После прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени Владика у својој беседи рекао:

„Христос васкрсе, браћо и сестре!

Ево нас у Васкршњој радости и сваки хришћанин том радошћу треба да живи целог живота. Не треба да се Васкрса сећамо само од године до године, или календарски када га прослављамо, него треба да будемо увек у радости Васкрсења Христовог. Зашто? Зато што је Васкрсење темељ наше вере.

У житију Светог Јована Кронштатског се каже да је он свакога дана, чак и Великог Петка, људе поздрављао речима: „Христос васкрсе, радости моја“. Заиста, браћо и сестре, нема тог језика, ни тих речи, ни ума људског који би могао описати значај Христовог васкрсења. Ми то примамо вером. Због тога се на крају Символа вере каже: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“.

Христос је Васкрсао и тиме нам је наговестио и показао да ћемо и ми васкрснути – нећемо остати у гробу вечито, гроб није наша последња станица. Васкрснуће сви људи, само што ће бити разлике, што једни васкрсавају за живот вечни у Царству небеском, а други за вечну муку. За вечни живот васкрсава онај који је целог живота живео вером у Бога. Зашто нам је вера потребна? Потребна је, јер треба вером да живимо. Зато што је она основни садржај нашег живота. Зато ће апостол Павле рећи: „Онај који Богу прилази треба да верује да Бог постоји“. Нама је вера потребна зато што нам она решава све проблеме, и овога и онога света. Како? Јер вером једино можемо да спознамо оно што не може наш разум схватити и објаснити. Прво нам је потребно васкрсење јер се тиме показало да ћемо и ми васкрснути, јер Његовом смрћу смрт је уништена, и дарован нам је живот вечни.

Верујемо ли у Бога и живимо ли том вером, ми већ овде и сада предокушамо вечни живот, то Царство Небеско. Царство небеско је унутра у нама, како каже Господ наш Исус Христос. Ако у нашем срцу нема вере у васкрсење, онда смо људи без вере. Када све то знамо, зар нам није довољно да проведемо живот у радости, да се радујемо што је Господ Христос васкрсао! То нам даје наду чак и у моменту смрти, да не паднемо у очајање, јер ћемо знати да телесна смрт није крај, већ само прелазак из смрти у живот из привременог живота у вечни. Браћо и сестре, треба да се радујемо сваком делу које је Господ учинио и чини ради нас и нашег спасења. Треба да се радујемо што нас је Господ из небића вратио у биће. Када је први човек погрешио, он је показао да је створен од небића, али Христовим васкрсењем смо опет постали бића. Нисмо изгубљени! Адам је изгубио рај огрешивши се о Бога, преступивши заповест Божију и врата раја су била затворена све до Васкрсења Христовог. Зато је Христос сишао у пакао да из њега изведе праведнике и да их врати у рај. Од тада су врата раја отворена.

Човек када престане да верује и живи Јеванђељем, он сам себи затвара врата раја. Тада немамо кога да кривимо. Нама је Бог све дао и показао како можемо да уђемо у рај и како да се спасемо. Од нас зависи да ли ћемо то радити. Христос нам је дао Цркву као Тело Његово, да се њоме и у њој спасавамо. Зато треба да се радујемо што више нисмо изгубљени и остављени. Треба да се радујемо што смо после нашег пада у грех и одступања од Бога, поново постали деца Божија – постали смо словесно Божије стадо, словесне овце Божије.

Управо нам данашње Јеванђеље о томе говори када каже: „Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду. И ја им дајем живот вечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке моје“ (Јн 10, 27–28). Само размишљајмо да ли смо у руци Божијој. Човек увек мора бити у нечијој руци – или Божијој или у руци нечастивог. Бог нас је призвао и дао нам вечни живот. Божије руке су испружене и само траже наш одговор. Докле год се човек држи за руку Божију, човек никада неће залутати, јер га Бога води путем у живот вечни, то је онај пут за кога је само Господ Исус Христос могао да каже: „Ја сам пут, истина и живот“. Немојмо свој ум мучити тражећи неке споредне путеве, јер имамо само пут Христов. Када човек тражи друге путеве, он не тражи пут Божији, него свој пут. Много је путева у животу људском, али је само један спасоносни – пут Христов.

