Након прочитаног Јеванђелског зачала, Епископ се великом броју окупљених верника обратио богонадахнутом беседом рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Сабрали смо се данас овде не крају прве седмице Великог поста, у овом храму да се Богу молимо и да Га замолимо да буде милостив према свима нама. Нама треба милост Божја јер се њоме спасавамо, а не својим добрим делима или било чиме нашим. Зато цар Давид и каже „Помилуј ме Боже по великој милости својој“. Ако Господ не помилује сав наш труд и све наше, све нам је узалуд и зато нам треба милост. Потребно је и да Га замолимо да нам подари једну од највећих врлина, а то је покајање. Да бисмо могли кроз покајање замолити Бога за опроштај грехова. Нема човека који не греши, значи нема човека који не тражи опроштај. Но, да би човек био свестан пада, а грех је пад и само када је свестан пада, тражиће да се исправи и подигне. Али, ако није свестан пада, онда се неће никада ни покајати нити ће тражити помоћ. Зато овај пост у коме се налазимо управо и јесте период за то покајање. Управо је то период покајања, помирења и молитве наше, али у исто време и подстрека на још јачу молитву и преиспитивање себе и чишћења и душе и тела. Зашто кажем на још усрднију молитву? Ово је период када треба да напредујемо у врлинама и све више да радимо, да се молимо, чинимо добро, живимо поштено. Ово је период када се припремамо за најважнију победу, а то је Васкрсење Христово. Ми се припремамо да будемо учесници у тој великој победи. Нема веће победе него победе Христове над смрћу. То је оно ка чему треба да стремимо. Али, не можемо победити ни грех ни смрт ако не победимо у себи его већ мислимо да смо ми центар света. Само је један центар, а то је Господ Исус Христос. Зато пост треба да нам промени философију живота, како је говорио један стари прота док смо били студенти. Ако не променимо за једну јоту свој живот, џабе нам је све. Онда смо ушли у пост овакви какви смо и такви ћемо и изаћи. То је као када бисмо ушли у реку, а да се не окупамо. Црква је бања у којој се ми чистимо и у којој се перемо, перемо своју савест, душу и тело. Дакле, пост треба да нам промени живот и да постанемо бољи, смиренији и да појачамо добра дела и молитве. Потребно је да се редовније и чешће причешћујемо јер се преко њега сједињујемо са Богом. Кроз причешће смештамо Бога у себе. Онај који смести Бога у себе, тај је Божји човек. Сваки човек треба да проверава свој живот Богом и постом. Наука поста је да променимо свој однос према ближњима и према Богу али је потребно да постимо и од свог ега, поред онога што постимо храном. Потребно је да не мислимо да смо ми бољи од другога, већ да се препустимо Богу да Он оцени ко је какав. Браћо и сестре, Свети оци кажу да нема бољег васпитача и бољег васпитања од поста али зато човек треба да уђе у срж поста, а то не можемо никаквом философијом земаљском, већ само у духу и у срцу, у смирењу. Потребно је да тражимо да нам Бог просвети разум и да схватимо да је пост врлина. Пост сам не значи ништа, већ пост треба да прати молитва. Пост и молитва су два крила свакога човека који може да се подигне са земље и да се уздигне. Као што птица са једним крилом не може да лети тако и човеку требају два крила. Зато је овај период поста, период ојачавања наших духовних крила. Један наш уман човек је рекао да ми кроз векове нисмо имали ни основне ни средње школе али смо имали најсветију школу, то је Божја школа. Имали смо Божју школу која је црква јер црква је наша највећа учионица. Управо због овога треба да идемо у цркву, али није довољно ући већ је потребно учествовати. Ући у цркву значи слушати цркву. Који уђе у цркву он треба да учествује на литургији. Ко зна шта је црква зна и шта је литургија, и обрнуто. Дакле, имали смо оно што је врло важно, метод цркве Божје којима је она васпитавала читава покољења али само онога који жели да буде васпитан. Онај који не жели васпитање, џабе му је све. Васпитати значи хранити себе и своју душу храном небеском, а када душу нахранимо онда ћемо добити и другу храну и мање ћемо бринути о другој храни. Бринући се за материјалну храну, запостављамо ону духовну. Пост јесте управо и смањење хране да бисмо духу дали предност. Не да тело буја и страсти. Пост не значи да треба изнуравати тело него више да изнуравамо страсти, гордост, сујету. У томе нам помажу пост и молитва. Дакле, пост је метод покајања и призивања на непрекидно преумљење како је говорио Отац Јустин ћелијски. Потребно је да постоји непрестана потреба на промену ума и враћање ума Уму. Зато ћемо чути и слушамо како црква пева у ове дане поста, „Расејани мој ум сабери Господе“. Све док човек не сабере себе и свој ум, неће бити целовит човек. Такав човек не зна шта је циљ јер је расејан, а када човек сабере свој ум и ум врати у свој ум, онда га ум Божји води. Дакле, када то све учинимо и када се чистимо, онда сила Божја може да се усели у наша срца. А, где је сила Божја нема друге силе. Ђаво има моћ али нема свемоћ. Када човек усели Бога у себе онда такав човек постаје храм Духа Светога. Тамо где се даје предност духу човечијем над Духом Светим, потонућемо. Да бисмо задобили Духа, потребно је да се чистимо и то је идеално у овом периоду у ком се налазимо. Човек личи на Бога све док Га носи у себи, када престане да Га носи, губи тај лик. Али, сва је утеха за нас јер је Бог милостив па и ако мало имамо Бога, Он није избрисао свој лик из нас. Човек га стално затрпава том духовном прашином, зато је потребно да скинемо ту прашину. Потребно је да се уграђујемо у цркву. Чак и апостол Павле каже да је човек створен да постане храм Духа Божјега. Овај пост је прилика да чистимо себе да би се Бог уселио у нас како бисмо ми постали храм Божји. Управо је пост најбољи васпитач али само ако постимо, не зато што морамо, већ зато што је то Божја заповест. Прву заповест, први човек је прекршио кад је престао да пости јер када је то урадио престао је да слуша Бога јер се у њега уселила гордост. Горд човек нема потребу да послуша никога, па ни неког светитеља. Не смемо злоупотребити ништа Божје да што нам је дато. Ни слободу, ни обавезе већ је потребно да се све обављао у своје време, о чему је апостол Павле и говорио.
Потребно је да искористимо колико је могуће да у овом периоду поста преиспитамо себе. Да се више молимо за себе али да се молимо и једни за друге јер је молитва та која нас одржава у заједници. Да се молимо за све мученик и страдалнике, за наше Свето Косово за народ српски који тамо живи и издржава тешке невоље. Потребно је да се молимо да Бог просвети и оне који су против Косова као наше колевке, а видели сте како се окомила сва сила да нам управо разори ту нашу колевку духовности.
Нека нам је срећан и благословен почетак поста и нека нам Свето причешће буде снага, сила. Да се након причеста осећамо другачије јер смо Бога примили у себе али и да се трудимо да Бог остане у нама и након изласка из храма. Потребно је да покушамо да једни уђемо у храм, а другачији изађемо, да будемо племенитији и бољи након примања Светог причешћа.
Бог вас благоловио.“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након литургије уследила је трпеза љубави припремљена трудом и залагањем пароха овог храма, протојереја-ставрофора Милорада Тимотијевића и протонамесника Дејана Марјановића.
Фото: Горан Михаиловић
Владимир Марјановић, чтец
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/8864-teodorova-subota-u-koricanima#sigProIdda9db7c11c