Нашем Епископу су саслуживали: архимандрит Петар, јеромонах Серафим (Ракановић), протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Костадиновић. Лепоти богослужења допринели су појци храма Светог Саве из Београда и свештеници Архијерејског намесништва младеновачког.

У својој Богонадахнутој беседи наш Архијереј је рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ево нас, драга браћо и сестре, на крају Свете четрдесетнице, на крају овог Великог поста и ево нас на прагу Свете и Велике или Страсне седмице овог Васкршњег поста. Да се не збуњујете зашто кажем да смо на крају поста и Свете четрдесетнице, а имамо још недељу дана до Васкрсења Христовога. То је Света Црква установила и устројила Светим Оцима, да Велика недеља и не припада Светој четрдесетници као остале седмице. Она је по свом смислу и значају изнад Свете четрдесетнице. Кажем по свом значају. Зато Црква својим богослужењем, кроз читав овај пост, али посебно те Велике недеље упућује нас да се духовно и мисаоно сједињујемо са Богом, да Христа пратимо до Његовог страдања на Голготи и до Његовог Васкрсења. Зато су и посебна богослужења у Великој или Страсној седмици, зато ми на Велики четвртак читамо 12 страсних или страдалних Јеванђеља, која нам у потпуности обнаваљају наше знање, ако смо заборавили, шта се све збило од оног тренутка кад је Господ ушао у Јерусалим на празник Цвети, па све до Његовог страдања.

У тим богослужењима и читањем Јеванђеља, можемо да видимо како човек може да падне, може да потоне, може да се изгуби и за овај и за онај живот. Како у исто време човек грешни, злочинац, може да се спасе. Један пример имамо у Јуди, који је био апостол Христов, али само по имену нажалост. Није био по свом бићу ученик Христов. Шта је он урадио? Више је волео овоземаљско благо, него оно Небеско. Изгледа да је и он чинио оно што ми често кажемо – дај ми да једем и да пијем док сам жив, после не треба. Тако је и Јуда мислио дај да заграбим од онога што су сви хришћани стављали у касу ради издржавања Светих апостола, сиромашних Христових ученика. Он је узео 30 сребрника. Пазите, драга браћо и сестре, колико човек може да падне! Да Бога прода за тричавих 30 сребрника. То је ништа, а ни у то време није значио некакав велики новац. За њега, за оног похлепног човека, који и данас узима и једна пара значи само да је зграби. Пао је Јуда и продао Христа, односно издао је Христа. Но, у суштини он је издао себе. Он је продао себе и када му је дошло до свести шта је учинио и кога је продао и издао, читамо у Светом Писму да се Јуда раскајао, али се није покајао. Раскајао се и учинио још већи грех, извршио је самоубиство.

Но, браћо и сестре, Бог који је дошао на овај свет, који је дошао да страда ради нас, да буде распет ради нас и да на Крст прикује и наше грехе, Он ј милостив. Био би милостив и Јуди, да је хтео Јуда само да каже – сети ме се Господе када дођеш у Царство своје, Господ би га помиловао као што је помиловао и оног разбојника. Он није знао за Христа, а Јуда је знао за Христа. Када је видео шта се догодило приликом Распећа Христовог, шта је рекао? Заиста овај беше Син Божији. Потом се окренуо према Христу и рекао – сети ме се Господе када дођеш у Царство своје! Шта му је Господ рекао? Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају. Видимо шта нас очекује, ако искрено, из дубине своје душе признамо своје грехе, исповедимо своје грехе, покајемо се за своје грехе, молимо се за спасење. Онда ћемо и ми чути, драги моји, тај умилни и спасоносни глас Христов да ћемо и ми бити са њим у рају. Зато нас је Бог и створио за вечност, а не а пролазност, за вечност, а не за смрт.

