СЛАВА ХРАМА СВЕТЕ АНАСТАСИЈЕ СРПСКЕ У КОПЉАРИМА

СЛАВА ХРАМА СВЕТЕ АНАСТАСИЈЕ СРПСКЕ У КОПЉАРИМА

У среду, 5. јула 2023. године, када наша Света Црква прославља успомену на Свету мати Анастасију Српску, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је свештенослужио у селу Копљари надомак Аранђеловца, у храму посвећеном овој дивној Мати Правослаља.

Епископу су саслуживали Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник опленачки, поротјереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесник Милош Мијатовић, јереј Ненад Мијатовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Александар Бабић.

Епископ је по читању Светога Јеванђеља произнео своју беседу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, да на првом мести заблагодаримо Богу што смо се данас сабрали у овоме Светоме храму који је посвећен Светој мајци нашој Анастасији и да заблагодаримо Богу што нас је Бог удостојио да данас служимо Свету Литургију и да се на њој причестимо Телом и Крвљу Христовом и да тако дођемо у најприсније сједињење са Богом и да тако сједнињени са Богом и сједнињени са свима Светима у Господу, пославимо Свету Анастасију, а када њу прослављамо, ми прослављамо целу породицу њену и не само њену породицу, прослављамо све светитеље рода нашега, већ и све светитеље и угоднике Божије кји су само Богу знани и зато, кад прослављамо Светитеље, ми уствари прослављамо Бога који је њих прославио. Кад прослављамо светитеље ми се у исто време молимо њима, ако их правилно прослављамо да се они се моле за нас. Како каже Свето Писмо: „Велика је молитва праведника“. Хвала Богу што род људски никада није био и неће бити без праведника, без Светитеља и заиста. Светитељи су велика тајна, Светитељи Божији су најуспешнији људи. У чему су то они успешни? Мера њиховог успеха јесте смирење кјим су они управо да би постали Свети у себи победили гордост, сујету и преобразили себе на боље. Човек који сматра да не треба да се преображава, да не треба да напредује, тај човек пропада духовно. Ако ја само мислим да је мени довољно што сам владика, па ја ћу само пропасти, ако се не трудим да се усавршавам у ономе што изискује епископско служење или свештеничко служење или које изискује служење свакога верника, јер смо ми сви позвани на усавршавање и онај човек који заиста мисли да нема потребу да се усавршава, тај човек уствари истински не мисли на спасење своје, тај који не мисли да се усавршава, тај не прима ни савете ничије. Што бисмо рекли нашим језико: „Такав је човек тврдоглав, он је само забраздио оно што је његово, уопште се не окреће да види, да би се поучио примером од других“. Ми можемо да се учимо и на добрим и на лошим примерима, само је важно да знамо како да меримо, да ли нам је исправна мера када кажемо „Овај је добар, а овај није добар човек“. Потребан нам је тај преображај, без промене заиста нећемо моћи да се сапасемо, не само што нећемо задобити Царство Небеско, него ћемо се мучити и у овоме свету, који је карткотрајан у односу на вечност. Човек се мучи на овоме свету, а не зна одакле му је мука и све му се чини да му је мука од другога. Нама је мука од нас самих што се не преображавамо, што се не мењамо, а свакоме је од нас потребна помоћ, свакоме је потребно покајање, иако нисамо свесни тога, заиста ми се лишавамо хришћанског живота, зато у том преображају јесте суштина хришћанскох живота. Зато онај који верује и они који верују у Бога се називају Свети.

