ВЛАДИКА ЈОВАН БОГОСЛУЖИО НА ОПЛЕНЦУ

ВЛАДИКА ЈОВАН БОГОСЛУЖИО НА ОПЛЕНЦУ

У задужбини Краља Петра I Карађорђевића у храму Светог Великомученика Георгија на Опленцу, 6. маја 2023. године, Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован.

Саслуживали су архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј – ставрофор Драгољуб Ракић, протојереји Ненад Савић и Остоја Пешић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић.

Чтецирали су господа др Марко Петровић и Милан Михаиловић.

Свету Литургију појали су ученици богословије „Свети Јован Златоусти“ из Крагујевца.

На Литургијском сабрању присутни су били и чланови Краљевске породице Карађорђевића, Принц Филип са супругом принцезом Даницом и њихов син принц Стефан, као и принц Михаило Карађорђевић. Сабраном народу после читања Светог Јеванђеља у богонадахнутој беседио обратио се владика Јован: „Христос Васкрсе, браћо и сестре. Срећан празник Светог Великомученика Победоносца, човека сведока васкрсења Христовог, човека који нам дај најбољи пример како треба веровати у Бога, како се верује у Бога, како се живи вером и како се чува вера. Када човек, браћо и сестре има веру у Бога, када верује, када носи Бога у себи, онда му је лакше да преброди све невоље, сва искушења, све муке, све патње, све болести које налезе на свакога од нас. Зато свети Оци уче нас да веру чувамо, да би она нас сачувала. Да чувамо оно што смо наследили и да се угледамо на оно добро што смо наследили, а да се не угледамо на оно што није добро. Оно што није добро то можемо да видимо на сваком кораку. Оно што није добро то је снашло наш српски народ ових дана. Због чега? Па, управо због тога што нисмо довољно добро упућени у веру. Слабо знамо веру своју, а можда још слабије живимо вером. Вера нас учи и каже ово ти је добро, а ово ти није добро. Ово чини, ово немој чинити. Заиста, човеку без вере све је слободно. Нажалост, више да чини зло, него да чини добро.

Ми данас славимо управо тог победитеља зла, Светог Великомученика Георгија. Сви знамо ко је био Свети Георгије, неко мање, неко више. Знамо шта је најважније да знамо. Знамо да је за Светог Георгија Христос био Алфа и Омега. Био је почетак и крај. Смисао и садржај његовог живота. То му је помогло да разлучи зло од добрага. Његово време је било велико зло по хришћане. Имао је примера да и он крене тим злом, али не, он се определио за Христа. Он се определио за Истину, за Правду, определио се за Љубав, а не за мржњу. Знамо такође, браћо и сестре, да је Свети Георгије могао имати све што човек може имати и пожелити од овога света и имао је, али он је на првом месту имао Христа у себи. Имао је Бога у себи. Он је Богом живео, Богом мислио, а човек када живи Богом и када мисли Богом онда мисли у добру, онда се у његовим мислима неће наћи места да смишљање зла, чињење зла. Такав човек ће се трудити да никоме не нанесе никакво зло. Зашто? Па зато што се учио да рана другога треба да нас заболи као наша рана. Да рану другога осећамо као своју. Тада ћемо осетити да нам је други човек брат, да нам је пријатељ, али када не осетимо рану другога, онда ћу и да му задајем ране. Онај који задаје рану другоме, верујте ми, прво је нанео рану себи. Не може човек зло да учини другоме, а да пре тога није зло учинио себи. Не може другога да повреди, а да прво није повредио себе. Мислим да разумете на шта мислим и о чему говорим.

Браћо и сестре, живимо у бвремену где су замењене вредности, где су обезвређене вредности. Где лако посежемо за оним што наши преци ни у мислима нису могли да замисле, а камоли да учине. Било је изузетака свуда у историји рода људскога, па и у нашем, али треба једном што би рекао Његош да се узмемо у памет. Треба једном да схватимо да зло добра донети не може. Да зло само вуче зло на зло, као што и добро вуче на добро.

Свети Георгије имао је све. Могао је да ради шта хоће. Заузимао је веома високу позицију у војсци ондашњој, код опаког цара Диоклецијана, мрзитеља хришћана. Прогонитеља хришћана. Када је Цар Диоклецијан по десети пут, како каже исторографија, кренуо да убија хришћане, само зато што су хришћани и верују у Христа, он је тада имао војсковође код себе. Између осталих био је међу њима и Свети Великомученик Георгије. Војсковође су били задужене да убијају хришћане. Свети Георгије од младости своје заволео је Христа, и осетио љубав Христову према себи. Он је том љубављу живео и том љубављу волео другога човека. Он је сваког другог човека сматрао светињом. Јесте, браћо и сестре, живот и мој и твој и сваког другог човека је светиња. Зато устајати на светињу живота, значи устајати на Живога Бога. Могао је све то да чини Свети Георгије као што му је заповедао цар и његови сарадници, али он је знао шта је вредније од вреднијега. Знао је шта је пролазно, а шта је вечно. Зато, напротив, Свети Великомученик Георгије све што је имао, а био је веома богат, дао је другоме. Све је дао сиромасима. Данашњи човек често само граби себи, а да се не труди, у смислу, да нешто и он допринесе. Што би рекао наш народ, једе хлеб са туђих леђа. Видите које су то вредности хришћанске, од нехришћанских. Зато је Свети Великомученик Георгије исповедио пред царем Диоклецијана веру у Живога Бога. Одбио послушност злочестивом прогонитељу Истине, прогонитељу Бога Живога, прогонитељу Христа. Снагу да издржи мучење које му је одредио цар, да се не поколеба, да се не одрекне Бога, да се не одрекне вере православне, добијао је свише. Добијао је од самога Бога, и како каже његово житије, да су и сами мучитељи били изненађени како он то све подноси у миру са љубављу. Зашто? Па, зато што је знао да је много спасоносније пролити своју крв, него проливати туђу. Знао је кад пролије своју крв за Христа, за веру, да ће управо тиме задобити Царство Небеско. Знао је и да ако пролије крв другога, да му следује пакао, што би рекао наш народ. Пакао је у свакоме човеку који чини зло другоме. Такав човек је само осветољубив, он има своје идеје које није контролисао. Такав човек мисли да је то једина идеја. Замислио је да то треба да уради и урадио је. Љубав и вера једино могу човека да скрену са лошег пута.

