Светој Литургији претходила је исповест свештенства, коју је обавио, по благослову шумадијског Првојерарха, архимандрит Ефтимије, настојатељ манастира Јошаница. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, архимандрит Ефтимије (Јутрша) игуман манастира Јошаница, јеромонах Серафим (Рикановић) игуман манастира Тресије, протонамесник Горан Лукић, протођакон Иван Гашић и ђакон Бојан Миленовић.

Велики број мештана, међу којима и значајан број деце, дочекао је свог Епископа и са Њим заједничарио у богоугодном литургијском сабрању. Негујући обичај да искористи сваку прилику и поучи поверени Му народ, Преосвећени Владика обратио се сабраном народу рекавши да постом чистимо и душу и тело. Поста нам је дат ради отрезвења, и у овим посним данима треба да се отрезнимо од своје сујете, од своје гордости, да се отрезнимо од самих себе, да не мислимо о себи високо, него да у смирењу кроз пост, кроз молитву, кроз подвиг, уђемо у себе, уђемо у своје срце, како би могли да сагледамо ко је у нашем срцу. Пост нам је дат, браћо и сестре, ради покајања, и то је оно основно у посту што треба да буде-покајање. Један Свети Отац завапио је Господу и затражио да му Господ подари један једини дан у животу за који се не мора кајати. А у ствари нема тога дана. Зашто? Па зато, што нема тога дана када не погрешимо. Односно, како се каже у једној молитви “Не може човек поживети ни један једини дан, а да се не огреши. “ Речи овога светога Оца не могу сви да разумеју. То једино може да разуме човек хришћанин. И то онај хришћанин који стражи над својом душом, који осећа најтананије жеље и мисли своје душе, јер од мисли и жеља стварају се и речи и дела. Покајање не сме да се сведе на то да ми кажемо да се кајемо, већ та реч покајање треба да нас потресе у себи, да уздрхти наше срце за покајањем. Да ли је моја душа осетила да треба да се каје, да ли је мој разум усмерен ка покајању, или само кажем да се кајем, а онда поново наставимо по старом. Покајање, браћо и сестре, значи једно преумљење, тј. да преумим, да променим и своје мисли, ако су оне мислиле оно што не треба, да променим своје речи, ако оне нису биле у складу са јеванђељем, у складу са Црквом, у складу са учењем Светих Отаца. Да променим своја дела, ако сам зла чинио. Право преумљење треба да заузме цело биће човеково, односно, да цело биће учествује у покајању. Јер, без покајања нема нам спасења. Покајање је, како каже један Свети Отац, Богу радовање, а не покајање је паклу радовање.

Бог нам је подарио разум да можемо да разумемо шта једобро, а шта је зло. И не смемо да се опустимо и да кажемо да нисмо знали, што најчешће имамо обичај и да кажемо – “погрешио сам, нисам знао. “ Могуће је, али нас то не оправдава што нисмо знали. Наша је дужност да знамо, наша је дужност да се научимо, да се поучимо. Бог је човеку подарио разум и подарио му је и осећање, да се осети да је погрешио, а онај који осећа да је погрешио тај и вапије, ако наравно има вере, за покајањем. Покајање нам је потребно зато што стално падамо, а грех је тај који нас води у пакао. Бог ће опростити грехове, али опростиће ономе који се каје, који се искрено моли, односно, опростиће ономе који тражи да му Бог опрости. Али морамо знати и како треба да тражимо. Треба тражити са смирењем и мољењем, а не пркосно и са императивом.

Треба нам покајње и разум, треба нам да будемо мудри и да не мудрујемо по своме разуму, него по разуму Божијем. Мудар човек ће стално мислити да не погреши, јер мудром човеку то не доликује. Потребно нам је да мудрошћу Божијом обликујемо своју мудрост, и потребно је да се молимо Богу да нам Бог да праведно расуђивање. А да бисмо све то остварили треба нам вера. Али вера није индивидуална, већ је вера-вера заједнице, вера Цркве. Али не само вера него и молитва. Зато треба да се молимо, увек, а поготово у овим посним данима, јер пост прати молитву и обрнуто, а молитва и пост у човеку јачају веру.

Пост треба да прати подвиг, треба да прати уздржање, али не само од неке мрсне хране уздржање, већ од свих злих и мисли и речи и дела. И онај ко искрено пости и има смирења - он ће се уздржати. Зато треба да се чистимо и душом и телом, како бисмо дочекали радост највећу, радост Васкрсења Христовог. Стога, ако сачувамо ово онда ће нам пост бити благословен и делотворан. Пост је храна души , али и чишћење и тела. Нека нам Господ помогне да ове дане поста проводимо што више у молитви и у размишљању ко смо и шта смо, у размишљању, браћо и сестре, да ли сам нашао смисао животу. Пост ће нам бити лак, ако га прате добрадела, ако га прати милосрђе, ако пост прати љубав и смирење. Бог вас благословио", закључио је Епископ Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након евхаријстијског сабрања приступило се читању реферата на тему “Победа Христова над смрћу-победа је добра над злом и правде над неправдом“, коју је ове године припремио протонамесник Горан Лукић, а потом је отпочела плодна дискусија о ономе што смо у том реферату чули, а у којој су активно учествовали сви присутни.

Ово вишеструко корисно, едукативно и духовно сабрање завршено је трпезом љубави коју је припремио домаћин, парох поповићски, протонамесник Марко Стевановић.

Његово Преосвештенство Епископ Јован присуствовао је и ове године традиционалном програму Васкршњи час, који припремају и изводе ученици веронауке. Ове године Васкршњи час припремили су и извели ученици ОШ “Јелица Миловановић“ у Сопоту, трудом и љубављу вероучитеља Јелене Четник и Срећка Глигоријевића, као и читавог школског колектива.