Чтецирао је Милан Михаиловић.

За певницом су појала Србски православни појци.

На Светој Литургији молитвено је присуствовао и принц Михаило Карађорђевић.

Након прочитаног Јеванђелског зачала беседио је владика Јован тумачећи данашње Јеванђеље, повезујући га са животом Светих Козме и Дамјана и начином на који су они чували и умножавали дар који су од Духа Светога добили. Поучио нас је владика и како данас да разумемо и прихватимо Божије дарове, будемо захвални и умножавамо дарове, знајући да су они дар од Бога и зато увек имајући смирења и будући благодарни Богу: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже Бог, браћо и сестре. Срећан празник Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана. Нека је срећна и благословена слава овог Светог Храма. Срећна слава да буде свим данашњим свечарима који славе своју крсну славу. Срећно и благословено ово наше данашње сабрање у овом светоме храму.

Ми смо, браћо и сестре, данашњи дан почели служењем свете Литургије. Нема већег дара који је Бог дао људима него са служе свету Литургију и да у њој учествују. Не само да присуствује Светој Литургији него и да учествује у Литургији. Разлика је у присуствовању и учествовању. Присуствовати можемо свугде и на сваком месту, али учествовати значи управо причешћивати се. Сједињавати се са Господом нашим Исусом Христом, примити Бога у себе. зато се и служи Света Литургија. Свети Оци кажу да тамо где нема причешћа не треба да постоји ни Литургија. Јер ако се не причешћујемо, ми немамо живота у себи. Ми се управо укрепљујемо причешћем, али се причешћујемо и ради Вечнога Живота и Царства Небеског и ради опроштаја грехова. То треба да знамо кад идемо да се причешћујемо. Нама је причешће неопходно, јер је сам Господ наш Исус Христос рекао: „Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв, тај има Живот Вечни. Онај који се причешћује и живи Црквом он већ овде почиње да живим тим Вечним Животом.

