Чтецирао је др Марко Петровић.

На Светој Литургији су појали Српски православни појци.

По поретку Литургије Његово Преосвештенство, Епископ Јован, се обратио свештенству, монаштву и верном народу са духовном поуком а пре свега позивајући нас на Сабрање и преиспитивање себе у смирењу и у вери како би наша љубав била као божанска љубав, жртвена, рекавши:

„У име Оца, Сина и Светога Духа!

Нек је благословен празник светог архангела Гаврила коме је ова и древна светиња посвећена драга браћо и сестре и нека је благословено и наше сабрање у њој.

Сама реч сабор упућује нас шта треба да чинимо а то је да сабирамо себе у себе, да гледамо себе. Али да гледамо себе у смирењу, да гледамо себе у вери. Јесмо ли у смирењу?Јесмо ли у вери?Ако смо у вери онда смо и у љубави. Ако нисмо у смирењу и у вери онда нисмо ни у љубави. Онда наша љубав није она божанска љубав, жртвена љубав којом се Господ жртвовао за нас и за грехе наше. А, ако наша љубав није жртвена љубав онда је наша љубав чулна љубав. Волим онога ко мене воли а не волим онога ко мене не воли. То је она љубав, како рече један мудар човек, ђавоља љубав. Што је ђавоља? Зато што заводи човека, заварава човека, и човек мисли да је у љубави а он у ствари дели љубав ономе коме он хоће. А божанска љубав, драга браћо и сестре, она је савршена и безгранична љубав која воли сваког човека. И грешника и праведника јер љубав божија покрива све. А љубав чулна, људска љубав, човека чини самољубивим. Чини га саможивим, чини да само гледа себе а ништа не види око себе осим што гледа око себе и оне око себе не да би их волео него да би их осуђивао. А осуђује онај, драга браћо и сестре, који мисли да је нешто бољи.

Да је нешто паметнији, да је нешто узвишенији од других. Зато то сабирање треба да нам буде да се саберемо у себе али не можемо се сабрати у себе ако се не саберемо у Богу. Ако Бога Христа нема у нама онда нема ничега у нама. Има само оно што је пролазно, сујетно и гордо. Зато узмимо Господа као најбољи пример смирења. Узмимо како је Он био послушан Богу Оцу. И зато је Он говорио, Бог, раван Богу Оцу, раван Богу Духу Светоме а Он каже, нисам дошао у овај свет да вршим своју вољу него вољу онога који ме је послао. Да, браћо и сестре, све док чинимо своју вољу, све док своју вољу хоћемо испред Божје воље, мада нико неће да призна да ставља своју вољу испред божије али погледајте му живот, погледајте му начин понашања и живљења, начин опхођења, начин хода, да тако кажем, па ћемо видети нешто друго а не оно што треба да видимо.

