На Литургији су појали Србски православни појци.

Након прочитаног јеванђеља Владика се сабраним верницима обратио беседом:

“Помаже вам Бог браћо и сестре!

Ево нас пред вратима васкршњег поста. Ово је четврта припремна недеља за велики пост. Црква нас спрема за вечни живот и за спасење наше. Позвани смо на богоразмишљање и на то нас Црква позива. Ако размишљамо о Богу, онда ћемо и ми призивати Бога да нам буде Спаситељ. Тада ћемо размишљати о добру, а не о злу. О добру нећемо размишљати кроз гордост, сујету или из свог ега већ кроз смирење. Све што није у смирењу то је у гордости. А, Бог се противи онима који се горде, а онима који су смирени даје благодат. Ко је смирен он увек гледа да се што више спусти. Он увек размишља о Богу али и о човеку као икони Божијој. Данас је недеља посвећена Другом доласку Господа нашег Исуса Христа. Она нас подсећа на онај део из Символа вере да чекамо Васкрсење мртвих и живот Будућег века. Ми чекамо Долазак Христов и то је наша вера. Вера у Бога, загробни живот и да ће Господ доћи. Управо зато се и молимо да Господ дође. Ако Господ не дође, све нам је узалудно. Џабе нам је пост, молитва, бдење ако Господ не дође да све то благослови. Шта ће нам и наше богоразмишљање без Бога. Али Господ долази! Бог ће доћи али ће Његов Други долазак бити другачији од оног првог доласка. Његов први долазак када се родио био је у смирењу да нас избави, а Други долазак биће долазак праведног Судије. Треба да се покаже Суд Божији да би смо знали где смо и шта смо. На последњем Суду Божјем сабраће се сви народи земаљски и добиће плату за свој труд. Нису сви трудови благословени. Благословени су они трудови који нас усмеравају ка Богу. Труд којим помажемо другима је труд којим помажемо и себи. Такав труд треба да буде кроз веру, молитву и смирење. Труд у доказивању је труд без похвале од Бога. Можемо имати похвалу од људи али то је пролазно јер суд припада Богу. Само је Бог истински праведан јер је љубав. Љубав и правда иду заједно да би било правог Суда.

Данашње јеванђеље нам показује да постоје само два пута која нас воде у живот вечни. Свако од нас ће пре или касније поћи једним од та два пута. Прави пут је Христов пут јер је Он рекао да је “пут, истина и живот“. Он је то могао да каже јер је Бог. Често чујемо од људи да кажу да је прави пут оним којим ја идем, а не виде да вуку себе за собом и да вуку и друге. Ми хришћани када пропадамо увек вучемо и друге за собом, а када се усправљамо, усправљају се и други око нас. То значи да смо увек одговорни и за себе и за друге. То је право ношење крста у животу. Да свакодневно носим свој крст али и другоме да помогнем да и он то исто, на прави начин ради. Да помогнемо другима али никако да се тиме хвалимо. Ако се хвалимо наш народ каже да се тако кваримо. Битно је да нас Бог хвали и да тражимо хвалу од Господа. Наше је уздање у Бога, а не у кнезове овога света. Ко се у Бога узда тај ће добити и хвалу и од људи. Пут који нас води у Царство Небеско је пут братољубља. То значи да свако од нас у другоме треба да види Бога. Ако у другоме видимо Бога онда се нећемо узносити. Поседујемо ли Бога у себи увек ћемо видети и Бога у другоме, без обзира какав тај човек био. Све то нас опомиње да размишљамо о свом животу и понашању. Да знамо за шта и за кога живимо. Црква нас у ове дане подсећа да што спремнији уђемо у свети период поста. Покајање и смирење су саставни део поста.