Данашње Јеванђеље говори нам како је Господ позвао своје ученике и дао им власт над духовима нечистим, да их изгоне из људи и да лече људе од сваке болести. Ово данашње Јеванђеље јесте примењено управо на Светитељима које данас славимо. Они су били лекари. Они су лечили људе на основу своје лекарске вештине, али лечили су и вером, тј. љубављу. Зато се каже да су они болеснике лечили, мртве васкрсавали и на крају данашњег Јеванђеља пише „на дар сте добили на дар и дајте“. Заиста, све што имамо у животу, дар је Божији. Дар који не можемо једни другима да дамо, на пример, јесте живот. То је највећи дар Божији. Можемо ли ми тај дар дати некоме. Ми добијамо тај дар преко својих родитеља, али зар то није дар Божији. Зашто Господ каже: „на дар сте добили на дар и дајте?“ Да би их сачувао од гордости, да не помисле да то што другима дају је њихов дар. Да знају да је сваки дар сишао са неба. Сви су дарови сишли са неба, онда када је Господ наш Исус Христос сишао у овај свет. Тако је Господ наш Исус Христос пошао за човеком, кога је Он из Љубави створио, да га врати са оног погрешног пута где је он кренуо. Најбољи пример је први човек Адам. Док је био са Богом, док је разговарао са Богом, док је гледао Бога лицем к лицу, њему ништа није недостајало. Он је био испуњен Богом. Али ђаво не да мира човеку. Неће ђаво да ми имамо мир ни у себи ни око себе. Он хоће мржњу, хоће свађу. Ђаво неће смирење, он хоће гордост. Ђаво неће љубав, ђаво хоће мржњу. Тако први човек Адам, док је био са Богом и уз Бога и док је слушао Бога он је живео у блаженству, у Царству Небеском. Али када се погордио, он је отпао од Бога, и тек је онда видео шта је урадио. Зато се у једној црквеној песми каже: „Седе Адам наспрам Раја и горко плакаше“. Схватио је шта је имао и шта је изгубио. То је оно што наша пословица каже: „имадосмо, незнадосмо, изгубисмо, познадосмо“. Ми треба да знамо да имамо Бога у себи. Зато треба да се трудимо да Бога не изгубимо из себе. Кад Бога изгубимо из себе, онда у нама нема ничега. Нема вере, нема љубави, нема осећања, нема труда, нема ничега, човек је празан. Са Богом човек никада није празан. Онај човек који има Бога у себи, који носи Бога у себи, који живи Богом, он већ и сад осећа Царство Небеско у себи. Зашто? Па, зато што је испуњен Богом. Човек ако није испуњен добрим, он је испуњен са лошим. Ако човек није испуњен љубављу, он је испуњен мржњом. Браћо и сестре, средине нема када је у питању, истина или неистина. Или је истина или је лаж. Ту средине нема, као што нема ни средњег пута. Постоје само два пута, пут који води у Царство Небеско, и пут који води у царство таме. Избор је на нама. Бог нам је дао слободу да изаберемо, хоћемо ли живети у истини или у лажи. Хоћемо ли живети у љубави или у мржњи. Наш је избор. Бог никоме не брани да се одлучи шта хоће. Али одговорни смо за то што изаберемо. Бог је створио овај свет да буде Рај и био је све док човек није унео смрт у овај свет. Зато је Господ дошао, да својом смрћу уништи смрт. Да својом смрћу дарује живот вечни. Господ је дошао да покаже и каже да овај свет може опет постати Рај. Само људи треба да живе, бар са оном једном Јеванђелском заповешћу, а то је: „Што не желиш себи, не чини другоме.“ Само када би се овога придржавали, браћо и сестре, где би нам крај био. Зар би било потребе да се свађамо, делимо, убијамо. Зар би онда пожелео некоме зло? Не. Али заборављамо ту заповест јер нас је ухватила гордост. Ослабила нам је вера. Браћо и сеестре, кад су питали Христа шта је Царство Небеско, Господ одговара и каже, Царство Божије је Моје присуство у вама. Цаство Божије није нека далека реалност. Оно је реалност нашег времена. Ако време које живимо прерадимо у Царство Небеско, оно је ту, оно је у нама. Царство Божије је унутра у вама, каже Христос. Кључ за улазак у Царство Небеско је вера. Све од вере бива, не од знања. Апостол Павле ће рећи: „Знање надима, а љубав изграђује. Човек који је стекао нека знања делује као да је дадувен. Он ће умети лепо да говори, али те речи немају значаја. Оне су само спољашња форма, јер немају унутрашњи садржај. Браћо и сестре, ови светитељи које данас славимо, Козма и Дамјан, имали су веру, живели су вером, али су на првом месту имали љубав. Они су сваком прилазили са љубављу, са вером и са молитвом. Тако да и лекове које су давали давали су са молитвом. Они су осећали љубав. Љубав је од Бога, и свако ко љуби од Бога је и познаје Бога. Љубав никада не престаје. Љубав је сама по себи врховни закон. Љубав није само врховни закон на земљи, љубав је врховни закон и на небу и на земљи. Ангели немају другог закона изван љубави. Шта ће љубави закон, кад она све воли. Ту нема места за закон. Нема потребе да постоји закон тамо где има Љубави. Јер чим имам љубав, нећу да се огрешим. Закон је дошао тамо где је нестало љубави. Нема веће љубави него да неко служи своме ближњем и да живот свој положи за другога. А ко је положио живот за нас? Господ наш Исус Христос. Јесмо ли спремни да се жртвујемо за другога. Све нам зависи од наше вере. Да се помолимо Господу и Светим бесребреницима Козми и Дамјану да се они моле за нас да се све више усавршавамо у вери. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве кренуло се у крсни вход где је испред храма владика Јован пресекао славски колач. Славски ручак поводом храмовне славе припремио је црквени одбор и јереј Немања Радојичић са својим парохијанима из села Загорице.

ђакон Стеван Илић