По одслуженом бденију Преосвећени Владика се обратио народу честитајући навечерје славе, истичући да се помолимо Светом Сави, уз молбу да се ми сами што више просвећујемо Христом и Јеванђељем: „Данас нам је неопходно највише просвећивање нашег ума и срца. Ми смо управо у овом периоду Васкрсења Христовога где прослављамо управо ту Светлост Васкрсења Христовога. Нама је потребан просветитељ и учитељ. Ми немамо потребе да тражимо другог просветитеља и учитеља. Ми имамо благослов Божији што имамо просветитеља Саву који је просветио род српски. Молимо се да нас Свети Сава просветли, а посебно да Бог просветли нашу омладину, да и ми и они схватимо шта је смисао живота јер без смисла лутамо, без смисла губимо вредности. Без смисла не идемо путем којим требамо да идемо. Чини ми се да нам је данас управо потребан онај мали Свети Сава који је ишао од куће до куће и који је учио како родитеље тако и децу. Нама је потребно да научимо да будемо људи, без обзира што мислимо да смо стекли већи ниво науке и културе, али видите браћо и сестре да то на делима изгледа мање показујемо. Да се помолимо Богу и Светоме Сави да нас утврди у вери коју нам је предао и да се учимо вери. Вера се не састоји у одговору да ли верујеш и одговору верујем. Вера се састоји у животу. Вера се састоји у доказивању и делима. Вера ће нас научити у учи нас шта су те вредности живота. Да не посежемо за оним што не треба да посежемо и за оним што није наше. Да се помолимо Светоме Сави да нам се не понавља ова несрећа која је задесила српски народ. Да се вратимо извору Цркве, вере и онда ћемо схватити како је то драгоцено назвати се човеком. Зато је лепо рекао свети Владика Николај да је Свети Сава најмилије српско дете. Нама је то потребно да постанемо та мила деца Божија. Јесмо засађени Светим Савом, имамо клицу Јеванђеља којег је усадио у род српски. Немојмо ту клицу затрпавати неким својим умовањем, другачијим начином живота који није хришћански и јеванђелски. Опет понављам себи и вама молимо се Богу и Светоме Сави да се просветлимо, да се осветлимо да будемо заиста Светосавска деца.“
У наставку је организован традиционални културно уметнички програм богате садржине, у којем је наступао дечији хор и фолклорни ансамбл „Свети Сава“, који већ дужи низ година постоји при нашем храму, и којим руководи отац Иван Антонијевић. Програм је водио господин Предраг Обровић. Свој наступ је имала и Кристина Станојевић из Трстеника која је изрецитовала низ песама, као и познати вокални солиста из нашег града Катарина Богдановић која је певала „Васкрсни Христе“. За крај је хор отпевао већ надалеко познату песму „Весели се српски роде“.
Сутрадан свету архијерејску литургију служио је Преосвећени епископ шумадијски Господин Јован уз саслуживање свештенства из Крагујевца: архијерејског намесника крагујевачког протојереја-ставрофора Рајка Стефановића, ректора богословије протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, архијерејског намесника лепеничког протојереја-ставрофора Милића Марковића, протојереја-ставрофора Синише Марковића, протојереја-ставрофора Драгана Брашанца, јереја Дејана Марковића, јереја Ивана Антонијевића професора јеромонаха Јована (Прокина), јерођакона Василија (Старовлаха) и ђакона Александра Ђорђевића.
