АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА У КРАГУЈЕВАЧКОМ НАСЕЉУ ШУМАРИЦЕ

АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА У КРАГУЈЕВАЧКОМ НАСЕЉУ ШУМАРИЦЕ

Дана 08. априла 2023. године, када наша Света Православна црква прославља спомен на славно васкрсење четверодневног Лазара, празник који је у народу познат као Лазарева субота или Врбица, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован благоизволео је да служи Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Великомученика Георгија у крагујевачком насељу Шумарице.

Његовом преосвештенству саслуживало је свештенство крагујевачког архијерејског намесништва и то протојереј-ставрофор мр Рајком М. Стефановићем, архијерејски намесник крагујевачки, протојереј Милан Петровић парох грбички, јереј Дејан Марковић старешина Саборног Светоуспењског храма у Крагујевцу и јеромонах Јован (Прокин), професор у богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу.

Чтецирали су чтечеви шумаричког храма Александар Радовановић, Петар Недељковић и Никола Марковић, а све у молитвеном присуству служашчег храма домаћина протојереја Срђана П. Тешића и високопреподобне игуманије мати Анастасије и њене сестре мати Јелисавете из манастира Дивостин.

На литугијске прозбе својим умилним гласовима одговарали су ученици крагујевачке богословије предвођени професором појања јерођаконом Василијем Старовлахом и чланови хора Светог ђакона Авакума, предвођени протиницом Милицом Тешић.

Литургији су присуствовали ученици ОШ "Јован Поповић" у Шумарицама предвођени вероучитељицом Оливером Станчић, као и мноштво верног народа парохије шумаричке.

