Беседећи на 13. зачало Јеванђеља од Матеја Владика Јован је рекао:

„Ако у целини посматрамо овај одељак који смо данас чули, видећемо да он углавном говори о жудњи и саблазни. Жудња је грех, јер грех почиње од жудње. Кад човек нешто пожели, кад пожели грех, кад пожели зло онда он то и учини. Данашње Јеванђеље говори и о саблазнима, то је такође грех. Зато Јеванђеље говори и о овоме и каже: „Тешко ономе од којих долазе саблазни“. У Јеванђељу се не каже да је онај који је сагрешио да му се обеси камен и баци у море, него ономе који је саблазнио другога. Саблазнити другога је теже него лични грех. Чим ми сагрешимо, ми другога и саблажњавамо. Ми можемо да се покајемо и признамо свој грех и тога нема без смирења. Али ако смо саблазнили другога и он је починио грех, да ли ће се он покајати? Саблазни су тежак грех. Саблазни су сметња на правом путу спасења. Наш циљ је спасење које почињемо да задобијамо овде. Нећемо га задобити на Небу мити било где. Оно почиње овде у нама у нашим срцима. Ако га ту нема неће га бити нигде нити ћемо бити спасени. Онда немамо ни жељу да се спасемо.

Дакле, саблазни су сметња на путу спасења, а свет је пун саблазни. Овај свет у злу лежи и свим саблазнима је циљ заједнички: спречити и онемогућити људима да верују у Господа нашега Исуса Христа. Сваки човек на свом животном путу наилази на саблазни. Није немогуће али је човеку тешко да се спаси саблазни. Како човек који живи у свету саблазни да настави безопасно да плови по мору живота? Чим пловиш никада не знаш када ће бура наићи и може да те потопи. Тако и саблазни, никад не знаш. Када видимо да је неки човек потпао под саблазни никада не треба да га осуђујемо. Данас је он саблажњен, сутра ћу бити ја. Сваки чове осећа у себи како добро, тако и лоше. Човек осећа у себи, ако није заслепљен духовним очима, светлост и таму, здравље и болест. Питање је да ли имамо здрав разум? Ако нам разум није чист, ништа нам није чисто. Ако нам је разум обелео, онда нам је све болесно. Бог нам је дао разум да разликујемо добро од зла, правду од неправде, љубав од мржње. Да човек није пао, наставио би да живи у савршенству, како је Адам живео у Рају. Он се саблазнио, њега је ђаво саблазнио и он је послушао ђавола. Да није пао он би наставио да живи у радости божијој и не би пао у смрт, а како каже Јеванђеље смрт је плата за грех. Чим човек пада, он пада у смрт.

Није толико страшно пасти колико је страшно не устати кад паднеш, односно не схватити да си пао човече. Колико је страшно не признати да си учинио грех, а грех стално тражи оправдање и на другога бацамо кривицу због свог греха али себи никада ка кажемо: „Човече, није ти нико други крив због твог греха“. Чим си дозволио да те нечастиви поведе путем зла и греха, ти си дао сагласност да идеш са њим. А човек мора са неким сарађивати: или са Богом или са оним другим, или са добром или са зло, или са љубављу или са мржњом. Хришћани су себи поставили за циљ спасење, управо царство Божије и правду његову. Сви ми на неки начин трчимо за спасењем али се сви не спасавамо, као што сви имају ону трку у којој трче али један долази до циља. Важно је да трчимо и да се нађемо на путу спасења па иако на том путу поклекнемо из слабости ту је Бог. Чим смо на његовом путу ту је Бог. Важно је да не сметнемо с ума своје спасење и да идемо путем свог спасења. Знате ону причу: Срели мрава и питали га куда иде, а он одговори да иде у Јерусалим. Питали су га да ли зна колико је то дуг пут и да ли има воде. Он одговори: Знам али ја сам пошао. То треба да имамо жељу да је поткрепимо делима и вером, Црквом, светим Тајнама и светим врлинама. Сви ми идемо путем спасења али на том путу долазе и саблазни па нас ометају. Ометају нас искушења и саплићу нас, греси нас обарају, страсти упропашћују.