Буде ли се вршила воља моја, твоја, свеједно, та ће нас воља одвести да се отуђимо од Бога и Цркве и опет ћемо у себи сабирати своју гордост. Дакле, треба нам да се сабирамо као што се сабирамо и данас као што нас и позива архангел Гаврило на то сабрање али ако у том нашем сабрању није Бог као центар онда се нисмо сабрали у светињи онда смо се сабрали у себе и нисмо осетили светињу а онда ни светиња није осетила нас. Ни ова светиња није осетила нас а вековима осећа сваког богољубивог, богочежњивог, верујућег човека. Кад се сабирамо ми признајемо пре свега помињање Господа нашег Исуса Христа. И то јесте начин сабирања. Да призовемо Господа. Он је ту. Он је свуда присутан али он неће да се наметне. Он хоће да ми затражимо Бога. А Бога тражимо на један другачији начин. Не као кад тражимо нешто једни од других, Бога тражимо кроз љубав, наду, милосрђе, доброчинства. Бога тражимо кроз врлине хришћанске или боље речено јеванђељске врлине. Ако на тај начин не траћимо Бога онда се бог неће ни уселити у нас. Свети архангел Гаврило био је весник божијег присуства на сваком кораку. Божијег присуства и деловања у времену и у времену радости и у времену туге. Свуда је присутан Христос и свуда су присутни ангели божији јер су они весници воље божије. Како су присутни? Тако што су бестелесни, тело их не ограничава. Они су свуда присутни али само тамо где их шаље Господ и они управо зато и врше вољу божију и треба знати да нас анђели чувају и штите ако им се молимо. Ако призивано анђела божјег. Свако од нас задобио је анђела божјег у себи само је питање да ли га одржавамо или смо га због те своје воље потиснули. А, ако смо анђела божјег потиснули из себе онда смо у себе увели оног другог анђела. Оног анђела који је први устао против Бога. А када је анђео тај устао против Бога устаће сигурно и против нас. Као што је и наговорио првог човека немој да слушаш Бога него случај мене! Послушао је први човек и навукао је гнев на род људски. Бог љубави, бог који жели да се сви људи спасу Он иде за човеком а човек, нажалост Њему окреће леђа. Али Бог је бог зато што је љубави Он љубављу својом хоће да врати човека у првобитно стање и да га насели тамо одакле га је гордост истерала. Имате дивну јеванђелску поруку када је Адам био истеран из раја због непослушности, због неслушања-и седе Адам насред раја и плакаше и ридаше. Тек је видео кад је пао шта је имао а шта је изгубио. Тек је тада сагледао. Али хвала Богу да је и тада сагледао јер то значи да има у њему неко зрно покајања. Ако ми не схватимо свој пад а не схвата онај који о себи мисли високо. А, ако ниси свестан да си пао нећеш тражити ни помоћ да устанеш, нећеш ни тражити руку Божију да те подигне него мислиш могу ја све сам, ја сам паметан, ја сам побожан, ја верујем. Која вера, па ти си пао човече зато што ти је ослабила вера. Зато што није она делатна јак и божанска вера. Вера за које каже у јеванђељу способна да и горе премешта. Зато нам је потребно да знамо да нас анжели штите али под условом да ми верујемо у Бога и живимо по вери. Зато је и речено у данашњем јеванђељу да слушамо Бога јер ко вас слуша мене слуша а ко мене слуша слуша оног који ме је послао а ко не слуша Бога Сина који не слуша јеванђеље он не слуша ништа што је божанско, он слуша само себе. Он чује само себе и разговара само са собом. Вера му је опала и престао је да разговара са Богом, разговара само са собом. Ове речи из данашњег јеванђеља су велика и света Реч у којој је садржана најдубља истина људског живота. Они који се Христа одричу, одричу се заједнице божије. Да нас неко пита да ли се одричемо Бога нико то не би потврдио али погледајмо дела и начин живота, кога слуша и чије речи испуњава па ће бити јасно да се он одрекао Бога. Слушамо ли себе ми смо се одрекли Бога, па без обзира на звање, знање, чин, не могу да се кријем иза мога владичанства ако ја не слушам Бога, онда не слушам ни Цркву а ко не слуша Цркву нема му спасења ни да је светац, што би рекао наш народ. Зато што све бива из послушности а све невоље нас налазе због непослушности. Треба да се научимо да слушамо а не можемо ако не разумемо речи Христове, речи јеванђеља или још горе ако их тумачимо на свој начин. Једини орган који тумачи Свето Писмо је Црква а ти ако почнеш да тумачиш на свој начин ти си себе ставио изнад Цркве. Зато треба да знамо кога слушамо. Па кад нам је Бог дао