По прочитаном јеванчелском зачалу речима очинске поуке верном народу обратио се преосвећени епископ Јован рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре и драга децо. Ми смо се данас овде сабрали у овоме светоме храму да литургијски прославимо Светог праведног четвородневног, како се још назива, Лазара, односно да прославимо његово васкрсење. И као што смо чули из овог данашњег Јеванђеља да је Господ васкрсао Лазара, и то када, када је умро, када је већ почео да се распада. И заиста ово је велики празник за цркву, велики празник наше цркве, јер ево само на неколико дана до Пасхе, до Васкрсења Господњег, ми се налазимо. Наиме, као што добро знате, сутра су празник Цвети и са данашњим даном завршава се Света Четрдесетница, односно пост од 40 дана. Завршава се уствари Велики пост, а започиње Велика Недеља која је такође пост, браћо и сестре, али са посебном динамиком, да тако кажем, и уласка Господа нашега Исуса Христа у Јерусалим, где Га људи славе и очекују Га са радошћу и поздрављају Га са оним дивним поздравом „Осана! Благословен Онај који иде у Име Господње“. Рекох, ова велика недеља или Страсна недеља која је испред нас, она, не спада у ових шест недеља Васкршњег Поста. Зашто? Зато што је та недеља која нас кроз богослужење највише и кроз читање Светога Писма, упућује да се што дубље, што мисаоно, што духовније удубимо у смисао страдања Господа нашега Исуса Христа, о чему нам, као што рекох, Јеванђеље које се чита ове велике недеље говори. Дакле, браћо и сестре, погледајте како су људи превртљиви, један део људи је поздрављао Христа са овим поздравом „Осана!“ када је ушао у Јерусалим, а многи од њих, ти исти људи, само после неколико дана, узвикивали су „Распни Га! Распни!“. Зашто? Зато , браћо и сестре, Господ наш Исус Христос, није дошао у овај свет да буде цар. Није дошао да буде владар, како су га очекивали највећи број изабраног народа. Није Он дошао ни да буде првосвештеник, у оном смислу какви су били првосвештеници у Старом Завету. Није Он дошао да покори све народе овога света и под ноге, да тако кажем, и да Он заједно са њима влада целоме свету. Заиста, браћо и сестре, Господ наш Исус Христос, ушавши у Јерусалим, дошавши на магарету, скромном магарету, Он заправо показује да је смирење у темељу Његове мисије. И да је смирење основ његове славе. Показујући и нама, браћо и сестре, да ако немамо смирење, немамо ни вере. Дакле, браћо и сестре, и ево на путу за Јерусалим, који је уствари пут Крста, пут Распећа али и Васкрсења, Господ долази у једно мало место Витанију, у једно мало насеље, како бисмо ми данас рекли паланка, у један мали градић који се налази недалеко од Јерусалима, где је управо његов пријатељ, који је имао две сестре Марту и Марију, по имену Лазар и он је умро, као што рекох и четири дана лежи мртав у гробу. Четири дана лежи човек мртав у гробу?! И зато Јеванђеље које смо управо чули даје нам једну драму, једну драматичну слику. Ту имамо сестре, које тугују за својим братом, што је и људско, што је и природно, али које сусрећу Христа, и са сигурношћу Христу кажу „да си Ти био овде, не би наш брат умро“. Пазите! Са сигурношћу они то кажу! Веровале су оне у Васкрсење Христово, зато то и кажу. А Он каже: „Ваш брат јесте умро, али ће ваш брат и Васкрсну“. Тај дијалог између две сестре и Христа и Марија каже да зна да ће њен брат васкрснути о општем васкрсењу, али он је сад умро, а опште васкрсење ће касније доћи. А Он тада каже „Ја сам Васкрсење и Живот и који верује у Мене, никада умрети неће“. Дакле, са вером, браћо и сестре. Довољно је нама хришћанима да имамо само у уму своме, у срцу своме поверење да је Он Васкрсење и Живот. Дакле ако Христа имамо, ко христа носи у себи, ко Христа осећа око себе он заиста никада не умире. Никада не умире, браћо и сестре! Дакле и овде видимо да је Господ наш Исус Христос намерно закаснио четири дана после смрти Лазареве. Зашто браћо и сестре? Зато да нико не би посумњао, да је Лазар, како то данас многи научници кажу, да је он био обамро. Браћо и сестре, било је васкрсење и у Старом Завету и пре Васкрсења Лазарево, било је и Новом Завету пре Васкрсења Лазаревог. Али није било васкрсења четири дана после смрт. И сам Господ каже да је видевши умрлог Лазара се потресао и како каже Јеванђеље, удариле су му сузе. Зашто се Господ потресао у Себи ако је Живот и Васкрсење? Ако је Он Бог, ако Он зна да смрт није коначна станица људског путовања, његове егзистенције, зашто се Господ потресао, зашто би Он плакао?! А будући да је Господ наш Исус Христос и Бог и човек, односно Богочовек, како верујемо ми православни хришћани, кроз сузе и унутрашњи потрес, пројављује се и показује његова људска природа, јер је Бог примио људску природу. Постао је један од нас. Зато Он најбоље и познаје људску природу, Он и познаје и нас. Тај управо однос људске природе према смрти и пролазности у Његовој сузи и Његовом потресу повезује се природа Бога и нас. Зар ми не плачемо за нашима најрођенијима? Плачемо зато што смо везани! И уствари, кад све ово имамо на уму, онда можемо у исто време да поставимо још једно питање, а то је шта је то што је проблем за човека? Многе ствари могу бити искушење, могу бити невоље, могу бити потешкоће, али многе ствари можда можемо и да избегнемо или су можда многе ствари у нашем животу могле да буду другачије него што јесу. Али оно што свако од нас не може избећи, то је ова слика умрлог Лазара, а то је смрт уствари. И нема те технике, нема те махинације, нема те способности људске, да може да превазиђе смрт. Смрт је највећа тајна и највећи проблем за људски род, али уједно и највећи проблем за свакога човека. И зато смрт је у ствари и највећи страх и то страх од неизвесности, страх од раздвајања, страх од тога шта ће бити са мном, шта ће бити са нашима који су умрли пре нас. Све то на неки начин у нама пројављује тај страх, али где је страх у коме је страх? У ономе који није чуо за Христове речи да је Он Васкрсење и Живот! Бог је дошао у овај свет да управо спасе човека од греха и од смрти! И зато ова Јеванђелска прича представља питање шта је за нас смрт глобално гледано. Да ли се ми бојимо смрти? Многи ће казати да се не боје смрт, али то кажу зато што мисле да су они нешто и да могу да превазиђу многе невоље. Али и тај што тако каже, када осети дах смрти, он се скрива, како каже наш народ, у мишију рупу, само да не би дошао до смрти. Зато што тада човек постаје изван себе, што носи то у срцу своме, зато што је изван себе. Јер ако уђеш у себе, онда ћеш спознати немоћ те људске природе. Имаћеш оно на шта је Марта упозорила Господа да је Њен брат умро. Тамо где је Христос, тамо нема смрт. Смрт је само прелазак по учењу наше цркве и по учењу светих отаца, и то прелазак у онај други свет. Бесконачни живот. То је прелазак и стање до свеопштег Васкрсења када ће Господ поново доћи да суди живима и мртвима и када ће сви васкрснути, ама баш сви! Па зато браћо и сестре, душа је човекова бесмртна по благодати Божијој. Али ако се душа одвоји од Христа. Она постаје смртна. А потреба да се душа поново споји са телом, јесте зато што је човек у овом свету чинио и добро и зло. По Божијој логици потребно је да и суша и тело приме награду или оно друго, јер тело и душа, како нас учи Свети апостол Павле, створене су за Господа! Мартине речи треба да нас потсећају да, док је Христос са нама и у нама, заиста нема смрт као ништавила, као нечега после чега нема ништа. Само безбожник сматра да је са гробом последња станица за човека. Он тако сматра зато што живот овај који живимо на овоме свету, овај нам је живот на земљи дат, али у исто време задат, да овим животом и начином како живимо у овом животу стичемо или рај или пакао. Зато је врло важан овај живот. Али човек без вере, размишља тако што мисли да све на овом свету што је настало, нестаје са овога света. Ја се рађам, ја умирем и да после овога света нема ничега, нема Бога, нема Васкрсења, а ако нема Васкрсења, шта нам вреди ако само у овоме свету верујемо у Христа, како каже апостол Павле. Јер овај живот и ако траје 300 или 500 година, шта је тај живот према вечности? Заиста ништа! Верујте ништа! Христос је заплакао, јер он као Бог није створио пакао, није створио нашу муку. Али је човек непослушношћу управо увео муку у овај свет. И увео смрт. Адам док је би у рају са Богом, док је разговара са Богом, док је гледао Бога, док се није погордио, он уопште није размишљао о смрт. Јер је он осећао да је вечан у Богу, али када је престао да слуша Бога, већ послушао оног другога, шта је заслужио Адам. Изгнање из Раја. Али није само Адам изагнан из Раја, него смо изагнани сви. Јер изгнањем Адама, врата Раја су била затворена до Васкрсења Господа нашега Исуса Христа, када су поново врата Раја отворена. Ми имамо веру да можемо ући у Рај. Али својим животом човек одржава врата Раја отвореним или их поново затвара.