Када нас све ове саблазни снађу и малакше нам душа, срце и тело, треба да се сетимо врлина, па да видимо коју врлину хришћанску имамо. Ако усавршимо себе у једној врлини она ће повући и друге врлине, али ако нисмо ни једну врлину савладали не треба да очекујемо да ћемо савладати неку другу или трећу. Треба да видимо да ли имамо врлину љубави, поста или милосрђа. Да ли имамо смирења и кротости и ако свега тога немамо, сетимо се Господа, сетимо се да имамо један сигуран лек за све наше грехе и саблазни, онда имамо лек покајања. Покајања нема без смирења. Џаба је човеку ако се каје али није смирен. Ми треба да проверавамо да ли смо стварно смирени. То ћемо најлакше да проверимо ако нам неко укаже на грех и ми то прихватимо а не да одмах да негирамо своју грешност и сва што нас је снашло у животу тврдимо да је дошло од других.

Кроз покајање које нам треба душа чини око – оком. Она је битна садржина тог ока. Зато нам данашње Јеванђеље каже: „Ако те око твоје саблажњава, ископај га и одбаци од себе. Боље ти је са једним оком ући у Царство Небеско него да те са оба ока баце у пакао вечни.“ Не мисли се овде на буквално вађење ока, већ на отклањање наших страсти које нас уводе у грех. Боље је одсећи један орган нега да болест једног органа захвати цело наше тело. Одстранићемо га молитвом и постом. Ово што Јеванђеље данас каже: „Ако око твоје саблажњава, ископај га.“ Особине ока зависе од особина душе. По речима Светог Јована Златоуста, Господ не осуђује тело наше већ нашу покварену вољу и жељу. Зато Христос каже да из унутра из срца излазе сва убиства и прељубе. Излазе из срца. Оне излазе из нашег срца кад у њему нема Бога, нема другога, а онда има места за онога другог који је против Бога и човека. Сва ова зла прогоне човека, који осећа да је гоњен али не зна од чега је гоњен јер не осећа грех. Зла душа чини око злим рђавим и похотљивим. Кад постимо кажемо да нам посте и очи. Јер ако очима гледамо нешто што није добро за нас, онда нам је боље да ископамо око да не уђемо око. Ископати око не значи ископати телесно око већ ископати похотљиву жељу, похотљиву мисао. Ако не владамо мислима нећемо владати собом. Оне ће одмах прећи у речи. Ако не владамо собом и не пазимо шта говоримо онда ће брзо прећи у дело и човек се онда осећа немоћан и слаб.

Не ишчупа ли чове своје похотљиво мислено око, опасност је да се похоте разлију по целом телу и бићу. Душа и тело су створени за бесмртност и за живот вечни, јер су и једно и друго за Господа. И душа и тело. О свеопштем Васкрсењу ће доћи до поновног сједињења душе са телом. Богу је било могуће да ни из чега створи ово што постоји, биће му могуће да из већ постојећег поново створи да постоји. Слушајмо Бога, Цркву и Јеванђеље. Исто тако се каже да и ако нас рука саблажњава и пожелимо да узмемо нешто што није наше, каже боље је одсеци. Под руком и оком Свети Оци називају наше пријатеље, али ако нас пријатељи на зло наговарају боље нам је да их одстранимо. Не на начин да себе проглашавамо бољим од њих, него да увек сматрамо друге боље од себе па и да је тај други најгрешнији човек. И у најгрешнијем човеку има зрнце добра.

Кад год будемо у искушењима, невољама, слабостима и болестима сетимо се оног разбојника на Крсту који је био грешник велики али је рекао: „Сети ме се Господе када дођеш у Царство своје“. Бог се нас сећа увек а да ли се ми увек сећамо Бога. Сетимо се само када нас снађу невоље, беде, болести… Пре тога док нам је све лепо не сетимо се никога. То што нам је лепо је лепо за кратко. Оно је варљиво. Нема лепога и нема доброга без Бога. Христос нас неће оставити, само да ми Христа не оставимо. У Јеванђељу се још каже: „Да ако жена заборави свој пород, Господ неће заборавити“. Треба ли нам већа утеха? Да се сетимо да нас Господ воли да нас не заборавља. И ако нас снађу искушења у било каквом виду, немојмо се склањати већ се ухватимо у коштац, да се рвемо са проблемима као што се Јаков рвао са Богом, првенствено са собом: са својим гресима, са својом гордошћу и сујетом. Ако се не ухватимо у коштац онда се нећемо орити. Ако се не боримо, лако ћемо постати плен онога који нас је освојио. Нека нам Господ помогне да избегнемо саблазни и у исто време да не саблажњавамо ни друге ни себе, Бог вас благословио!“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На послетку Литургије Владика Јован је присутнима поделио свој благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић