Свештенство Архијерејског намесништва беличког је уочи овог дана приступило Светој тајни исповести, и то под епитрахиљ архимандрита Онуфрија Вранића. Осим високопреподобног архимандрита, Епископу су на литургији саслуживали пречасни протосинђел Пајсије Илић, протојереј Александар Гајић, јереј Срђан Дангузовић, затим протођакони Иван Гашић и Нинослав Дирак, уз помоћ вероучитеља Архијерејског намесништва беличког који су чтецирали: господе Бојана Тодоровића, Стефана Васиљевића и Николе Љубисављевића.

Певницу је држао Свештенички хор Архијерејског намесништва беличког.

Пре него што је велики број верног народа приступио Светој чаши пуној пређеосвећеним даровима, Преосвећени владика се обратио народу надахнутом и поучном беседом:

“Помаже вам Бог, драга браћо и сестре.

Ево, при крају смо треће недеље великог поста. Пост између осталог подразумева узимање мање хране, али би зато требало да смо духовно јачи, бодрији, снажнији, јер смо души дали превагу над телом кроз Свети пост. Но, црква, која се брине и за душу и за тело верника, знајући да човек може бити и исцрпљен донекле, ако је постио како треба, црква у недељу износи Часни крст у храмове да се верни народ покони, сви ми да се поклонимо Часном крсту и замолимо Господа да нас сила Крста ограђује, јер је Крст сила, Крст је знамење и спасење. У Крсту је моћ распетога и васкрслога Христа, а верници се тада јос усрдније моле, усрдније посте, чисте, како би , колико толико очишћени, осетили радост када се поклонимо Христовом Васкрсењу и када будемо прослављали Христово Васкрсење. Крст нас и подсећа на пост, а пост нас не позива да постимо само у време поста, него нас позива да духом поста живимо сваки дан и сваког тренутка свога живота. Зашто кажемо свакога тренутка и свакога дана живота? Зато што нас пост позива на одрицање, не само на одрицање од мрсне хране, већ, на првом месту, од себе самог. Одрицање од своје гордости, сујете, а да нас уведе у смирење. Црква јесте установила пост из више разлога, између осталог, да постом чистимо и душу и тело, а пре свега, црква нас кроз пост, молитву и покајање подсећа да је Господ наш, Исус Христос, алфа и омега, почетак и крај и садржај нашег живота. Ми управо у Христу видимо прави садржај нашег живота. У Богу је живот. Зато, ако је и наш живот по Богу, он је и у Богу. Али, уколико није по Богу, онда није ни у Богу. Понављам, себи и вама, Господ наш Исус Христос је садржај нашег живота, јер треба да схватимо да без Њега, без љубави Божје, без благодати Божје, ми не можемо ништа добро учинити. Онај човек који живи у благодати Божјој, он живи у Христу Богу. Зато треба да чувамо благодат коју је свако од нас добио на крштењу, али благодат добијамо и када се причешћујемо и када испуњавамо Свете Тајне и Свете Врлине. Благодат није нешто што нам је дато и као такво ту остаје, благодат добијамо по мери вере наше, по мери нашег хришћанског живота, Јеванђељског живота. Што смо више у Јеванђељском животу, то се више усавршавамо и у благодати. Она јесте сваком човеку дата на крштењу, али може и да одступи од човека, био он свештеник, владика, монах, монахиња или обичан човек. Чим не живимо по Христу, ми се лишавамо благодати Божје. Можемо ли живети без Бога и без благодати? Може, човек живи, хода, ради, али то није живот по Богу.

Пост нас подсећа да јаче сагледамо себе, да преиспитамо себе и “дијагностификујемо“ свој живот и свој промашај. Ту је пост врло важан, уколико је прави пост, са молитвом, јер ће онда човек са молитвом и смирењем да сагледа свој промашај и да се исправи. Онај ко не сагледа, он нема потребу ни да се исправи. Може ли човек да живи без промашаја и без греха? Не, ми не можемо ниједан дан свог живота да проживимо а да не погрешимо. Промашаји су оно што бисмо могли назвати болесним духовним стањима. Човек осети и зна када га боли нето телесно, али ако нема поста, молитве, благодати, смирења, он не може осетити духовну болест, која је опаснија од телесне. Али, ни ту нас господ није оставио, јер као што имамо лекаре и лекове за телесне болести, тако нам је дао и духовне лекове. То су пост, смирење, љубав, вера, нада, то нам је Господ дао када је основао Цркву своју као Тело своје. Зато треба пред Господом да говоримо о нашој духовној болести, а не о здрављу. Подједнако као сто и код лекара када одемо не говоримо да смо здрави и да нас ништа не боли, не кажемо “Докторе, ја сам здрав!“ То би било безумље и дрскост. Зато Богу треба да говоримо о нашем духовном обољењу, о болести наше душе, ума и срца, јер нам је Он дао лек за сваку болест. Када не слушамо Цркву и слушамо себе, ми смо пуни гордости и мислимо да све можемо сами да пребродимо. Можемо да победимо другог човека, други народм али не можемо да победимо себе. Тешко нам је да признамо да смо горди и сујетни и ако таквом човеку не укажемо на то његово не-смирење, он ће почети да се понаша помахнитало и почеће да бежи и јури без икаквог смера (као кад говече уједе обад, можемо рећи сликовито). Зато кажемо да човек треба да прилази Христу, да Њему каже своје најскривеније тајне, Он је наш лекар душе и тела, али ми треба да тражимо лек. Господ нам то говори кроз Јеванђеље када каже, дођите сви који сте уморни, натоварени, ја ћу да вас одморим. Када ми “дијагностификујемо“ наше унутрашње стање, знаћемо и осетићемо како нам је све другачије када Њега послушамо. Послушности нема тамо где нема смирења, у послушности је спасење. Дакле, свему овоме нас учи пост, уводи нас у смирење. Ако смо пажљиво слушали паримије, које је читао свештеник, онда смо чули како Премудри Соломон каже, ...смирени, подучавајући се мудрости. Смирен човек се учи мудрости, он је мудар, горд човек се не учи смирености, он је мудар за себе, али је то отров за њега и за свакога од нас. Шта Господ каже за такве људе? “Сваки који себе уздиже понизиће се, а који себе унижава, њега ће Господ узвисити“ Где? У Царству небескоме! Зар то не треба да нас радује? Зар ове речи христове не треба да нас бодре? И када паднемо да замолимо да нас Господ подигне. А ко је тај који себе уздиже? То су сви они који се хвале својим делима и собом, а не Богом, сви они који имају гордости у себи а гордост је узрок сваког греха и раздора. Гордост је оно што разједињује, а не сједињује, не оно што зашива, него оно што цепа, јер горд мисли да је бољи, успешнији и лепши од онога поред себе. То заправо значи да горд човек Богу каже да није знао да другог човека створи како треба. Оне који себе смиравају пред Богом и људима Господ ће узвисити у Царству небеском. Само ту мисао треба имати у глави и то ће нам помоћи да се смиримо. Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат. Гордост је мрска Господу, а човеку је слабост. Горд човек се гордошћу хвали, слади и храни, уместо смирењем, постом, молитвом и добрим делима. Смирење је почетак спасења. Треба да постанемо свесни својих грехова и слабости, да постанемо Богу мили, а Богу је мило за сваког човека. Шта је заправо дефиниција смирења? То је спасење. А шта је дефиниција гордости? Погибеља у Богу и пропаст. Поново ћу се позвати на Премудрог Соломона који каже, где уђе дрскост, тамо је бешчашће. Бешчашће је нечистота, порок, разузданост, када човек не да на себе, али пљује лице другога.

Да се помолимо Богу да овим постом и молитвом, одгонимо од себе све оно што нас удаљава од Бога и једне од других, јер је то грех. Да се помолимо да нам Господ да снаге, телесне и духовне, да ово путовање, како Свети Оци називају пост, доведемо до циља, а то је наше Васкрсење. Не будемо ли живели са осећањем на Васкрсење, нећемо ни васкрснути, ни наше тело, ни душа. Нека нам Господ помогне да остатак овог поста проведемо хришћански, а хришћанин је сваки човек који иде ка Христу, верује у Христа, моли се и стално самог себе гледа, проверава и себе признаје себи. Ту човек најчешће и пада, када себе не призна себи, други му није добар и частан, а он јесте. То не знамо ми, Бог зна ко је и шта је добро. Бог је милостив, услишиће наше молитве да будемо бољи, а ако ми не осетимо духовну радост на крају поста, онда смо џабе постили. Нас неће спасити неједење мрсне хране, већ нас спасава послушност да испоштујемо Закон Божји. Молимо се Господу, душом и телом, да нам буде на здравље и спасење, Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Свете Литургије пређеосвећених дарова, јереј Милош Тодоровић је прочитао реферат на тему: “У потрази за пуноћом живота“, након чега је уследила занимљива дискусија свештенства, са поукама и саветима Његовог Преосвештенства Владике Јована.

Протојереј Зоран Симоновић, старешина храма Светог Луке у Ракитову, са својом породицом, Црквеним одбором и верним народом је на крају приредио трпезу љубави.