Литургији је присуствовао ктитор храма светог Димитрија у Бајчетиним, Председник Репудлике Србије у претходном мандату г. Томислав Николић са својом супругом Драгицом Николић.

Својим појањем Литургију је улепшао Хор храма Светог Василија Острошког са Бежанијске косе из Београда.

Чтецирали су г. Марко Качаревић из “Српских православних појаца”, дипломирани теолог Марко Гаљак и гост клирик из Митрополије Црногорско приморске Игор Самарџић.

Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао:

“Окупили смо се у овом светом манастиру да се како каже наш народ поје света Литургија овога и онога света. Радујем се што се заједно молимо Богу и заједно служимо свету Литургију подједнако за живе и за мртве. Црква је одредила данашњи дан да се сећамо наших упокојених. Њих треба да имамо стално на уму и у молитвама својим као што се молимо за себе, своје здравље, тако треба да се молимо за спасење наши покојника. Нама је остала молитва која нас повезује како са живима тако и са мртвима. Нема боље Веронауке од Литургије, нити шта лепшег и бољег што би човека могло да учврсти у вери од Литургије. Она је испуњење времена и сабариња свих времена и уводи у будуће време у вечност. Литургија нас уводи у вечност, њоме се учимо како треба да верујемо, како треба да живимо и како треба да се понашамо. Она своди Небо на земљу и Земљу уздиже Небу. Пошто је Литургија радост не може се замислити тужан човек тамо где је Литургија. Она покрива све наше туге, невоље, болове и патње, све то покрива и претвара у радост а нема веће радости него се срести са Богом. Неко ће казати да је био у Цркви и на Литургији али се није срео са Богом. Онда да се запитамо да ли смо макар мало отворили свој духовни вид да се сретнемо са Богом. Дошли смо на Литургију да се заједно молимо али и да погледамо лице једни других. Зато светоотачко правило каже: “видех лице брата-видех лице Бога” Зар то није наука велика? Сваки човек је боголики човек и икона божија. Зато је човек и намењен да носи Бога у себи Хришћанин је и Христоносац. Да Христа носи у себи. Ако Христа носимо у себи онда носимо све вредности и овога и онога света, поготову оне које су изнад материјалних вредности. Бити на Литургији и учествовати у Литургији значи учествовати у Царству Небеском, а Литургија је предукус тог царства. Једно је присуствовати Литургији а друго је учествовати у Литургији. Огромна је разлика. Присуствовати је једно, а учествовати значи учествовати у светом Причешћу. То је сједињење човека са Богом.

Литургијом се учимо како да живимо. Учвршћујемо се у својој вери. Она није само на речима. Вера је велика наука. Зато што је све могуће човеку који има праву веру. Права вера је Јеванђелска вера. Не сујеверје, не маловерје, него ону веру за које Јеванђеље каже да може и горе да премешта. Ко има јаку веру он верује у речи Христове да може све да чини. Чули смо поучно Јеванђеље које је писано пре две хиљаде година које је актуелно и осликава слику наше данашњице и уопште човечанства али осликава наше унутрашње стање, као што Господ рече: “Пазите се да вас не преваре. Многи ће доћи под мојим именом и говориће Ја сам. “ Многи ће се дрзнути да се прикажу као спасиоци света. Свет и даље страда. Господ нас опомиње и каже: “По плодовима њиховим познаћете их.” А наш сељак каже: “Говори оно што јеси ти.” Не дволичење и лицемерје. Господ каже да се пазимо да не верујемо свакоме да су спаситељи света. Један је Спаситељ. Где је Спаситељ тамо је и спасење. Где нема Спаситеља тамо нема ни спасења. Да би се спасили свих саблазни овога света, патњи и болести, мржње и заиста потребан нам је Христос. Потребно нам је да се молимо. Молитва је најмоћнији покретач духовног живота. Ми духовно живимо онолико и онако како се молимо. Од молитве зависи наш духовни али и општи живот. Треба да се стално молимо. Молитва најбоље решава све наше задатке у животу. Пред нас се постављају важни задаци. Сваки човек треба да буде свестан свог задатка да би га испунио. Бог нам их не даје да би их затурили. Наш задатак је да будемо људи и да се сећамо Бога, да волимо Бога и једни друге. Да будемо свесни да нас Бог воли. Бог је љубав. Љубав покрива мноштво грехова и недостатака. Кроз молитву налазимо најбоља решења задатака које пред нас поставља живот. Молитва нас смирује и онда боље решавамо задатке и боље служимо себи и другима у смирењу а не у гордости . Кроз смирење и молитву на нам а се појачава вера и нада да нас Господ неће оставити. Бог неће никога оставити сем ако човек не остави Бога. Када нас снађу невоље, то треба да нам буде поука. Бог по неки пут и попушта и попусти на нас по неки пут искушења да уђеш у себе и погледаш себе из себе. Молитва невидљиво штити човека од његових видљивих и невидљивих непријатеља. Молитва мења људско срце. Чим се моли, срце није узнемирено, осећам и мог непријатеља као свог пријатеља. Зато Господ каже да се молимо и за непријатеље своје. Српски народ каже: “Ко тебе каменом ти њега хлебом.” То је читаво Јеванђеље. Када на зло узвраћамо добрим, ми смиравамо и њега. Добро – добро доноси, зло још веће зло наноси!

