На Литургији су појали дипломирани теолози ПБФ.

Владика се после прочитаног јеванђеља обратио верном народу речима: „Браћо и сестре предивно је ово јеванђеље које нам казује како је Христос исцелио болесника кога су му донели на носилима. Он који је пун љубави знао је како ће да помогне овом човеку али и сваком човеку који вапије за помоћ. Нама који смо јаки пре свега треба помоћ да се не гордимо. Да би кроз смирење потражили помоћ Божију. Ако ми без смирења тражимо помоћ не можемо је добити. Ми смо створења Божија и смирено треба да тражимо све од Господара свога. Не можемо ништа тражити из дрскости већ увек и само из смирења. Господ ће увек видети ако то тражимо у смирењу и даће нам то за наше спасење. Бог види сваку нашу невољу и кад тражимо помоћ он нас посећује и дарује благодат. И у овом јеванђељу Бог види невољу човека и помажему. Грех је често узрок болести али није увек. Овде је Господ видео да се болесник уплашио и поручио му да се не плаши и да му се опраштају греси његови. Господ пре свега исцељује душу и дух у болеснику. Када оздрави дух и душа онда и тело оздравља у човеку. У наставку јеванђеља чујемо да неки хула на Бога што је исцелио човека. То можемо често видети и данас. Постављају питање ко је тај што грехе опрашта. Тако говоре јер немају вере. Не виде у Богу праведника а Бог и данас све нас на земљи држи због праведника. Бог у наставку јеванђеља каже да опрашта грехе болеснику јер види веру његову. Из тих Христових речи можемо закључити да нам све бива по мери вере наше. Зато увек треба себе да кривимо ако нам нешто не иде како желимо јер нам је слаба вера. Често веру мењамо са сујеверијем или маловеријем. Треба да имамо ону јеванђељску веру а имаћемо је ако будемо имали смирења. Колика нам је вера толико имамо и љубави у себи и колико будемо имали љубави у себи толико ће и Бог бити са нама. Све од вере почиње јер кроз веру Бога усељавамо у себе. Вера је нешто што треба стално доживљавати и преживљавати. Веру треба стално контролисати. Запитајмо се да ли је наша вера јеванђељска или је вера коју сам измислио на свој начин. Не одвајајмо Христа од Цркве и Цркву од Христа. То је једно. Ништа у овом свету није битније од вере јер где је вера ту су и чуда. Где нема вере нема ни чуда. Ако не очувамо веру не можемо ни очувати лик Божији у себи. Човек без вере пропада. Ко не верује биће побеђен од греха, смрти и ђавола. Ко не верује по речима светог Јустина ћелијског биће побеђен и од комарца. Вера је стална веза човека са Богом. Без вере губимо контакт са Богом. Да би смо стекли сигурност вере неопходан нам је подвиг. Дуготрајни подвиг нас уводи у чврсту веру и показује нам истинску слободу. За слободу требамо да будемо непрестано благодарни Богу. По слободи највише личимо на Бога. Најстрашније је када се слобода злоупотреби. Онда се слобода претвара у анархију. То онда није слобода која ослобађа, то је слобода која поробљава. Зато нам је неопходна вера и зато веру треба чувати да би вера чувала нас. Вера је стање које се непрестано стиче. Вера нас чува од безнађа јер нам говори да не очајавамо. Зато признајмо грех. Не слушајмо себе већ Бога. Смиримо се пред Богом. То нас избавља од безнађа и уводи нас у благодат Божију. А бог нам по мери наше даје благодат. Благодат је наш Господ Исус Христос. Багодат добијамо на крштењу али је истискамо ако грешимо. По милости Божијој ми је можемо повратити.

Вера је врховни чудотворац у животу сваког хришћанина. Зато нам Господ поручује да је све могуће ономе ко има вере. Да чујемо Божије речи да нам се опраштају греси. Онда смо ми очишћени када нам Господ опрашта грехове. Нема ништа лепше него када нам Господ каже да се не бојимо. Сви смо ми на неки начин уплашени. Чосто пута не признајемо да смо уплашени и да се плашимо сами себе. Не сагледавамо себе већ другога. Зато се молимо Богу да нам опрости сагрешења. Говоримо Господу да нам опрости оно што смо погрешно учинили. Говоримо истину јер она се не може сакрити. За такав живот нам је потребна јака вера и истинско покајање које је равно Васкрсењу. Покајање подразумева да обелоданимо грех а ми често обелодањујемо туђе грехове а свој прикривамо. Тако издвајамо себе из заједнице и идемо у пропаст. У вери имамо једино спасење јер ако живимо по њој онда нисмо слаби. Слабост нас наводи да не признајемо грех а ако живимо у греху далеко смо од вере јер добродетељан живот нас води ка правој вери. Тако обуздавамо себе а то је велики успех. Признати себи себе јер најбољи пут да нам буду опроштена сагрешења наша. Станимо на пут себи и кренимо правим путем. Тако ћемо наћи Бога у себи у свом срцу. Проверимо себе и запитајмо се који је то Бог у мени. Ми волимо да гледамо свет око себе а заборављамо да завиримо у себе у наш унутрашњи свет. Он је много дубљи од спољашњег света. Срце човеково је бескрајно и безобално у коме се налазе најразноврснија бића. У зависности које биће у свом срцу хранимо то биће ће и овладати у нама. Много је страсти и порока које овладавају човеком. То нас све удаљава од Бога а удаљавамо се од Бога када се уздижемо над другим. Да тако не би смо живели ојачајмо своју веру која ће нам помоћи да победимо све болести. Подигнимо се али само уз Бога и са Богом, никако сами. Уздигнимо се и у вери јер вера је нешто што расте. Вера је као квасац или расте или се смањује. Ми треба да растемо у богу а не у себи. Тако се ослобађамо од себе. Зато се и свети Николај жички молио да га Бог ослободи од самога себе. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На Литургији се причестио велики број верног народа, а после Свете Литургије Епископ је упознати о даљем наставку радова на храму. Трудом надлежних свештеника јереја Огњена Козлине приређена је трпеза љубави у ресторану „Код Момчила“.