Опет понављам и подсећам и себе и вас, да размислимо мало о тој Великој и Страсној седмици. Ово је време да подвучемо црту нашег живљења у ових 40 дана поста. Да подвучемо црту и да видимо у чему нам је прошло ових 40 дана. Да ли нам је прошло само у неједењу одређене врсте хране, ако је тако онда нећемо имати никакве користи од такве врсте поста. Но, такав пост је, такође, потребан, јер је нама потребно да испунимо Закон Божији. Закон Цркве каже да не једемо то и то у одређено време. Зашто? Зашто смета баш та врста мрсне хране, месо итд.? Што би рекли лекари, то нам смета и за наше телесно здравље. Са друге стране, Свети Оци нам говоре да се уздржањем од такве врсте хране чисти ум човеков. Чисти се разум човеков и човек онда даје превагу дугу у односу на тело. Требало би да подвучемо црту и да кажемо – јесам ли се бар мало више молио у току овога поста? Јесам ли размишљао о празнику Васкрсења Христовога? Јесам ли нешто добро учинио у овом периоду? Или сам остао на истој црти, што би рекао наш народ. Е, значи, ем смо се нешто мучили, уздржавали, борили се са собом, мучили смо се на разне начине, али нећемо добити никакву награду. Зашто то код појединих људи тако бива? Зато што пост не прихватају као благослов. Све у Цркви бива кроз благослов. Кад се тражи благослов и добије се благослов, онда је благословено. Зато ми и певамо на Свакој Литургији: нека је благословено име Господње. Кад кажемо да је благословено име Господње, ми кажемо: Господе, Твојим именом благослови и мене. Учини ме заједничарем Твога Васкрсења. Дакле, хоћу да кажем све што радимо без благослова, нећемо имати успеха. У сваком тренутку, али благослов није нешто што је некакав обичај. Благослов је име Господње и зато кажем треба да размислимо јесмо ли мало више читали Свето Писмо, Јеванђеље, јесмо ли прочитали неко житије Светих да се поучимо тим примерима или смо читали оно што смо и досад или читали или не читали? И остали на истом нивоу. Е, такав човек не може ни да осети радост Васкрсења, јер се није припремао постом и молитвом за тај најрадоснији празник.

Ми од вечерас почињемо да славимо још један велики празник, празник Благовести. Свети догађај када је Свети архангел Гаврило био послан од Бога девојци Марији у Назарет и пренео јој вест да ће она родити Спаситеља света. Благовест! Сама реч каже шта је – блага вест, добра вест, то је била радосна вест за цео род људски. Долази Онај који треба да нас спасе, узима нашу природу људску али остаје Бог. Силази међу нас. Живи са нама, са људима, чини све што Бог може једино чинити, али они који су имали очи могли су видети и могли су чути они који су имали уши. Они који нису ни видели ни чули, за ту љубав Божију, за ту проливену крв Христову, људи нису разумели и они су и Бога распели. Празник Благовести за нас је од огромног значаја. Замислите да је Пресвета Богородица, својом слободном вољом коју је имала као и свако до нас, рекла Архангелу Гаврилу – нећу тај благослов. Шта би онда било од нас? Шта би било од човчанства? Да ли би се човечанство могло спасити? Но, она и у том тренутку у својој вери, љубави и молитви у каквој јој је затекао Свети архангел Гаврило каже – сумњам, не знам ко си, да ме не превариш. Пазите – да ме не превариш! Он каже ја сам Архангел Гаврило послан од Бога да ти кажем да ћеш родити Спаситеља света. И онда у свом смирењу свом каже – ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој. Значи, није се погордила. Замислите да данас неко каже такву вест нама, нашој сестри, мајци или неку сличну вест, да ли бисмо успели да се не погордимо? Сумњам. Но, она у смирењу служи Христу, служи роду људскоме и зато је смирење њу управо учинило Богородицом. Зато и овај пост који постимо и овај празник Благовести све је то за наше спасење.

Постом чистимо и душу и тело. Црква брине и о души и о телу, али исто нас Господ кроз Јеванђеље и Свети Оци кроз њихова дела уче шта је вредније од вреднијег. Вредан је овај живот који смо добили. То је дар Божији. У исто време треба да се запитамо како узвраћам на тај велики дар, шта дајем као уздарје за тај дар Божији или ћердам, што би рекао наш народ, свој живот и не узвраћам Богу ништа за тај дар? Јеванђеље нас још учи па каже: “шта човеку вреди да цео свет задобије, а душу своју изгуби”. Душа се, драги моји, лако губи. Она се прво губи невером нашом, онда се губи немарношћу нашом, са небригом, што не бринемо о својој души и што не бринемо о своме спасењу. Дакле, пост нам рекох и понављам, помаже да чистимо и душу и тело како би просветљеног ума и срца и душе и тела, ми управо просветлили и наше мисли и наше речи и чинили добро. То нам све пост помаже и требало би да се молимо да нас обасја свелост Христова, да нас обасја Божанска светлост. Ако нас не обасја светлост Христова не можемо ни бити спасени. Шта би било са Савлом да га није обасјала светлост Христова? Остао би Савле, остао би онај незнабожац и гонитељ Христа и хришћана. Но, када га је обасјала свелост Христова, он је тада видео у каквој је тами живео. Ми знамо оне Христове речи, да светлост Христова просвећује свакога човека који долази на свет. Зато морамо чувати светлост Божанску у нама и не смемо је затамњивати. Да би задобали Божанско просвећење, требало би да се молимо више, требало би више да постимо и душом и телом, требало би да се чувамо од греха, који потамњује и затамњује светлост Христову у нама. Не само светлост Христову, него тако затамљује и лик Божији у нама.