Јеванђеље Христово је наше огледало. Јеванђеље Христово је израз целога етоса начина постојања живота хришћанина. Свети Георгије нас својим животом учи и храбри да је једини истинити пут бити сведок Христа. Сведок љубави. Сведок доброга и доброте и једини истински пут, пут љубави према Богу и ближњему. Ко нема љубави према Богу нема искрене љубави ни према ближњима. Често говорим, до човека се долази преко Бога, али и до Бога преко човека. Нису одговорни за нас они који неће Бога. Ми смо одговорни за њих. Ово што се десило нашем народу ових дана сви треба да сносимо одговорност. Сви смо затаили. Вера нам је ослабила. Љубав нам је ослабила, али зато је мржња добила свој врхунац. Одговорни смо сви и зато наша вера и наша молитва и подвиг требају из дана у дан да узрастају, да би се освећивали и просвећивали истином. Истине друге нема до Бога. Једино је Он могао рећи: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Ко год није на путу Христовом, он је у опасности да чини зло и себи и другима. Може ли човек који је на путу истине да чини зло? Не може, браћо и сестре. Морамо се држати Бога и вере. Живимо у времену где је све поскупело, а само су две ствари појефтиниле, дрога и живот. Зато се лако устаје на туђи живот. Имамо ли право да од некога узмемо нешто, ако му то нисмо дали? Немамо право. Јесмо ли ми живот себи дали? Нисмо. Дао нам је Бог преко родитеља, али нас је тиме обавезао да поштујемо родитеље и да поштујемо другога. Када поштујемо једни другога и када поштујемо себе и свој живот онда ћемо поштовати и све оно што је Божије. Морамо се васпитавати у Духу Цркве, у Духу Јеванђеља у Духу Љубави. Морамо да радимо на васпитању, браћо и сестре. Васпитање је храна најважнија. Често чујем како родитељи желе да му дете буде неки геније. Добро, то је лепа жеља, али како доћи до тог генија, како га научити да он дође до тога? Данас родитељи преоптерећују своју децу са обавезама. Те иди у ову школу, те иди овде и дете цео дан проведе у школи. Па када оно може да разговара са родитељима? Кад имају времена да родитељи разговарају са децом и деца са родитељима? Не разговара се у породици, браћо и сестре. Или се не разговара о ономе што је ваљано и поштено. Јел ово дете само од себе научило да буде злочинац? Нема родитељ времена да разговара са дететом. Дају му телефон да игра игрице и тамо у тим игрицама је научио да убија. Научио да пролива крв и да ужива у проливању крви. Озбиљна су времена и морамо се молити Богу за покој душа ових невино пострадалих. Да се молимо Богу и да пошаље утеху родитељима и родбини поубијаних. Ви родитељи знате шта значи одвојити дете од родитеља. Једино нам је остала вера, као што рекох. Да се учимо вери и по вери да живимо. Нека би Господ дао да данас славећи Светог Великомученика Георгија никада и низашта не оставимо своју веру православну у Христа Господа и да нам Христос буде огледало. Да себе и друге и децу учимо ко треба да му буде огледало. Ским треба да се дружи наше дете. Дете треба да гледа шта ради родитељ. Данас, мислим, више родитељи слушају своје дете него дете родитеље. Поремећене су вредности. Наше је да се молимо Богу да се ово зло које нас је снашло не понови, а неће се поновити ако се вратимо својим коренима. Ако се вратимо својој вери. Ако се вратимо Богу, браћо и сестре. Ако се потрудимо да љубав завлада у нама. Када је љубав међу нама, онда неће бити мржње. Неће бити ни освете. Неће бити ничега лошега. Мржња изопачи ум човеков, браћо и сестре. Нека је срећна слава. Да сте срећни и благословени сви ви који сте данас дошли овде да служимо Свету Литургију и да се молимо Богу и мајци Божијој и Свето Великомученику Георгију да нам помогну да заиста не окаљамо образ свој. Да не окаљамо образ наших родитеља, наших предака, наших светитеља. Они су ту. Само требамо да им се молимо да се они моле за нас да схватимо шта су вредности живота. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На позив „ Са страхом Божијим и вером приступите...“ верни народ причестио се Светим Даровима Христовим. Након заамвоне молитве, славски колач пресекао је владика Јован, и том приликом пожелео срећну славу управнику задужбине „Краљ Петар I” г. Драгану Рељићу, и свим запосленим радницима ове установе. Литургијско сабрање настављено је трпезом љубави у оближњем ресторану.

Ђакон Стеван Илић