СЛАВА МАНАСТИРА ЛИПАР

СЛАВА МАНАСТИРА ЛИПАР

У петак, 5. маја 2023. године, када наша Света Црква прославља Преподобног Теодора Сикеота и Светог Платона Бањалучког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Липару поводом храмовне славе Светог великомученика Георгија.

Епископу су саслуживали: јеромонах Виталије (Милошевић) из манастира Студенице, Архимандрит Ефтимије (Јутрша) игуман манастира Јошанице, Архимандрит Онуфрије (Вранић) игуман манастира Денковац, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић.

Својим слаткопојањем молитвено сабрање је улепшало сестринство манастира.

По заамовној молитви Преосвећени је пресекао славски колач.

Владика се сабраном народу обратио Богонадахнутом беседом:

“ХРИСТОС ВАСКРСЕ, БРАЋО И СЕСТРЕ!

Данас смо се сабрали да у овом Светом Храму служимо Литургију. Света Литургија је сабор Сина Божијега она просто где се пројављује црква која је јединствена у вери, нади и љубави свих који су сабрани на једном месту. Јединство међусобно али и јединство са Богом. Ко је спреман биће уздигнут Литургијом на небо. Свето причешће је храна за душу лек бесмртности. Човек се на Литургији осећа лако као да може да полети. Али у храм треба да уђемо растерећени са вером, надом и љубављу. Свети Јустин је говорио да не може да замисли тужнога човека тамо где се служи Литургија. На Литургији је радост која изгони сваку тугу. Потребно је да се ослободимо од себе, од гордости, од сујете. Тога се можемо ослободити ако Христа сместимо у себе. Ето уздиже човека и тада човек не види понор испод себе, треба Бог да нас уздигне, а не да уздижемо сами себе. Литургија од човека чини небеског житеља, јер једе небески хлеб. Ми на свакој Литургији благодаримо Богу, онај ко не уме да благодари, не уме ни да се моли. Црква је тело Христово и док човек осећа ту сабраност цркве он осећа да је он део тог организма.

Свети Апостол Павле каже одсеците онај орган који нарушава заједницу. Давно је речено ко зна шта је Литургија, тај зна шта је и здравље и обрнуто. Одвојимо ли Цркву од Христа то није црква, одвојимо ли Христа од Цркве то није Христос. Христос каже у данашњем јеванђељу да је он хлеб живота. Ако се човек не причешћује чиме онда храни душу своју. Ми не можемо јести 10, 15 пута преко године јер ћемо умрети, а тако и духовну храну треба често да узимамо. Свети Јован Златоусти каже: Ако си спреман причешћуј се сваки дан али ако ниси немој. Треба постити, треба се исповедати, али пост и исповест нису вечни за Свето Причешће. Боље је да човек и на Велики Петак мрси, али да живи хришћанским животом. Ми смо грешни и недостојни али Дух Свети нас чини колико толико достојним, али ми треба да се загледамо у себе да видимо да ли је у нама љубав или мржња. Христос нас храни храном за живот вечни, а ми смо позвани да бдимо над собом. Човек који носи Бога у себи тај човек живи и душом и телом и он је у Богу, такав осећа да је Богочовек хлеб живота и кад окуша Њега постаје вечан и бесмртан. Вечан је Бог, вечан је и сваки човек који је у Богу и са Богом. Хлеб живота нас лечи од смрти. Христос каже ко од тога хлеба једе никад не умире, тј. смрт је онда само прелазак у вечност. Сви лекови за душу, за бесмртност, за вечност су у Цркви. Требамо их узимати онако како Црква прописује. Али лек је лек ако га узимамо у одређено време и у одређеној дози, а ако га тако не узимамо лек постаје отров. Ми јесмо грешни али знамо да је црква духовна болница у којој се ми лечимо. Сам се човек не може спасити, ван заједнице нема спасења. Зато ако човек не храни себе Христом, кажу Свети Оци, нек се загледа у себе и видеће да је у њему смрт, а не живот. Човек кад је са Христом он осећа да је радост заменила тугу. Свети Георгије у чијем се храму налазимо живео је са Христом за њега је Христос био и алфа и омега. Свети Георгије је живео тајном Цркве. Он је имао све овоземаљско богатство, власт али је он то сматрао за трице све је оставио и отишао је за Христом. Христа није оставио а ни Христос њега није оставио. Нама треба вера, треба нам Бог у сваком тренутку. Све ово лоше се дешава јер својој деци не усађујемо Христа, али ако немамо у себе Христа како детету да усадимо. Деци не чинимо добро ако им дамо сва богатства овога света, а не дамо им Христа. Родитељи кажу дајем деци да уче ово или оно али морамо и ми да васпитавамо своју децу, зато смо родитељи, не сме улица да учи децу. Са тугом гледамо шта се ова два дана догодило, молимо се за те убијене душе и молимо се за веру јер без вере се пада у очајање, потребна је снага и утеха онима који су ових дана остали без деце и зато се молимо. Морамо учити децу и себе оно што каже Црква „Не убиј“ и молимо се Богу једни за друге, молимо се Богу за децу, молимо се да увидимо шта је смисао живота јер без смисла не знамо куда идемо. Молимо се да се ово што се догодило никад више не понови. Све је данас поскупело само је живот појефтинио, чувајмо себе овде да би се сачували за вечност!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Литургијско сабрање продужено је трпезом љубави коју је уприличило сестринство манастира на челу са игуманијом Тавитом.