„Овце моје слушају глас мој“, каже Јеванђеље. Докле год род људски слуша Бога и живи хришћанским животом и јеванђелским врлинама, ти људи ће се називати стадом Божијем. Том стаду чак ни ђаво не може ништа, јер смо заштићени руком Божијом. Све док слушамо Цркву и прихватамо оно како нас Црква учи, а не да ми умујемо у Цркви, не можемо погрешити.

Слушали сте ових дана нападе на Цркву и нашег Патријарха. Безумље! Људи говоре: „Не, ја нисам против Цркве, али јесам против Патријарха, против владике, против попа, против човека“. Човече!, чим си против било кога ко је у Цркви, ти си против Бога, против цркве. Немојмо се изговарати, јер смо сви Црква Божија који смо крштени.

Ми смо људи словесне овце, а оне овце које чувамо по њивама и ливадама називамо бесловесним. Будући да је тако, ми људи смо Христове овце, а он је наш Добри пастир. Докле год смо уз свог Пастира Господа Христа, докле год Га носимо у себи ми смо спасени. Погледајте оне бесловесне овце, чим нешто шушне оне се уплаше и одмах погледају где им је пастир. Када виде да је пастир ту са њима, оне су већ охрабрене, јер осећају да прави пастир неће дозволити да вукови растргну овце, него ће и свој живот дати не би ли их одбранио. Дакле, браћо и сестре, наш Добри пастир нас чува од духовних вукова који вребају на сваком кораку и покушавају да нас улове.

Све у животу треба да нам буде разумно. Молитва, подвиг, труд, љубав, вера и нада – све то треба да буде разумно. Али, потребно је молити се да нам Бог да правилно расуђивање. Ако не расуђујемо правилно, не можемо исправно живети нити доносити правилне судове. Да би нас вукови уловили, непрестано нам подмећу замке не би ли смо изгубили веру да би човек поверовао да Бог не постоји. Када човек изгуби веру, губи све. Треба да размишљамо чиме су то људи престали да буду словесне овце Христове. Тиме што су одбацили бесмртност и приграбили смртност; што су вечност заменили са пролазношћу; тиме што је човек више заволео грех него врлину. Када човек не заволи врлину, онда ништа не преостаје у њему. Када је човек тако обузет грехом, он постаје као дивља звер. „Вером ходимо, а не знањем“, како каже апостол Павле (2Кор 5, 7).

Духовни вукови користе слабост наше вере и ми тонемо. Зато кажемо да без вере тонемо. Потребна нам је рука Божија да нас подигне онда када падамо, када тонемо. Грехољубље човеку не дозвољава да спозна шта је безгрешност, а тиме и да је Бог безгрешан. Сви смо ми грешни. Немојмо наш грех облачити рухом изговора, јер се тако нећемо кајати. Ако схватимо да смо пали, а нисмо изгубили веру и наду, прићи ће нам Господ и избавиће нас. Треба нам само да се уздамо у Бога. Грехољубље, кажу Свети оци, поквари човеку и вид и слух, јер онда у речима Божијим нити види, нити чује Бога. Он слуша само себе и нечастивог који каже: „Немој да послушаш савет оних који те воле, него послушај самог себе“. Тако се и Адам преварио. Човек све ово може да схвати ако себе обуче у веру у Бога и љубав према ближњима. Човек који Христа стави у свој центар, свестан је да ако се од Њега одвоји, пропада у провалију.

Зато, браћо и сестре, потрудимо се да нам Христос постане огледало нашег живота. Само тада ћемо видети себе као боголике. Нека нам Јеванђеље буде живот да останемо стадо Божије. Док смо у Цркви и верујемо, спасиће нас Господ. Спасење се не задобија тако лако. Ко има вере, њему ништа није тешко. Имајмо веру у Бога и у Цркву и бићемо спасени. Бог вас благословио!“