Заупокојена Литургија оцу Мардарију, пре монашења умировљеном пароху првом међулушком протојереју Владану Марићу, служена је истог дана у 8 часова. Епископу Јовану саслуживало је 23 свештеника и 3 ђакона. Током читавог дана мноштво верног народа се опраштало од свог вољеног оца Мардарија.

У својој Богонадахнутој беседи наш Архијереј је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ожалошћена породицо, часно свештенство, преподобно монаштво, браћо и сестре. Богу се помолисмо у овоме Светоме храму за душу новопредстављеног слуге Божијега јеромонаха Мардарија, али је он овде нама познатији као свештеник Владан. Богу је послужио, како у овом Светом храму у којем вршимо опело данас над њим, тако и на другим местима, увек онако како доликује православном свештенику, како доликује и нама као потомцима наших Светих предака. По смирењу и по светој вери позвани смо да служимо Богу и да служимо једни другима. По речи Господњој, пред Њим Свемоћним, Свесилним, Сином Божијим величина се мери, драга браћо и сестре, и добија величином служења. Онај ко хоће да буде први, каже Господ у Јеванђељу нека буде последњи.; и онај који хоће да буде највећи нека служи свима. То је принцип хришћанског живота. Ни Син Човечији није дошао да Њему служе, него да Он служи другима. То је, браћо и сестре, на првом месту оно што би требало најпре да нас свештенике, али и све хришћане побуђује у свим приликама, али и неприликама. Понављам, да служимо Богу, али и да служимо једни другима. Ми људи по својој слабости увек ћемо казати, па ја служим Богу и хоћу да служим Богу. Но, да послужим ономе који је поред мене, е то је мало теже. Бог ништа не тражи од нас више да чинимо Богу од онога што би требало да чинимо једни другима. Служење Богу и служење ближњима, требало би да буде принцип нашег хришћанског живота. Дакле, да и на тај начин служећи Богу и ближњима ми управо изађемо пред Бога и да нас Он позна и призна као своје верне слуге и слушкиње.

Богу се молећи за душу брата нашега и саслужитеља Мардарија, ми би требало да имамо у виду да тај час чека свакога од нас. Не смемо да се заборавимо, јер не знамо ни дана ни часа у који ће Господ доћи. Све ово бива тако што би требало стално као хришћани, да како кажу Свети оци, ходамо по земљи а да мислимо на небо. Ако само ходамо по земљи, а не мислимо на небо, онда не мислимо да ће доћи и нама овакав час као што је дошао Владанов. Но, онај који мисли на небо он ће се онда и трудити да у овом животу на првом месту буде хришћанин. Кад је човек хришћанин, он ће онда лако бити и свештеник и владика и монах и све. Али ако није добар хришћанин, онда не може бити ни добар Епископ, ни добар свештеник, ни добар монах. Све на земљи, као што ви то браћо и сестре боље знате, је пролазно – и слава и богатство и моћ. Све је пролазно, само је Бог непролазан, само је Бог вечан. Но, и човек је вечан уколико је у Богу и уколико је са Богом, колико Бога носи у себи, јер Бог нас није створио за смртност, него за бесмртност. Није нас Бог створио за пролазност, него управо за вечност. Онај који се потруди да задобије управо то Царство небеско, а оно се започиње задобијати овде на земљи. Немојмо се заваравати и говорити – ја ћу тамо да се поправим, кад одем у Царство небеско, него овде, овде је почетак, а тамо је остварење. Какав ти је почетак, такав ће бити и свршетак. Зашто? Зато што стоји управо у Светом Писму – својим делима ћеш се оправдати и својим делима ћеш се осудити. То је оно што не смемо да заборавимо, драга браћо и сестре. Кад и ми пођемо овим путем, да испред нас иду дела. Али и иза нас иду дела.

Пратили сте свакако, када умре неки добар човек о његовим делима се говори и прича, прича и спомиње се његово име. Онај који нема добрих дела, неће ни да га назову по имену него кажу – онај. Човек се препознаје у Богу и по Богу. Дакле, онај који се труди да задобије Царство Божије и блаженство тога Царства остаје вавек. То му не може нико одузети. Не може, браћо и сестре. Нама Бога не може нико да одузме, само можемо ми сами себе да одвојимо од Бога. За човека Бог је пролио крв своју. Зато ће Свети апостол Павле казати – скупом сте ценом плаћени, ценом крви Господа нашег Исуса Христа. Зашто је Бог то учинио? Зашто је Христос то учинио за нас? Због чега? Из којих разлога? Само из љубави. Зато је и човек круна стварања Божијега и зато је Бог сишао на земљу да земљу поново врати у рај. Да људи поново постану анђели, мислим по чистоти живљења, драга браћо и сестре. Наравно, Бог никога ни за шта не приморава. Дао нам је слободу избора, слободу како ћу да живим, шта ћу да радим, какав ћу да будем. То је слобода наша. Но, слобода се не састоји у ономе да ја могу свакоме све да кажем, а мени нема право да каже нико ништа. Зато и слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Зато је слобода дар Божији, а све што имамо у овоме свету, све је то дар Божији. Ако све то не посматрамо као дар Божији, већ мислимо да је то неко наше достигнуће, нећемо имати оправдање у ономе Царству вечноме. Када дођемо у овај час, када се отворе и нама врата онога света, а затворе врата овога света, онда ћемо видети да је управо то тако, али тада ће бити касно, драга браћо и сестре. Ако то нисмо знали и видели пре и ако се око тога нисмо потрудили пре да овде започнемо да остварујемо то Царство небеско.