Данас се молимо и сећамо се сами себе па својих најмилијих и најдражих па и наших покојника. Не смемо да сметнемо са ума наше покојнике. Молитва и вера нас држе у вези са њима да ћемо се једнога дана срести са својим најмилијима. Ако читамо житија светих видећемо акко су они са радошћу умирали јер су се мученичком смрћу сједињавали са Христом али и зато што ће видети лица својих најмилијих и најдражих. Црква је одредила да се свакога дана молимо Богу а посебно за Задушнице да се молимо за своје покојнике. Црква нам даје један реална осећај да су умрли заправо живи и да смо повезани са њима тим унутрашњим духовним нитима. Свето Писмо нас учи да Бог није Бог мртвих већ Бог живих. У Богу су сви живи, јер су у Њему сви живи и зато је Христос рекао да је дошао да спасе свет. То је спасење и овога и онога света. Црква Православна чврсто верује ове речи Спаситељеве и гласно исповеда истину о томе да се живот не прекида човековом смрћу. Овај живот је важан јер њиме осигуравамо своје спасење или своју муку. Мука није пакао као огањ, већ духовни огањ када човека гризе савест што је проћердао свој живот. Уместо да купи вечност у рају са Богом он је купио своју муку. То је мука савести. Нема већег мучитеља за човека од његове савести. Нажалост често нам је савест успавана, али ће се свакако пробудити и то ће бити дуже него ли цео живот овде на Земљи. При смрти умире тело а душа је бесмртна. Она је са Христом, али ако се душа одвоји од Бога она умире духовно и ми духовно умиремо ако се одвојимо од Бога од свега онога начела како треба да живимо. Човек са свим својим осећањима и бесмртном душом наставља да живи прелазећи из једног у друго стање. Прелази из привременог у живот вечни.

Општење између живих и мртвих не бива уништено доласком телесне смрти, већ се наставља. Црква узносећи молитве за своју упокојену децу као би молитвом једним срцем и једним устима узносили молитве ка Престолу Божијем за наше покојнике. На молитев заупокоје подстиче нас хришћанска љубав која се не прекида смрћу. Ми волимо наше родитеље који су умрли. То је моћ која се не умањује са телесном смрћу. Наша је дужност да се молимо и да волимо. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског животе већ се простире на загробни живот и ми то сведочимо молитвама за наше упокојене. Данас молећи се за своје здравље да се помолимо за покој душа. Једино што можемо учинити за њихово добро када ће и они васкрснути и ми који ћемо умрети пре доласка Христовог, јер наше молитве њима помажу као и наша доброчинства учињена за душе нашег оца или мајке. Чувајмо своје у сећањима. Не смемо их препустити забораву. Ми се често препуштамо забораву. Господ је рекао да ако отац и мајка забораве ја те нећу заборавити. Кад смо са Богом ми смо у заједници и са живима и са мртвима. Нека Господ благослови наше сабрање, нека ова света Литургија буде на спасење, нека Господ буде милостив и нама јер смо грешни али нека буде милостив и нашим упокојенима. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верних Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице присутнима. Старањем настојатељице манастира Светог Димитрија у Бајчетини мати Аквилине припремљен је ручак за све присутне. Овом приликом су ученици и студенти чланови Хора храма Светог Василија Острошког из Београда извели пригодни програм који је покупио симпатије присутних.

протођакон Мирослав Василијевић