онда нећемо да штрчимо, опростите на оваквом ружном поређењу. Када човек почне да се истиче, било на овај или онај начин, он штрчи. Скањајмо се у заједницу јер само у њој можемо наћи спасење. То је заједница Бога и људи. То је тај топли очев дом, и док деца осећају ту топлину родитељску они не знају шта је хладно, али кад се одвојиш, и кад озебеш, онда видиш која је разлика бити у топломе, а која је разлика бити у хладноме. Браћо и сестре, сваки члан породице када се одвоји, и неће да учествује у заједничком животу, тај члан се излаже опасности. Наше се спасење остварује кроз заједницу. Кроз заједницу Тела и Крви Христове, а то је уствари Црква.

Покајање је радовање. Заиста, кад се покајемо и осетимо плодове покајања, онда осећамо радост. Покајање је враћање ума и враћање уму. Значи, враћање разборитости. Враћање расуђивању. Све док се не вратимо уму не можемо ни да расуђујемо како треба, браћо и сестре. Покајање је и Васкрсење. Наравно није се лако покајати, али није ни тешко. Кад има човек вољу, жељу, кад има веру њему није тешко. Али покајање није лако зато што није лако одрећи се себе, а покајања нема без одрицања себе. Није лако одрећи се ружних навика, мржње, пакости, а поготово није лако одрећи се гордости. Није лако одрећи се сујете. Није лако одрећи се нарцисоидности своје. Није то лако, но кад то учинимо онда смо васкрсли. Онда смо преображени и нови људи. Онда постајемо заиста Божији људи.

Дакле, од овог блудног сина, од грешног човека, постао је човек расуђивања. Почео је да схвата шта је добро, а шта је зло. Шта је лепо, а шта није лепо. До таквог расуђивања може да дође само човек који воли Бога и човека, и који се жртвује за другога. Овај није хтео да се жртвује ни за шта. Он је само тражио себи жртву. Дај ми имање да га проћердам или како ми данас кажемо, дај ми да једем и пијем док сам жив, после ми ништа не треба. Е, после ти треба. То је оно што је најважније, браћо и сестре. Паметан човек пролази цео пут од греха ка Богу, а када прође тај пут он улази још и сада у Царство Небеско. Улази у спасење, јер пролази тај пут од греха до покајања. Видео је како га грех сурвава, како га грех укопава, а видео је како га и покајање васкрсава. Зато кад човек дође у покајање, он долази у васкрсење.

Овде смо се ми данас сабрали, браћо и сестре, на овој Божанственој Литургији да се помолимо да нам Бог помогне да дођемо к себи. Можда некога иритира ова Јеванђелска реч:“Дође к себи“, па каже ја сам к себи. А ко то каже? Онај који мисли да му нико и ништа не треба. Да све зна или има неки дар и почне да се горди тим даром. Онда се упропастио скроз. Боље да га није ни имао. Боље да му Бог није дао тај дар кад га је злоупотребио. Уместо да га употреби на добро, да га умножава, и да другима дели.

Овде смо и да се помолимо Богу и Светим трима Јерарсима, Светом Василију Великом, Светом Григорију Богослову и Светом Јовану Златоустом којима је овај храм и посвећен. Велики људи. Нема ниједне теолошке области о којој нису ова тројица писала и говорила и објаснила. Велики умови. Велики учитељи Цркве, велики људи у вери. Онда није ни чудо када читамо њихова житија, после њиховог упокојења, како су се људи препирали око тога ко је од њих већи. Открива им се да су сва тројица једнаки пред Богом. Видите овде, браћо и сестре, они су се препирали ко је бољи од кога. Данас се често препиремо ко је од кога гори. Ова три светитеља су свој дар од Бога умножили, и тај дар дали Цркви као заједници, од чијих дарова и ми данас живимо учећи се о свим оним дубоким теолошким темама, о којима су они писали. Браћо и сестре, богослов није онај који је изучио само из књиге богословске науке. Не. Можеш да научиш колико хоћеш, али узалуд ако не примењујеш. Узалуд ти је ако си савладао сву теологију, а она ти користи на гордост. Богослов, шта је богослов? Богослов је онај који зна да се моли, а онај који се моли, он и тражи покајање. Онај који се моли он живи у смирењу. Он зна ако треба да тражи нешто од некога мора да се смири пред њим. Бог је љубав. Њега само треба молити и тражити од Њега помоћ. Нека нам Господ помогне да се поучимо овим дивним јеванђелским штивом данас. Да се поучимо из живота ове тројице светитеља којима је овај храм посвећен и нека је срећно и благословено наше сабрање на Литургији. Нека је срећна слава овога храма и онима који славе и свима нама који смо овде дошли да славимо Бога, а кад славимо Бога онда ћемо славити и човека. Ако поштујемо Бога онда ћемо поштовати и човека.

Бог вас благословио!"

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа Светим Тајнама и заамвоне молитве, пресечен је славски колач. Литургијско сабрање настављено је свечаним славским ручком у породичном дому свечара господина Горана Михаиловића.

ђакон Стеван Илић