Поред овог пута постоји и пут који нас води у вечну муку. То је пут самољубља. Овим путем иду они који воле само оне који им угађају. Ми увек мислимо да нам је пријатељ само онај који нам повлађује. Прави пријатељ нам је онај који нам указује на наше грешке. Гордост људска не трпи таквог пријатеља. Она то не трпи јер само себе воли. Такав самољубив човек је себе осудио на вечну муку и пре праведног Суда Божијег. Зато је веома битно да се ослобађамо свога ега ако хоћемо да осетимо благослов поста. Ослобађамо се тога ако своје ја заменимо за ти. Самољубив човек не види ни Бога ни човека, а ми до човека долазимо преко Бог и обрнуто. Никад у другоме не треба да видимо мање способног или вредног. Данашње јеванђеље нас опомиње на то јер нам говори о последњем Суду Божијем. На тај суд доћи ће и сви свети и сви од памтивека умрли али и сви живи који се тада затекну. Ми не треба да се плашимо суда ако живимо како треба. Суда треба да се плашим ако смо криви. Овоземаљски судови могу да буду и исправни и неисправни и тога не треба да се плашимо ако по Богу живимо. За Божији суд нема дилеме, он је најистинскији суд за све. Често нам се чини да је у нашој вери много што шта парадоксално али тога не треба да се плашимо јер Суд Божији све решава на прави начин. Бог је тај који нам доноси и правду и љубав јер једно без другог не иду. Бог је и правда и љубав јер ако је само љубав онда нема разлике између доброг и лошег. Свако ће од нас добити по правди Божјој оно што му припада од Бога који је љубав. Праву љубав увек прати права правда. Љубав без правде се може илустровати код родитеља који стално попуштају својој деци и не васпитају их како треба. Они не указују на грешку детета и не исказују праву љубав. Таква деца су још од детинства сујетна и горда и не дозвољавају другима да им укажу на грешку. Родитељи првенствено треба да знају да су њихова деца пре свега Божја деца. Зато децу треба припремати пре свега за Царство Небеско, а не само за уживање у овом свету. Треба да уживамо и у овом свету али пре свега треба да се припремимо за Будући век.

Бог љубави је и Бог Страшног Суда јер је показао и доказао сву љубав према нама. Дао је Себе за нас и за наше спасење. У овом свету нам је оставио Цркву своју и све дарове преко којих се спасавамо. Господ нам је дао јеванђеље као путоказ и као правило и меру како треба да живимо у овом свету да би смо постали житељи онога Света. Онај који је дао све за нас, он има право и да тражи све од нас. Не можемо да не дајемо а да тражимо. Прво треба да дајемо да би смо могли нешто и да добијемо. Бог нам даје дарове, а на нама је на шта ћемо их употребити. Он нам даје дарове да их умножавамо. Не да би се хвалили даровима већ да би пре свега имали духовну корист, а онда да би смо могли и другима да делимо.

Људи се непрестано деле и те деобе нас упропастише. Бог нас позива да га славимо једним срцем и једном душом а не да се делимо. То ћемо чути и у данашњој Литургији. Ако не славимо Бога нећемо славити ни човека. Зато поделе не треба да постоје. Једина подела је на Страшном Христовом Суду када ће људи стати са Његове десне и леве стране. То је једина подела права и вечна. Стати са његове десне стране је могуће ако живимо по данашњем јеванђељу, а то је помагати другима. Господ нас позива на одмор ако смо помагали другима јер ко је човекољубив он је и Богољубив. Бог нам каже да ако смо учинили једном од мале браће Њему смо учинили али ако нисмо учинили тим малима ни Богу нисмо учинили. Најстрашније речи које човек може чути је да иде у огањ вечни јер нисте чинили оно што сте били дужни чинити. Чинити добро је чинити из дужности, а не ради своје славе. Кад и чинимо добро треба да се сматрамо као узалудне слуге. Само тако ћемо добити од Бога награду. Нека би нам Господ помогао као што је помогао оном разбојнику на крсту, да се нађемо у Слави Његовој. Нека сте благословени и да вас Господ сачува. Амин!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На служби се причестио велики број деце и верног народа, а после Литургије Владика је поделио иконице народу који је у миру и са стрпљењем чекао благослов Епископа. Трпеза љубави је приређена за све окупљене у парохијском дому у Барајеву.

Владимир Димић, протојереј