Сви смо ми призвани да будемо Свети, не можемо да мислимо да је то неки далеки идеал који не могу да остварим. Човече, чим си помислио да не можеш, ти ниси ни покушао, ти си се предао лењости или си се предао да останеш у ономе што мислиш да јеси. Светост Бог даје свима, зато и каже: „Будите Свети јер сам ја Свет.“ „Будите савршени“додаје још Христос „као што је савршен Отац мој на Небесима“. Светитељи нису привилеговани људи, па да мислимо да у Православљу постоји неко предодређење како то постоји у римо-католичкој цркви, овај је одређен да буде светитељ, а овај је одређен да иде у пакао. Такви људи су остварени Боготражитељи. Они стално Бога траже, а што више Бога тражимо све ћемо бити ближи Богу. Што више Бога тражимо, све ћемо више осећати духовну глад и жеђ за Богом. Можемо помислити да имамо довољно Бога у себи, али Бога никада није довољно, као што ни добра никада није довољно, а онога зла и кап је једна голема и преголема. Они су Боготражитељи који нису стали, нису одустали када су постигли неки почетни идеал вере, зато треба да проверавамо своју веру и да не кажемо имам довољно вере, не треба ми више. Читајмо Свето Писмо па ћемо видети како су апостоли који су се на сваком кораку уверавали у вери у Христа, али су га молили, Господе дометни нам вере, кад су ти Свети људи молили Бога да им дометне вере, ко сам ја да кажем да имам довољно вере? То поготову говоре они којима је вера на језику, а није у срцу или у уму и разуму. Многи људи када остваре те почетне идеале, да ли у вери, у љубави, да ли у милосрђу, да ли у билокојим другим врлинама, обично кажу: „Е сад ми је лепо, довољно ми је, не треба даље да се трудим, да се оптерећујем“. Такви људи не виде прст Божији и не читају рукопис Божији у свом животу, они читају само свој живот, они су толико се зазидали у свој живто, да мисле да даље нема потребе, да им је довољно ово што јесу, шта ти је довољно, када не чуваш оно што си задобио и не трудиш се да умножиш тај дар који ти је Бог дао, а нема човека без дара и ми ћемо се наћи пре Господом, ако не умножавамо своје дарове као онај који је добио онај један таланат па је ленчуга једна био, да тако кажем, опростите и није се трудио него закопао, па страшно је закопати дар Божији, то значи да си духовно умро, баш зато што мислиш „Зашто је Бог дао ономе пет таланата, а мени дао један“, уместо да будеш благодаран што ти је дао тај један, јер треба мање да се трудиш, а Бог зна зашто свакоме даје дарове и Духа Светога, а Бог нам даје по мери наше вере и по моћи нашој да носимо те дарове, да их умножавамо и да их делимо. Онај који дарове умножава само за себе, то је себичан човек, то је саможив човек, то је самољубив човек, то је човек који је огрезао у гордости, а што је најгоре, ништа од тога не види јер је сам себе зазидао собом. Ми морамо те зидове којима смо се озидали сбог наше немарности или наше слабе вере, морамо их развалити, да бисмо могли да дишемо Духом Светим, а ако смо само себе собом зазидали неће ни Дух Свети да уђе у нас, јер нисмо отврили срца и душе и нисмо се отворили према другима, него смо се затворили у себе и оно што је најуже око тебе.

Светитељи су у многоме испред нас јер каже се да светитељи имају бистро око, али око срца, јер срцем гледамо Бога у срце смештамо Бога, а ко си Бога сместио у срце, онда си толико проширио срце своје да не само можеш у њега да ставиш оне који су ти најближи, него да можеш у њега да ставиш целу Васељену. Питаће неко како то може, па лако, ако си сместио несместивога Бога, који је већи и од Небеса и од Земље, а онда си сместио и свакога другога. Светитељи имају то бистро око срца и трагају даље за усавршавањем. То је као када се иде у школи, добио сам данас оцену и не треба више да учим, бацам све што сам научио, а све што се баца то се заборави, не усавршава се, ниси учио да стекнеш знање, него си учио да стекнеш ту оцену и зато си шупаљ, опростите што тако кажем, празан. Многоје добрих људи који брзо престану да трагају и задовоље се са тим ситницама малим и задовољавају се малим успесима и читав живот промовишу тим минимализмом, тиме што им је довољно. Неко ће рећи, имам да једем и имам да пије и довољно ми је, човече и то што имаш да једеш и да пијеш није ни твоје ни моје и до је дар Божији, а кад не будеш имао ни да једеш ни да пијеш, од чега ћеш да се храниш? Ниси се хранио Богом, а овоземаљска храна ти је измакла и остаћеш на оном пустом острву где нема нигде никога, а страшно је када човек дође у стаље да њему нико не припада и да никоме он не припада. Такав човек само припада себи.

Још бих неку реч о светитељима да кажем, да су светитељи, живе ходеће врлине, а усавршавај се до пуноће раста врлине Христове, ништа нам неће помоћи ако једну врлину остваримо и на томе станемо, али ако је остваримо, па пожелимо да и другу врлину остваримо, онда она остварена врлина ће да вуче сама по себи друге врлине и ти и ја ћемо да се усавршимо. Помоћу врлина светитељи стичи Духа Светога, стичу Бога Сина, Бога Оца, Свету Тројицу и Свету Тројицу смештају у срце своје и такви људи расту у човека савршена у меру раста висине Христове. Црква нас учи да су светитељи као оне јарке звезде на небу, које украшавају небо Цркве, а Црква је Тело Христово, а светитељи украшавају то небо Цркве, украшавају и ову нашу Цркву, наш храм, ако се ми трудимо дасе усавршавамо и да се угледамо и да живимо тако да нам ти светитељи буду примери у животу. Светитељи украшавју небо Цркве разним даровима, даровима у правди, у здравоумљу, то је важно да имамо здрав ум, јер док човек има здрав ум он је на путу спасења, а кад му ум оболи због свога ега, због гордости, може ли болестан ум да нешто здраво размишља, па не може, али када оболи ум онда оболи цело биће човеково, кад ум оздрави онда и ми оздрављујемо, верујте прво духовно, а онда и телесно јер кад смо духовно јаки лакше можемо да носимо телесне муке, невоље и болести.

