За певницом су појали „Србски православни појци“.

По прочитаном Јеванђељу по Матеју, Преосвећени епископ се обратио верницима:

Драга браћо и сестре, у овај дан прослављамо празник Свете Педесетнице, празник Свете Тројице или, како се у нашем народу још зове, празник Духова. Данас, овај храм, у коме смо се сабрали, прославља своју славу. У њему смо се сабрали како би прославили Бога у Тројици, како би прославили празник када је Дух Свети сишао на свете апостоле, када их је просветио и утешио. После телесног растанка са Христом, апостоли су били у безнађу, такорећи, нису знали како ће се снаћи, јер их даље властодршци прогоне и даље их убијају они који су против Христа. Ипак, док су апостоли били са Христом, док је Господ био међу њима, осећали су сигурност. Слично када је међу бесловесним стадом чувар, пастир, они се осећају сигурнијим, јер знају да он неће дозволити да их вукови зграбе и униште.

Заиста, данас је, као што рекох, празник Свете Педесетнице, када славимо пројаву рођендана Цркве Христове. Стога, важно је, браћо и сестре, да Духом Светим размишљамо и разумемо шта је то уствари Црква. Црква је благодат Духа Светог. Тамо где се одржава континуитет апостолског прејемства, тамо је и Црква. Где је Црква, тамо је и Дух Свети. Такође, тамо где је Дух Свети, ту је и Црква, јер се у њој налази и Дух истине. Поред људских слабости, светост Цркве остаје неоспорна. Иако су на ову светост многи устајали, нису успели да је потамне. Нису успели да потамне светост наше Цркве чак и у наше тескобно и бурно време, време најдубље моралне и духовне кризе. Црква је увек са нама, као духовна оаза у пустињи безнађа. Осетивши да си у безнађу, брате и сестро, пођи у Цркву, као Тела Христовог и храм Божји, где се служи божанствена Литургија, како би се њоме напојио и да би безнађе ишчезло из тебе. Безнађе је тешка болест. Безнађе је одсуство сваке наде и као такво може да испразни човека, који постаје духом празан. Зато је речено да је Црква духовна оаза у пустињи безнађа, оаза у којој гладни и жедни правде могу да приме Духа Божјег. Само у њој човек може да се напоји живе воде, односно, Божје речи, која даје моћ да оживи и да се загреје најокорелије и најтврдокорније срце. Божја реч даје моћ да се у таквом срцу запали и најслабија божанска искра у нама и да нас од деце греха преобрази у децу Божју. У оваквој Цркви нас увек чека испружена рука Спаситеља, као отворена прилика за сваког који чистим срцем и вером у Свету Тројицу тражи пут, пут ка Царству Небеском. Тај пут јесте Христов пут, будући да је само Христос могао за Себе да каже: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Управо, Дух Свети, који просвећује и освећује све, води Цркву, уводећи нас у Цркву као Тело Христово, одакле произилази њена непогрешивост. Ми, људи, у Цркви, јесмо грешни, те зато долазимо у Цркву као духовну молбницу да оздрави наш дух, како би у се у нашем духу зацарио Дух Свети.

Духа Светога називамо и Духом Утешитељем. Он је наша утеха, браћо и сестре. Увек нам у животу треба неко ко ће нас тешити. Нико нас не може утешити, као што може Дух Свети. Утеха нам је потребна, јер смо раслабљени и слаби, нисмо се још увек учврстили у правој вери. Иако сви говоримо да верујемо, потребно је да се запитамо: каква треба да буде наша вера? Одговор је јеванђелска, она моћна и силна за коју је сâм Господ Исус Христос рекао да ко има вере као зрно горушичино, може и горе премештати. Често је за нас ово неразумљиво. Много тога не разумемо у животу, зато што немамо праве вере и не живимо правом вером, коју не доказујемо својим делима. Реч ‘утеха’ данас заузима све мање места у савременом речнику. Данас за онога који нас је утешио, говоримо да нас је обрадовао, пружио мало топлине, изразио саосећајност или напросто обратио пажњу на нас. То осећамо као утеху. Како је зато дивно, браћо и сестре, и дубоко што се у Јеванђељу Свети Дух назива Утешитељем! ‘Дођи, Душе свети, и усели се у нас’. Ово изговарамо испред почетка сваког богослужења.

