Након прочитаног јеванђелског зачала Епископ се богонадахнутом беседом обратио окупљенима, рекавши:

„У име Оца и Сина и Светог Духа!

Нека је благословено данашње сабрање у овом храму који је посвећен Светом Луки Кримском под чијом молитвеном заштитом се налази овај завод. Он је био, како видимо из житија, сав саткан од молитве, вере и љубави према Богу и ближњима. Све дарове које му је Бог дао, заиста је давао другима не штедећи. Знао је да ако служи другоме, да тиме служи и Богу. То је оно што треба да знамо да ако хоћемо да служимо Богу треба да служимо и другоме. Тај други је свакако потребит и тражи нашу пажњу и молитву. Човек поред нас тражи да му покажемо љубав. Тражи да му покажемо своју веру кроз живот и дела, тако да када је човек у вери јак он помаже и другима да се и они удубе у веру. Свети Лука је био и по свом позиву лекар и помагао је другима. Давао је лекове као лекар али је давао и духовне лекове јер је духовна болест тежа од ове телесне. Телесна болест може да се излечи добрим леком али унутрашњи бол не могу да излече ови лекови већ духовни. Духовни лекови су, вера, молитва, подвиг, милосрђе, љубав. Ове врлине би човек требао да поседује како би их давао другоме. Свети Лука се увек другоме налазио када је други у невољи. Свакога је осећао као себе, туђи бол је био и његов бол али је у исто време осећао и радост туђу као своју. То је оно што нам Апостол Павле говори „Са радоснима се радујте, а са тужнима тугујте“. Мислим да нема ништа нелагодније за човека од безосећајности. Нема горег стања када нас за другога баш брига и само о себи бринемо. Међутим, црква нас учи да не можемо ни ми бити срећни док прво другога не усрећимо. Не можемо тражити од других било шта, а да ништа другима не дајемо. Нама су потребна таква осећања да прихватимо другога управо онаквим какав јесте. Ове речи можемо применити управо на установу у којој се ми данас налазимо где смо се сабрали да замолимо Светог Луку да се моли за људе који су овде. Али, да и њима Бог помогне да кроз веру уселе Бога у себе као што је и Свети Лука вером уселио Бога у себе. Потребно је такође да замолимо Светог Луку да се моли и за оне који овде раде и брину се о свим потребитима, на челу са директорком. Човек у животу може да обавља много послова и дужности али има нешто што човек не може да обавља без љубави. За поједине потребе човекове најпотребнија је љубав. Управо ова љубав човека тера да се још више заузме за оно чиме се бави и за оне којима се бави. Ево, толике године сарађујемо са овим заводом и видим да ови људи који овде раде све раде из љубави. Љубав се даје, а без неког потраживања. Љубав је веза савршенства управо јер не тражи ништа заузврат. Чак ће вера и нада једног дана престати када изађемо пред Бога, али је љубав та која остаје довека. То је особина преко које нас Бог најбоље препознаје и ако хоћете то је врлина како ми најбоље спознајемо човека поред нас. Љубав је двосмерна, јер ако добијаш љубав, треба и да вратиш. Љубав је жртва и љубави нема без жртве. Љубав која нема жртву је лажна љубав и није дубинска. Жртвена љубав је она која је нама дарована преко страдања Христовог. Јеванђеље нам говори управо о томе да је права љубав она која је спремна да живот свој положимо за другога. Љубављу нас Бог препознаје и ми љубављу препознајемо другога. За све ове врлине потребна нам је помоћ Божја јер смо ми слаби и колебљиви и променљиви. Зато Апостол каже: „Све могу у Христу који ми моћ даје“. Заиста, човек који има Бога у себи, може све да учини. Господ Исус Христос и каже, „Без мене не можете чинити ништа добро“. Човек без Бога не може да чини ништа што је непролазно, оно што је пролазно можемо без Бога али оно што је вечно, не можемо. Зато се каже да неће ни једна кап добра остати ненаграђена од Бога. Када? То није оно што треба да нас оптерећује јер Бог зна када шта треба да нам да. То самоосећање и самосазнање о својој слабости разлива како кажу Оци, смирена вера. Онда човек осети ту унутрашњу радост, не знаш одакле је, а радостан си. Ту смирену веру даје све што је смирено, љубав, молитва... Свака од ових светих смирених врлина увећава у човеку самоосећање и самосазнање људске слабости и тиме човек осећа унутрашњу радост. Ми за доброг човека кажемо да је добар, док лошем ни име не помињемо. Добар је онај који има Бога у себи и њему не приличи да чини зло другоме. Зато је само Божји човек прави човек, а сви смо саздани по лику Божјем. Сви и јесу били добри док се први људи нису погордили и помислили да могу бити већи од Бога. Након тога је он пао у очајање. Ово стање лепо описује наша народна изрека која каже, „Имадосмо не знадосмо, изгубисмо познадосмо“. Човек изгуби у животу много шта и сведоци смо великих страдања код нас у земљи. Родитељи који су изгубили своју децу нису могли дан раније ни да претпоставе да ће остати без своје деце. Све човек може да изгуби, али веру не сме да изгуби. Ако не изгуби веру, Бог ће га наградити. Зато се у Писму каже да они који прилазе треба да знају да Бог постоји и да награђује оне који верују у Њега. Вера је у ствари спознање истине и тога да ја постојим због онога у кога верујем. Вера је такође та која ме ослобађа од самога себе. Верујте, сви смо оптерећени разним мукама али смо највише оптерећени самим собом. Често помињем речи Светог владике Николаја који је говорио „ Господе, ослободи мене од самога себе“. Када се човек ослободи гордости, сујете, он је заиста слободан човек и он је као птица. Све док човек не ослободи себе, он је спутан и неслободан. То повлачи низ мука, јер неслобода рађа страх. Где су вера и љубав, ту страха нема. Малопре чусмо речи апостола Павла који нас упућује на извор моћи, а то је Господ наш Исус Христос. Вера нам помаже да не паднемо у очајање јер је повратак тежак. Очајање је задња степеница до апсолутног потонућа. Све док човек не падне у очајање, он може да се врати и да се спасе. Апостол Павле такође каже, „нећу се ничим хвалити осим својим слабостима“ и додаје, „кад сам слаб онда сам јак“. Зар ово није парадоксално, али када је човек слаб да чини зло, грех и све лоше, онда је јак јер је победио себе и није одговорио мржњом на мржњу. Како да будемо јаки у невољама? Потребно је да доливамо веру, јер је она као кавасац. Зато Господ и каже да ко има вере као зрно горушичино, њему је све могуће.

Данас сабрани, да замолимо Светог Луку кога данас слави овај храм, да нам он својом молитвом пред Богом помогне и да умоли Бога за наша страдања и патње. Да умоли Бога да се међу нама умножавају вера и љубав. Ако ово двоје умножавамо онда ћемо све лепо умножавати, а не оно што је лоше. Када имамо веру и љубав према Богу и другима, онда смо заиста јаки. Наше је да ми чинимо добро и да кроз то добро другога уверимо да нам зло не може ништа. Нека је срећна данашња слава и нека нас молитве Светог Луке благослове и чувају.

Бог вас благословио“!

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владимир Марјановић, чтец