Сваки непокајани грех, јер покајање није тренутак већ процес који настаје од тренутка рођења па све до смрти, затамњује лик Божији у нама. Шта још треба да радимо? Треба да чувамо уста своја и језик свој, да би управо сачували души. То нам је казао јуче премудри Соломон: “ко чува уста и језик, тај ће сачувати и душу”. Данас нас, опет, учи премудри Соломон и рече: “сине, ако буде мудро срце твоје, обрадоваћеш и срце моје”. То је прави однос родитеља према деци и обрнуто. Мудро срце у детета твога ће, родитељи драги, бити ако си му усадио мудрост Божију у његово срце. Ако си му примером показао како треба да живи и кад родитељ заиста види да дете има мудро срце, он ће да скаче до неба од радости. Зато прави родитељ се радује када неко каже – е, ово Ваше дете је добро дете или још боље – ово дете је боље од Вас. Сваком родитељу је радост да му се каже да му је дете боље од њега. Јесте и може да буде, али опет кажем – колико је родитељ уложио труда да то дете упути на прави пут, да му да смисао живота, зато деца треба да слушају родитеље, а родитељи да буду пример својој деци. Не можеш родитељу драги да кажеш детету да не краде, ако ти крадеш, не можеш да кажеш детету да не пије, ако се ти опијаш, не можеш да кажеш детету да буде добро, ако ти сам ниси добар. Пример вреди више од хиљаду речи. Премудри Соломон нам је данас поручио и – слушај сине и мудар буди и управљај мисли срца твога. Зашто је то тако рекао? Зато што се ми понашамо онако како нам је срце. И живимо онако какво нам је срце, односно ко је у нашем срцу. Дакле, и уста и језик говоре од сувишка срца. Ако је у срцу моме и твоме Бог, све ће нам бити Божанско. Ако је у срцу моме и твоме љубав, све ће бити обасјано љубављу. И живот и мој и живот другога. Но, ако је у срцу твоме и моме мржња, онда ће бити пакао. Зато је управо срце тај главни орган нашег тела, али и главни орган, главни сасуд нашег духовног живота. Зато је Христос и рекао – из срца излазе такве и такве мисли. Зато би требало да проверимо ко је у твом и у мом срцу. Требало би да отворимо срце за Бога, а кад будемо отворили срце своје за Бога онда ћемо га отворити и за другога. Но, ако га нисмо отворили за Бога, онда смо себични. Не пуштамо никога да уђе у њега, а опет смо заборавили оне Христове речи које кажу – “ево стојим поред врата твога срца и куцам, ако отвориш уселићу се ја и Отац и Дух Свети”.

Драга браћо и сестре, немој толико бити, опростите ми на изразу, тврдоглави. Отворимо срце да се у њега усели Бог, да се у њега усели љубав, да се у њега услеи вера. Не затварајмо срце своје, јер ћемо тако затворити и врата раја за сопствено спасење. Зато сатана највише жели да помрачи наше срце, да затамни ту икону Божију у нама, а када он затамни ту икону Божију у нама онда ми нисмо Божији, него његови. Он са нама чини оно што хоће, а он неће Бога. Он хоће гордост, он хоће сујету, он хоће власт, он неће одрицање, он неће пост, он неће молитву. Зашто? Зато што се ђаво плаши и поста и молитве, баш по речима Христовим, који каже: постом и молитвом се демони истерују. Требало би да послушамо многе Свете Оце, а у овом конкретном случају Светог Макарија Великог који каже: човече, сиђи у своје срце и тамо поведи рат са нечастивим силама. Срце наше је то бојиште где се ми боримо или за рај или за пакао. Да сиђемо у срце своје и да срце чистимо, јер ће само они који су чистог срца Бога видети.

Најпре да Господу заблагодаримо што смо досад овај период поста прешли, свако према сопственим моћима и снагама. За пост треба благослов и за молитву треба благослов. Да замолимо Бога да се још усрдније, ако могу тако да кажем, молимо. Да још интензивније уђемо у себе и погледамо себе у себи и из себе. Нека нам Господ помогне да и сутрашњи празник прославимо и да се радујемо тој благој вести. Да нам Господ помогне да прославимо и улазак Христов у Јерусалим и да се нађемо у оној групи невине и безгрешне деце која су викала: Осана на висинама! Благословен који долази у име Господње! Ето, видите, опет багослов. И да нам Господ помогне да у Великој недељи заиста одвојимо себе од себе и да себе приведемо Богу да бисмо осетили радост и поруку Васкрсења Христовог. Бог вас благословио!”, закључио је Владика Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Литургије сабрање је настављено у парохијском дому младеновачког Храма, где је јереј Михаило Аврамовић, парох великоиванчански, изложио реферат на тему “Црква Христова радионица вечног живота”. Након дискусије владика Јован је похвалио рад и разговор у вези са њим. Након тога приступило се трпези љубави, коју је припремило братство храма Успења Пресвете Богородице.

јереј Марко Јефтић