Шта кроз прочитано Јеванђеље сазнајемо? Од самог Господа Исуса Христа сазнајемо још једно Божје име. То је Утешитељ, Дух Свети. Зато православни хришћани не верују само у једног Бога, као што верују неки други народи. Када кажемо да верујемо у Бога, тиме говоримо да верујемо у Тројичног Бога - Бога Оца, Бога Сина и Бога Светог Духа. Све оно што је непатварно, изворно, све што је божанско у свету заслужује да се назове чудесном речју ‘утеха’. Чини нам се, све мање утехе пружамо једни другим, зато што смо затворени у себе. Често мислимо да је најважније да нама самима буде добро. Док човек не пожели, најпре, другоме све добро, поред себе, неће ни сâм осетити да је у добру. Утеха нам је, зато, увек потребна, посебно у овом времену у коме живимо, када све мање имамо осећај за другога, бивајући себични и саможиви. Све мање имамо осећаја да се другоме нађемо у близини и прихватимо га ако пада, да га схватимо и утешимо ако је у невољи. Зато, не смемо никада рећи да нас не занима шта се дешава са другим човеком. Управо нас ова небрига одваја од Бога, одвајајући нас од другога. Брига за другога поткрепљује бригу и о нама самима.

На дан Свете Педесетнице, браћо и сестре, сишао је Свети Дух на апостоле у виду огњених језикâ, како читамо у Делима апостолским. Апостоли су тим огњеним језиком предавали људима Божју реч. Тешили су народ светим језицима и предавали реч Божју, учили народ о истини, предавали народу реч истине, а Истина је само једна - Господ наш Исус Христос. Ван Христа и Цркве као Тела Христовог нема истине. Зато сваки хришћанин који живи у истини Христовој, у исто време живи у Цркви као заједници. Уколико све осећамо као заједницу, онда ћемо осетити и невољу и тугу, али и радост другога. Читајући Дела апостолска, видећемо како Свети апостол и јеванђелист Лука описује хришћане првих временâ. Како сведочи, имали су једно срце и једну душу. Никада нису говорили: ово је моје или твоје, већ ово је наше. Зато је сваки човек, браћо и сестре, одговоран, не само за себе, већ и за другог. Живимо у времену неразумевања, као да не можемо разумети једни друге, живимо у времену помућених језикâ. Постојимо у времену борбе савладавања језика, јер постоји склоност да се у језик уткају речи које не разумемо. Сведоци смо великог насртаја на наш језик, јер, чини нам се, постоји жеља да одбацимо сопствени језик и примимо туђи језик. Многи народи не желе да приме и говоре туђим језиком, у смислу да га прихвате као свој матерњи. Погледајмо натписе у центру Србије, у Шумадији, видећемо да су натписи углавном на латиници, што није наше писмо. Наше писмо, ћирилично писмо, сматра се једним од најсавршенијих писама на свету. Ниједно писмо на свету нема такву могућност да је једно слово једнако једном гласу. Опет, као да се стидимо свог језика, уместо да се поносимо.

Данас смо се сабрали у овом светом храму, на празник Духова, да би управо замолили Бога Духа Светог да се усели у нас. Уколико се Дух Божји не усели у нас, онда ће се уселити нечастиви дух, онај који неће осетити другог човека, који ће мрзети другог човека. Такав дух није дух љубави, већ мржње. Дух Свети, браћо и сестре, сведочи о Цркви, о истини. На тај начин Духа Светог доживљавамо као свог Утешитеља, као Спаситеља. Њега доживљавамо као Цркву, као Царство Божје, као Смисао и Мерило нашег живота. Да би све ово схватили и применили у свом животу, не можемо мимо Духа Светог који упућује на сваку истину. Зато апостол Павле говори да уколико Духом живимо, Духом и да ходимо. Овим речима апостол Павле нам говори да смо прави хришћани тек када имамо Духа Светог у Себи. Духа Светог задобили смо у тајни крштења, те је потребно чувати Духа Светог у себи, јер, чувајући Га у себи, чувамо саму Свету Тројицу. Тада у духу и телу нашем неће бити места ни за какву злобу, мржњу, нити за грех, јер Дух Свети оживљава, упућује на све што је свето, честито и поштено.

Нека нам Господ помогне да не гасимо Духа Божјег у себи, како говори свети апостол Павле. Угасимо ли Духа Божјег у себи, гасимо живот, јер се живот даје Духом Светим. Зато, нека овај дан буде дан када се освећујемо Духом Светим. Нека је срећан и благословен данашњи дан и благословена слава овог храма. Нека сте срећни и благословени сви који сте дошли да се Богу молимо за здравље, добро, мир. Све је ово данас угрожено. Чим човек духовно оболи, одмах почиње да обољева и телесно. Не мора грех да буде узрок сваке наше болести, али узрок сваке наше духовне болести јесте недостатак Духа Божјег у нама. Бог вас благословио!

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Поучивши их својом речју, епископ шумадијски г. Јован је, у наставку Свете Литургије, причестио верни народ, за које је Преосвећени увек радо виђен.

Овогодишњи колачари били су: господин Саша Божиновић са надлежним парохом протојерејем Дејаном Петровићем, који је све присутне поздравио пригодним речима. Лепоту празника додатно је увеличала својим гласом Катарина Богдановић, која је родом из овог села. Након тога, трудом овогодишњег колачара и надлежног пароха уприличена је трпеза љубави.

протојереј Дејан Петровић