Ми данас као људи слабе природе, болесне природе људске, слабе вере, жалимо због овог привременог растанка са нашим Мардаријем, односно са нашим Владаном, понављам он је овде тако и познат. Ми такође верујемо да ћемо се срести у Царству небеском и то је та вера која нам помаже да хришћански и преболимо овај земаљски растанак са онима које смо волели и са којима смо живели, радили и са којима смо се молили. Ето, овде смо заиста са Владаном радили, молили се, овде смо заједно у овоме Светоме храму узносили Богу молитве, служили Свету Литургију. Има ли ишта веће, има ли већег дара које Бог може дати човеку него да служи Литургију? То је велики дар, али још већа одговорност. Много, много већа одговорност. Зато драга браћо и сестре, свако људско биће на земљи призвано је управо у то Царство Божије, вечно и непролазно и да је зато блажен пут којим полази та душа са овога света. Као што смо певали током опела – блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено место покоја. Место мира, мира, кога мира? Оног мира кога овде на земљи нема, а то је Божији мир. За свакога је од нас Бог припремио то место, само опет зависно од моје и твоје слободе да ли стремимо или да ли желимо, да ли се трудимо, да ли се молимо, да ли се кајемо, да ли улажемо подвига, поста, молитве да би задобили тај пут и то Царство небеско, то опет као што рекох зависи од наше слободе. Нама је Бог припремио то Царство небеско, Царство Оца, Сина и Духа Светога. Што да га отргнемо од себе? Што да не прихватимо, када Бог на боље шта је мени и теби потребно него што ми мислимо и знамо? Зашто? Зато што је Бог срцезналац. Што Бог зна боље и моје и твоје срце, драга браћо и сестре, него што ми мислимо да знамо своје срце.

Зато кажем ми певамо ону песму блажен је пут којим данас идеш душо ка Господу. Пут је блажен свакога онога човека који је заиста веровао у Бога, који је љубио Бога, који је Бога сместио у срце. Зато ће апостол Павле казати – онај који прилази Богу треба да верује да Бог постоји и да Бог нагађује управо оне који у Њега верују. Ето, плата за нашу веру је у ствари Царство небеско. Дакле, зашто се каже блажен је пут којим данас идеш душо? Зато јер се тело полаже у земљу од које је човек узет, од које је човек створен. Ето и наш Мардарије, наш Владан, почиваће у земљи на којој се родио. Земља ће га његова чувати, његово тело до свеопштег васкрсења. Тако да наш Мардарије, којег данас испраћамо управо је једна таква душа који је сав свој живот, макар колико је мени као Епископу познато предао Христу и Цркви. Рођен је, као што знате у свештеничкој породици, у којој је задојен вером у Бога и у Цркву. Иако му живот није био лак, све то није поколебало Мардарија, нашег Владана, да се одрекне Бога, да се одрекне Цркве. Зато је најважније оно што понесемо са кућног прага. Ако нам је хришћанска породица, али породица права хришћанска, онда свако и када одлази из те породице носи то семе и чува то семе и то семе клије, расте и узраста и узабирају се плодови. Али , ако не понесемо то са кућнога прага можемо да идемо по целоме свету, можемо да завршимо не знам какве школе, не знам какве факултете, ништа не може да замени диплому породице.