разум да изаберемо кога ћемо слушати. Ако изаберемо мудрог човека мудрост ћемо слушати али, шта је мудрост? Оно што каже премудри Соломон почетак мудрости је страх божији. Док имамо страха божјег да се не огрешимо о Бога, човека, светињу у којој живи а наша је кућа светиња ако живимо јеванђељем да се не огрешимо о велику љубав божију и жртву Христову. Дакле, треба нам мудрост да изаберемо а ми нема шта да се мучимо у избору. Изаберемо ли Бога, слушамо ли Њега сам ће Бог помоћи па ће нам дати и мудрог човека. Али ако ја бирам мудрог човека по себи и својој мудрости и њега слушам а нећу да слушам Цркву онда је то погибао. Онда и ти и тај кога си изабрао као мудраца идемо у пропаст. Тако да и они који слушају и они који су његови они слушају и извршавају оно што им Господ заповеда а то су на првом месту свети арханђели. Данас славимо сабор архангела Гаврила и на овом сабрању у овој древној светињи ми смо и певали и чули ове речи и певамо ону песму дивну, свету песму, да ангели божији који чине ангеле духовима и слуге своје пламен огњени. Често ћете видети на фрескама како се анђели сликају са мачевима а из њихових мачева излази пламен. То је оно што је Господ рекао нисам дошао да донесем мир него мач. Знамо да је Бог мир, како је то? Шта ће му мач? Да раздвоји верујућег од неверујућег. Да не би због тог дружења пропао. Зато господ каже да ће раздвојити сина од оца, оца од мајке, снаху од свекрве, ако тај отац и та мајка и та свекрва нас одвраћају од Бога. Ангели су вечна бића небеска, није човек сам на земљи. То је оно што треба имати на уму, нисмо сами, Бог је са нама ако смо и ми са Богом. Ако тражимо да Бог буде са нама. Није Бог неки законодавац који наређује да отворимо срце да би он ушао. Он куца, он моли. Погледајте тог смирења Творац моли створење да отвори срце како би се он уселио зато што Бог жели свакоме од нас да се спасе. Верујући човек, божији човек никад није сам. Али ако ме хвата гордост и сујета не треба ми други, не треба ми ни анђео јер се преко другога спасавамо а не спасавамо се из своје себичности и саможивости. Зато је важно слушати Цркву и јеванђеље. Треба да затражимо помоћ божију али да затражимо да нам Бог ког смо одгурнули својом нечасним животом, да нам врати анђела. Нама треба анђео да нас води. Данас нам треба велика мудрост али не мудрост по овоме свету него она мудрост по Богу. Зато су нам потребни анђели да би нас чували, водили, руководили. Али човек ако неће да буде вођен неће ни добити анђела. А неће да буде вожен онај који мисли да је довољан самоме себи. Ко је довољан самоме себи? Самом себи само је Бог довољан. Зато ми када смо са Богом самог себе испуњавамо Богом и нисмо сами. Кога то воде анђели? Оног ко задобијеног анђела чува у себи. Чува га хришћанским животом, црквеним животом, послушношћу, животом у заједници и ако ми слушамо Цркву и живимо у Цркви а у Цркви се живи послушношћу зато је послушност важна. Погледајмо у породици, тамо где има реда и поретка где се зна ко је ко на ком месту и где свако поштује сваког та породица је у миру ту породицу штите анђели али тамо онај који руши мир, ред и поредак да ли био у породици, Цркви или држави тај себе осуђује на вечну пропаст. Анђели су нам дати да испунимо речи јеванђеља ко вас слуша мене слуша. Послушајмо Бога па ће нам бити благословено у животу али ако будемо искључиво слушали себе нећемо далеко стићи јер ће нас саможивост и самољубље одвести не на пут спасења не на пут који води у Царство Небеско него на пут који води у вечну муку односно пропаст. И данас смо чули кад Христос каже хвалим те Оче што си ово све сакрио од мудрих и открио простима. Којих мудрих? Оних који себе сматрају мудрим. А који су прости? Они који су прости да слушају реч божију. Узмите јеванђеље, читајте па ћете видети да Христос није бирао неке мудре људе да буду ученици и апостоли, напротив, изабрао је неписмене људе. Али људе који слушају Реч божију. А ми када треба да послушамо некога све нам се чини као да ће нам неко скинути круну са главе и што ја морам да некога слушам. Која је то круна на теби ако тако размишљаш. То је круна ђавоља што би рекао свети Јустин ћелијски. А круна која је божанска то је круна која нас уздиже и диже. Бог се открива простима, не незналицама него испуњенима љубављу, вером и Богом. Који се не величају и не издижу изнад других. И међу нама има људи који имају