Господ прослави све светитеље јер су они на земљи примили све ране Христове, зато се тамо каже: „Ране Христове мене боле“. Сваки је светитељ пун благодатних, врлинских, Богочовечанских сила помоћу којих се он освећује. Ми данас прослављамо такву светитељку, светитељку из рода нашега, прослављамо Свету Анастасију мајку Светога Саве и заиста ако смо свесни улоге СВетога Саве у нашем спасењу, онда ми много дугујемо Светој Анастасији, знамо да ништа без промисла Божијега не бива у овоме свету, а тај промисао је дао управо нама Свету Анастасију, а она је подарила целом роду њудском просветитеља и учитеља, да није било Светга Саве, да ли бисмо ми данс били овде? Не, не бисмо се звали овим менима и не бисмо били у овој вери коју су нам предали Свети Оци и наши свети преци, него бисмо се звали неким другим именима и припадали некој другој цркви и зато ми данас одајемо похвале Светој Анастасији наш онако како то и рече црквени песник у њеној вечерњој служби да је он „наша похвала“, похвала у смирењу и у веру похвала јер је она над свима нама а посебно мајкама и будућим мајкама, како треба да васпитавају своју децу. Није лако васпитати дете, али ако се уздамо у Бога и тражимо Божију помоћ, помоћи ће нам. Често говорим „Родитељи би више требали да говоре Богу о деци него деци о Богу“, да се не збиноте, када говорите Богу о деци ви се молите Богу за децу, то је оношто је врло важно и баш зато имамо оваквих испада, да тако кажем, у тим младим узрастима, чули сте сви шта се догодило недавно у нашој земљи, шта је оно дете урадило, а да је имало хришћанско и јеванђелско васпитање, да је имало васпитање наших светих предака, не би ни помислило, а камоли учинило оно зло што је учинило.

Оно што се не понесе са кућнога прага немојмо помислити да ћемо надокнадити билокојом дипломом и данас ми народ кад треба да попуним коју парохију са свештеником моле „Дајте нам доброг свештеника“, а ја кажем, „А ти мени дај доброг сина, па ћу ти дати доброг свештеника“, зато и храмљемо и као свештеници и као народ, а поготово храмљемо јер се не усавршавамо. Мислимо довољно је, добио сам овај посао, овај положај, овај чин више ми ништа не треба. Управо требаш да будеш свестан да је то дар Божији и да треба да се још више трудиш и да будеш Богу благодаран. Зато данас да се замолимо Светој Анастасији да се она моли за нас, са својим сином Светим Савом и својом светом породицом, требају нам молитве, некако смо као народ доста посрнули. Доста смо ослабили у свачему и у љубави и у жртви и у саосећању али смо ослабили у веру, а мислимо даимамо веру јаку, зато нека нам Света Анастасија помогне да се обнављамо, да се усавршавамо, да се мењамо, да учимо. Није џабе изрекао наш народ „Човек се учи цео век и опет луд умре“, учи се али се не учи ономе што треба јер није поставио здрав циљ, него је поставио неке болесне циљеве и иде главом кроз зид јер је њему важно само да оставри свој циљ,а да ли је тај циљ добар, да линас води усавршавању и приводи Богу, то је већ друга ствар, али немамо ми шта да постављамо циљ, циљ је нама поставио Господ самим тим када је рекао „Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго придодати“. Немојмо стављати своју правду изнад правде Божије, немојмо мудровати, него смиримо себе пред Богом и знајмо оне речи Христове где каже „Бог се гордима противи а смиренима дарује благодат“. Можемо ли да живимо без благодати Божије? Благодат се Божија задобија знамо како, али се и губи и највише губи онај који је задобио доста благодати, зато што се олењо, мисли сада је имам и готово, ту ћу благодат затворити у неку флашу да не може да изветри, човече, можда тра флаша не може да изветри, али ти и ја можемо да изветримо, ако се изопачимо, ако се не учимо вери, ако се не учимо добродетељима. Амин.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

По заамвоној молитви Епископ Јован је након свечаног литијског хода око храма Свете Анасатасије српске пререзао славски колач и свим окупљенима честитао храмовну славу. Потом су сви присуствовали Трпези Љубави која је била уприличена у порти храма.

јереј Немања Искић