Свугде где је службовао наш Мардарије, наш Владан, као свештеник оставио је иза себе великог трага. Он је због своје болести, као што знате, тражио да га разрешим парохијске дужности, али верујте ми њега се овде народ итекако сећа. Сећа се његове топлине, сећа се његове љубави, коју је он показивао према верницима којима је он служио. Дакле, он није господарио својом парохијом, односно својим верницима, него гледао да служи, јер рекох већ да је величина у служењу а не у гордости, не у сујети и не у пролазности. Зато све у нашем варљивом свету је, како бих рекао, само бледа и зрнаста символика онога што се тек има дешавати на крају историје, историје овога света. Кад променимо овај свет све ћемо другачије гледати. Неко ће казати – па како ће гледати, када је умро? Гледа, гледа браћо и сестре. Гледа као што ће и његово тело о свеопштем васкрсењу устати и сједнити се са душом, да би добили или награду или оно друго, у зависности од тога коме и чему смо служилиу овоме животу. Браћо и сестре, желећи да нам ту благовест што јасније искаже о животу после смрти Свети апостол Павле каже – тако и васкрсење мртвих сеје се у распадљивости, устаје у наспадљивости; сеје се у немоћи, устаје у сили. Пазите, ми данас по речима Светог апостола Павла сејемо нашег Мардарија, сејемо га у распадљивости а Господ ће га подићи у нераспадљивости. Сејемо га у немоћи, а Господ ће га подићи у сили. Још нам Свети апостол Павле поручује и каже – јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом да сваки прими што је у телу учинио, или добро или зло. Шта ово значи? То значи, драга браћо и сестре, да и једна кап добра које ми учинимо у овом земаљском животу неће остати ненаграђена. Но, ни једна кап зла неће остати без казне. То је правда Божија. Ове речи Светог апостола Павла нам јасно говоре да сви људи, хтели или не морају проћи кроз капију смрти и јавити се на суду Божијем. Не треба ово да нас плаши, али треба да размишљамо. Зашто? Бог није осветник, Бог је љубав. Понављам, требало би на ту љубав да одговоримо нашом људском љубављу.

Умирање је пут све земље, неко је рекао некада. Човек не нестаје са смрћу мозга или престанком рада срца, јер човек осим тела у себи има и вечну душу. За душу је Господ рекао – шта човеку вреди да читав свет задобије, а душу своју изгуби. Верујем и молим се Богу да је овакву веру и овакво осећање имао наш Мардарије, односно наш Владан. И верујем, драга браћо и сестре, да ће чути оне речи Христове: добри и верни слуго, у маломе си ми био веран. Над многима ћу те поставити. Уђи у радост Господа свога. И ми данас, драга браћо и сестре, овим чином опела, овом молитвом испраћамо душу нашег Владана, Мардарија, пред Господа, да је Он смести тамо где су праведници. Где је Аврам, Исак и Јаков. Да смести његову душу у Царство небеско. Зато се ми молимо и требало би данас сви да кажемо да се просто обећамо, иако је он сада непомичан, да ћемо се молити за њега. Зато данас да га замолимо да нам опрости, ако смо се на било који начин огрешили о њега. Она лепа српска изрека каже не могу се људи лепо растати, док прво једни другима не опросте. Када дође овај смртни час нећемо више овај ми је непријатељ, овај ми је пријатељ. Не! Сви су нам пријатељи. Зато нека Господ упокоји душу нашега оца Мардарија, оца Владана, нека његовој породици Господ пошаље утеху, јер није лако растати се са онима које волимо. Знате, ово је ружно поређење, али имамо нпр. кошуљу која је излизана, па када би требало да је бацимо, просто нам је жао. Како онда да не жалимо за живим човеком? Но, жалити и плакати је људски и хришћански, али није очајавати. Не смемо да очајамо, јер нам је Господ обећао Царство небеско.

Нека му је вечан спомен, нека му Бог души опрости, нека га Господ прими у Царство небеско!“, закључио је Владика Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После опела, схи-јеромонах Мардарије (Марић) је сахрањен у породичној гробници на Старом градском гробљу у Младеновцу. Након сахране Епископу и свима присутнима се захвалила сестра оца Мардарија др Вера Марић Милићевић, рекавши да су читаву породицу изузетно ганули гестови љубави, пажње и саучешћа, којима су у овим тешким данима били обасипани.

Отац Мардарије рођен је 1958. године у Венчанима од оца свештеника Живорада и мајке Лепосаве Марић. Био је на служби у Епархији источноамеричкој. Био је ожењен Ружицом рођ. Чупић, професорком на Богословском факултету у Либертвилу код Чикага.

Од 2010. до 2017. године свештеник Владан је био на служби у Пружатовцу и делу међулушке парохије код Младеновца. 22. септембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован је за заслуге у пастирском раду рукопроизвео умировљеног пароха првог међулушког јереја Владана Марића у чин протојереја.

С обзиром на то да се неколико година борио са опаком болешћу, отац Владан је одлучио да се замонаши добивши име по Светом Мардарију Либертвилском. Испоставило се да је у монашком чину провео последњих неколико недеља овоземаљског живота. У вечерњим часовима 1. јуна 2023. године у Чикагу представио се у Господу монах Мардарије. Остаће упамћен у срцима многих као човек пун љубави, разумевања и толеранције и као особа која је дала велики допринос у изградњи храма Светих Јоакима и Ане у Међулужју.

Бог да му душу прости. Вјечнаја памјат!

јереј Марко Јефтић