људска знања и то је добро. Али ти људи најчешће су они који су како каже апостол Павле-надувени. Знање надима а љубав изграђује. Које знање надима? Оно где нема Бога у том знању. Оно у коме нема цркве, осећаја заједнице а ми се само заједницом спасавамо. Они људи који су надувени собом, својом гордошћу и сујетом. То је знање о човеку а није знање по Богу. Знање без квасца божијег како је некад говорио један мудри владика наш. Нама прво треба квасац вере да нам закваси цело биће да се предамо вери и живимо по вери. Не да се позивамо на веру и држимо само на језику. Вера је поверење. Вера значи да припадам оном у кога верујем. Вера је слобода која мене ослобађа од мене самог и испражњава ме од себичности и гордости. То знање је људско ма како оно велико могло да буде оно бива кратковидно као што је и човек кратковид. Ми смо кратковиди када треба да сагледамо тајне живота, тајне овога и онога света. То је знање које је пролазно као што је и човек пролазан али онај човек који изгуби веру и не живи по вери. Има међутим и оних простих који су незналице а мисле све да знају и такви се највише намећу да буду учитељи и дају савете дугима а нису послушали савет божији. То су људи који су у прелести. Човек врло лако пада у прелест ако не зна истину а истина је једна, то је Господ наш Исус Христос. Зато говори Господ и благосиља Оца свога што је те велике тајне сакрио од тих што себе сматрају мудрим а открио простим, безазленим. Чули смо такође где Господ каже кад је слао апостоле да проповедају јеванђеље, када су се вратили да им се и демони покоравају. А Господ им каже да се томе не радују пуно него да се радују што су им имена уписана у књизи живота. То је оно што је најважније за нас, да нам име буде записано у књигу живота. А сваки човек на свом рођењу добија књигу, животну књигу у коју уписује на невидљиви начин или боље речено уписују анђели добра дела а уписује и онај други анђео зла дела. Али ако нас има у књизи Божијој и чувамо то име у књизи јеванђеља и живимо и трудимо се да живимо јеванђелским животом то је оно што је најважније. Онда ће нас Господ и препознати. Онда ћемо шути речи где Христос каже-Добри и верни слуго над малом си ми био веран над многим ћу те поставити. А оне који то не чине Он ће казати-Идите од Мене, Ја вас не познајем. Како Отац који је пролио крв за своје дете да каже да га не познаје? Па, не познаје га зато што се отуђио од Оца. Зато и ми кад се отуђујемо од Бога отуђујемо се и једни од других. Зато данас на овај велики празник помолимо се Богу, понављам, да нам Бог пошаље анђела а Он ће нам послати и шаље нам анђела само ако имамо веру и ако имамо смирење. Гордима не треба анђео они су већ узели онога другога анђела који због своје гордости га води у пропаст. Зато ми верујемо у Бога и верујемо да ће нас Бог спасити. И хоће. Али треба да и ми порадимо на том спасењу. Да се молимо, да чинимо добра дела, да се не гордимо, да не осуђујемо него да свакога сматрамо бољим од себе. Ту човек пада. Како? Не да му онај нечастиви да каже да је овај човек бољи од мене. Али ако не схватим и не кажем да је сваки човек бољи па и највећи грешник може сутра да се покаје а ја ћу остати у својој гордости и у својем осуђивању и ја ћу пропасти а неће он да пропадне. Он је видео свој пад и устао је а ја нисам видео и остао сам да лежим. Зато нека је срећна слава овом манастиру и житељима овог манастира, нека је срећна слава свима онима који данас славе светог архангела Гаврила као своју крсну славу, нека је срећна и благословено наше данашње сабрање, да пођемо из ове светиње да смо осетили светињу. Ако је нисмо осетили исти ћемо изаћи као што смо ушли. Кад кажем осетити светињу, док сам био игуман студенички долазили су многи искушеници и питали ме шта им је најпотребније. Најпотребније им је да осете да их је светиња примила и да су они светињу примили у себе и сместили у себе. Онда се не бојати ни искушења ни пада али не може се примити светиња а живети у гордости и осуђивању.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Многобројни окупљени народ је приступио светом Причешћу.

После Заамове молитве Његово Преосвештенство благословио је и пререзао славски колач, након чега је настављено славље за трпозом љубави на коју су позвани сви окупљени а која је припремљена трудом настојатељице манастира монахиње Евгеније.

Никола Илић протонамесник