После прочитаног Јеванђелског зачала, Епископ се обратио сабраном народу рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Наша црква данас слави Светог Саву, II Архиепископа српског. Он је био братанац Светога Саве. Заиста овај Свети Сава II у свему се угледао на свог стрица. Угледао се на њега по вери и сав је живео вером. Он jе веру претварао у дела. Угледао се на свога стрица по ревности за цркву, а у исто време и како да послужи Бoгу и роду. Угледао се и по милосрђу, а знамо коликo је Свети Сава I био милосрдан. Свети Сава II је био блажен човек и он се трудио да живи у блаженству, а онај који живи у блаженству је испуњен Богом. Он не скреће пажњу на себе него само на оно Божје, оно што је вечно и спасоносно. Овај диван муж цркве је био блажен у правом смислу и отуда и ово јеванђеље данашње говори о науци Христовој односно о блаженствима. Шта су то блаженства? То је блага реч и радосна реч и вест о новом животу. Када човек поседује такво блаженство, он поседује Бога, а када поседује врлину блаженства, поседује све оно што човека треба да испуњава у добру и да би се у том испуњавању клонио зла. Блаженства су духовне лествице којима се ми пењемо на небо. Оно обухвата све добро које не оскудева ни у чему, блаженство је Царство Божје, и оно је царство венчних идеала. Ми се и молимо Богу да дође Царство небеско и човек треба да има у себи то Царство. Такав који има у себи Царство и који је снабдевен духовно блаженствима, све лако подноси у овом животу, бол, тугу, болест и то зато јер такав није горд. Дакле, они који се уподобљавају Христу, назвају се синовима Царства и ми се молимо у молитви “Оче наш” да “дође Царство твоје”. Ако Царство не дође ми ћемо бити изгубљени јер не осећамо да то Царство треба да буде у нама. Синтезу ове науке представља та предивна беседа на Гори. Може се рећи да је у блаженствима изложено јеванђеље. У овим блаженствима је Господ одговорио на питање ко може бити блажен и удостојен вечног живота. Дакле, блаженства су поред свега овога, врлине. Човек поседује или добре или лоше врлине. Добре су оне које нас воде ка Богу и уводе у цркву. Ове врлине нам дају крила духовна да се радујемо овде и у Царству небеском. Без ових врлина, немогуће је да човек наследи Царство небеско. Те врлине су, смерност, покајање, милосрђе, праведност, целомудреност, страдање ради правде и истине. То су те врлине које се помињу у блаженствима. Прво блаженсто је о сиромашнима духом јер је њихово Царство небеско. Ово нам на први поглед делује парадоксално. Али, ови сиромашни су заправо они који себе сматра слабим, тј. да може у сваком погледу да падне, али га то држи да се не погорди. Сиромашан духом је онај који се труди да не погреши, тешко је човеку да не погреши, не огрешити се, али је важно да човек увиди да је погрешио. Када човек схвати да је погрешио и завапи Богу, онда ће му Бог помоћи. Затражити покајање то означава дубоку промену у човеку. Ево, ми се налазимо пред вратима предивног периода за нашу душу и тело, то је Васкршњи пост. Овај пост нас управо води у промену. Пост који нас води у одрицање не само извесне мрсне хране, него у одрицање на првом месту самога себе. Док се год не одрекнемо себе ми не можемо поћи за Христом и не идемо за Њим него за собом. Човек ако сам себе води може стићи само до провалије. Када човек схвати да треба да буде вођен и преда се ономе који треба да га води, он је срећан. Јако је важно и за шта се ми хватамо у овоме животу, да ли за Бога или за самог себе. То је страшно стање да човек буде довољан сам себи. Ако онај који каже да му овом свету није потребан нико, тај је у тешкој заблуди јер преко човека долазимо до Бога и обрнуто.

Зато, да се помолимо Богу и наше Светом Сави II који је из нашега рода, тело од нашег тела и крви. Треба нам да се моли за нас, не само он него сви свети. Потребне сu нам молитве и Светитеља из рода нашега aи је потребно и треба да се угледамо на њих. Да ли је Свети Сава II, живео у гордости, можда је и имао фазе али је гордост потискивао смирењем, а смирење је основна врлина за све врлине. Смирење је основна степеница за молитву, веру и све ostalo. Џаба нам је што се молимо, а немамо смирења. Човек који нема смирења ће да се дрзне и на Бога ако мисли да му је Бог дао мало дарова. Чак је и један дар мало ако га не умножавамо на спасење нас самих и других. Ако не умножимо, шта ћемо другоме дати. Ми имамо то да живимо Духом Светим и Он ће нам давати дарове јер раздељује свакоме онако како треба.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Горан Ђерковић, протојереј