Милостиња отвара Врата Раја, браћо и сестре, јер кад је човек милостив, он заиста осећа и милост Божију у себи, а ми управо и живимо милошћу Божијом! Да Биг није Милостив, шта би било са родом људским. Али Бог је Милостив, Бој је љубав!

Браћо и сестре, Христос долази у овај свет, опет понављам, да спасе човека од греха и смрти, Он је ту да нас оздрави, да нас исцели, да нас Васкрсне када ми падамо у грех, а поготову када ми падамо у гордост и сујету. То нам је набољи пример Васкрсења. И Васкрсење Лазарево нас уводи у Васкрсење Христово, али и наше Васкрсење.

После васкрсења Лазар је тридесет година био владика на Кипру. И постоји једна дивна светоотачка прича која каже да се после Васкрсења није насмејао, већ само једном у животу. Пролазећи поред пијаце, видео је људе како се отимају о блато од кога се прави грнчарија и почео се смејати. Ђакон изненађен његовим гестом упитао га је "владико зашто се смејеш. Никада те нисам видео како се смејеш". А он је одговорио "смејем се видевши како се блато о блато отима". И заиста браћо и сестре, човек је блато без Господа. Човек без Бога се прља и зато је Бог дошао да нас очисти и да нам покаже Својим Васкрсењем да ћемо и ми Васкрснути. Нека нам Господ помогне да у ове дане Страсне седмице уђемо са већом надом на наше спасење, са већом жртвом, да би тако кроз молитву и пост дочекали најрадоснији празник, празник победе над грехом и смрћу - Васкрс! А нама, браћо и сестре треба радост, а радости без Бога нема. Нека Васкрсење Христово буде наша радост!

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На позив ђакона "са страхом Божијим, вером и љубављу приступите" мноштво верног народа и деце похрлили су Светој Чаши.

По отпусту епископ је надгледао фрескописачке радове у храму и дао даље смернице у раду нашим фрескописцима Милану и Екатирини Милетић, а потом прегледао пројекат за будућу гостопримницу. Сабрање је настављено трпезом љубави, након чега смо се растали са надом на поновно заједничарење око Свете Чаше са нашим архипастиром.

Александар Радовановић, студент богословског факултета
Страхиња Вуксановић, дипломирани правник