По прочитаном Јеванђељу по Јовану, који нам говори о Христу који себе представља као врата вечнога живота, и по благослову Преоосвећеног Владике Јована беседио је ректор богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић који је честитао славу храма, истичући да је ово уједно и слава богословије, пре свега због светитеља и нашег заштитника Светога Саве који је заштитник целокупне просвете наше, а свакако црквене просвете:
„Браћо и сестре у култури и историји многих народа постоји одређени страх од мртвих. То прати целокупну историју и у појединим временима више или мање. Стално провејава страх од мртвих. Ту и тамо можемо да чујемо како се људи плаше да иду на гробље… За њих можемо да кажемо да има далеко много више сујеверја него вере. Хришћани се никада нису плашили ни смрти, а посебно се нису плашили ни наших покојника. Погледајте фреске које су око нас. На тим фрескама нема ниједног тренутно живог. У неку руку можемо рећи да су око нас покојни људи. Нисам видео да уведемо неко дете у цркву ма колико мало било да се оно уплашило од фреске. Дакле ми немамо страх од њих, али почели смо нажалост или је то манифестација да се плашимо живих и то је парадоксално кроз историју да провејава страх од покојника. Ово што се догодило последњих дана, заиста треба да се плашимо живих. Не само живих одраслих, него зачудо и деце. Шта се браћо и сестре ту дешава што смо ми заборавили па наше страхове преносимо на нека бесмислена поља а не видимо оно чега заиста треба да се плашимо? То су манифестације зла и носиоци зла. Пре свега да ли смо и ми носиоци зла? Врло често се људи питају, па како је могуће да неко нешто учини зло и кад мало боље размислимо сви смо спремни све да учинимо. Зашто? Зато што смо у некој чудној наивности помислили да ће зло да одступи. Браћо и сестре ми треба да знамо да се то неће никада десити. Зло може да одступи само кроз активно чињење добра. Уколико не чинимо добро и не негујемо праве истинске хришћанске вредности зло неће одступити. Потребна је активна интезивна борба против зла. Уколико одступимо од те борбе наивно размишљајући да није потребан труд неће то се никада десити. У физичком свету имамо најједноставније примере да се то неће десити. Господ ништа није створио зло, не постоји једно дрво зле јабуке и једно дрво добре јабуке. Све су јабуке добре, а не рађа се и не постоји зла јабука. Тако је исто и са човеком. Практиковање зла мало по мало уноси се зло у историју и у овај свет. Ако хоћете други пример светлости и таме. Ако у мрачну собу унесете светлост тама нестаје. Ако у душе ових младих богословаца уносимо светлост тим више ће тама да одступа. Уколико је светлост мала и никаква, наравно да ће тама да напредује. Зато се у свима нама крије одговорност када се десе овакве ствари зато што се наша светлост не светли довољно пред људима. И људи не виде довољно наша добра дела и зато не могу да прослављају и Оца нашег небеског. Има сигурно више елемената због којих човек може да се плаши. Питали смо да ли се ми плашимо покојника? Али да ли се покојници плаше нас? Да ли када уђемо у овај храм да ли се Свети Сава нас уплашио, када нас види овакве какви смо? Живи имају тенденцију да плаше и живе и мртве, и да и покојни треба да се чувају живих. У ове васкршње дане можемо да се запитамо ако је неко од нас осетио макар мало хришћанске радости како не може да буде активни носилац тога? У једној рекао бих лепези почевши од најједноставнијег осмеха, па зар је толико тешко да се у ове васкршње дане не насмејемо једни другима, да будемо макар мало радосни што видимо некога другог. Зар је то толико тешко? И да на тај начин будемо носиоци једнога добра? Да све што можемо да учинимо, да имамо добре жеље према другоме, да му не наудимо па све до највише доброте да смо спремни да се жртвујемо због другога. Ако то не буду спремни хришћани радили а ко ће да ради? Ако ми не будемо са овог места говорили о људској доброти ко ће то да ради у овом друштву? Сви говоре о моћи и интересу, а ко ће о доброти да говори? Само тамо где постоји доброта, постоји и задовољство и пријатност живота. Зашто је нама пријатно међу фрескама? Зато што осећамо доброту и милост. Нема превелике мудрости, браћо и сестре, осећамо се добро зато што од њих и пре свега од самог Господа добијамо доброту, љубав. Тога треба да будемо носиоци. Таквог једног животног става, и то треба да буде прослављање литургије и једног данашњег дана.
Живи били! Христос Васкрсе! Срећна слава!“
У наставку свете литургије, после свечаног опхода око храма, Преосвећени је пререзао славски колач овогодишњег колачара г-дина Ивана Милошевића, приневши овај благословени принос у част и славу Светога Саве првога архиепископа и просветитеља српскога.
ђакон Александар Ђорђевић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/9003-slavsko-bdenije-i-liturgija-u-hramu-svetoga-save-na-aerodromu#sigProIdb30340242d