Литургијско прослављање Светога Деспота увеличано је чињеницом да је генерал Милан Мојсиловић, начелник Генералштаба, био домаћин прве славе Војске Србије, уз уважену и незаобилазну кумовску дужност коју је у име свих христољубивих и родољубивих понео г. Милош Вучевић, министар одбране и потпредседник Владе Републике Србије. Свечарско сабрање увеличали су својим присуством директор Безбедносно-информативне агенције г. Александар Вулин, министар за бригу о породици и демографију г. Дарија Кисић-Тепавчевић, министар здравља г. Даница Грујичић и министар рударства и енергетике г. Дубравка Ђедовић, у молитвном присуству представника више служби, видова и родова Војске Србије, као и свих војних свештеника и помоћника војних свештеника Војске Србије.
Уз честитке припадницима Војске Србије поводом новоустановљеног Патрона, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предао је преко генерала Милана Мојсиловића на дар Војсци Србије славску икону Светог деспота Стефана. Црква Светог апостола и јеванђелисте Марка у Београду је одлуком Његове Светости Патријарха добила статус војног храма, с обзиром на то да у тој цркви већ постоји олтар посвећен Светом деспоту Стефану и док се не створе услови да Војска у својој средини има храм посвећен Светоме.
У самој завршници свете Литургије Његова Светост благословио је славске дарове и радост празника поделио са сабранима. После богослужења уследила је свечана славска трпеза у Дому Гарде на Топчидеру са уверењем које српски народ ћутке носи у својим грудима, а громко исповеда устима: „Ко крсно име слави, оно му и помаже!“
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија
У име Оца и Сина и Светога Духа. Уважени господине министре одбране, драги и уважени господине начелниче Генералштаба, господо генерали, сви једном речју официри, војници, служитељи у Војсци Србије, браћо и сестре,
данас је велики благослов, јер славимо Светог деспота Стефана, али још је већа радост што је то и слава Војске Србије, а и слава нашег хора у цркви Светог Марка, али и слава свих православних Срба. Велики деспот Стефан у себи сажима мноштво особина које треба да буду и јесу узор, модел за свакога који стоји високо, који влада, који вољује, који управља, али и за свакога који смирено не примећује себе и види себе као последњега од свих, за сваког оног који чезне са суштином, за смислом живота и постојања, за сваког оног који чезне за Богом.
Велики деспот Стефан је показао да не постоје дихотомије, трихотомије, многотомије у човеку, да тамо где то постоји у народу, да тамо где то постоји може се говорити само о патологији, о нездравом стању и у исто време може се говорити о потреби исцелења, о потреби интеграције у једно, у јединство, у интегритет. Велики деспот Стефан је показао да је човек као личност једно и јединствено биће, целина, а онда је показао да је и народ позван да буде једно и јединствено, целина, као и да само онда када није дезинтегрисан као целина може имати самосвест, самоспознају која подразумева и познање другога., да може разумети истину да су људи и народи створени да познају једни друге, као што пише – овде је и мој брат цењени Муфтија – у Курану. Бог је створио, вели, народе да се допуњавају, да се допуњују, а не да се противе један другоме. Христос је позвао на то да сви једно будемо. Међутим, једно не можемо бити ако нисмо једно и јединствено као личност, ако не постоји интегритет и целина у личности, ако смо дезинтегрисани, ако смо располућени, ако смо, као што би рекли психолози, схизофрени. Створени смо да будемо једно у себи, једно као личност, једно као народ и једно као људски род. Међутим, не можемо да будемо ово последње ако ово прво нисмо једно, па онда ово друго нисмо једно. А најбољи пример за то је велики деспот Стефан. Зашто? Зато што је имао много дарова, али пре свега човек вере, човек Христов. Имао је крајеугаони камен Христа Бога живога у темељу свога постојања. Све му је било духовно. Шта то значи? То значи да је све што је мислио, говорио и чинио било осењено благодаћу Духа Светога. Зашто? Зато што је имао веру у Бога, поверење у Бога, зато што се молио Богу и зато што је препуштао Богу последњи суд и последњу реч. Чинио све што је до њега. И то је све. Да чинимо све што је до нас и да онда када то учинимо да оставимо Господу да Он изведе једначину онако како она треба најбоље да звучи за нас, а онда и за све остале. Дакле, имао је веру и то је показао пре свега поверењем у одлуку свог оца. Одлука његовог оца није била тек нихилизам, авантуризам, сулудо срљање у смрт. Његова одлука је била одговорна одлука која подразумева свесну жртву, али и поверење у Бога и остављање Њему да Он на последњем суду да последњу реч која је заправо прва, или боље рећи, вечна реч. Зато је ударио на Косову, на Газиместану, мраморни стуб на којем се диви и јунаштву свога оца и свих оних који су на Косову живот свој дали, утемељени на вери за Христа, за вечност, за своје ближње, али и за читав свет. Он хвали и њихову веру уклесавши златним словима на том мраморном стубу оно што му је било на срцу и једампут за свагда показао, поставио смерницу и путоказ онима који долазе иза њега да је важан пут и наш пут подразумева Косово и Метохију. То је много више у Светом кнезу Лазару, у сину његовом Светом деспоту Стефану, патрону и покровитељу духовном Војске Србије, много више од територије, много више од политике, много више од времена и простора, што значи да се суштина и смисао Косова и Метохије не може исчитати ако се посматра искључиво и само кроз тренутак, кроз једну и тачка рећи је велико за ту тему. Нешто што је много мање од тачке. Косово и Метохија може се сагледати искључиво из перспективе вечности, Царства Божјег. Зашто? Зато што једна од важнијих одлика и атрибута свакога човека јесте одлука. Шта значи одлука? Значи употреба своје слободе. Да ли ћемо одлучити да своју слободу, личну и унутрашњу, конформистички разменимо за било шта што је мање од тачке, мање од црнога испод нокта, или ћемо себе као тачку, као мање од црнога испод нокта, препустити вољи Божјој и ту тачку претворити у вечност.
Дакле, деспот Стефан Лазаревић и његов отац су нам оставили, оно што је Његош рекао, Косово као грдно судилиште. То је наше огледало. То је мера и критеријум по којем ми јесмо, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле, људи или нисмо људи. Међутим, не у обичном, профаном, секуларном смислу те речи, а ми знамо шта то значи. Ми смо људи само онда када смо попут великог деспота Стефана утемељени на Христу и уколико све оно што јесмо бива прожето Христом. Тада све оно што је видљиво и спољашње постаје заправо духовно. Ми постајемо као личности целовити, а то значи спасени. Ми постајемо као заједница, као народ, целовити, а то значи спасени. Зато је највећи непријатељ онога што је утабао Свети деспот Стефан и нашега бића искључиво наша логика и наш ratio када су одвојени од срца, онда када смо располућени. Онда када смо одвојени од срца, темељимо се искључиво и само на чулима. Слава Богу, нека је срећна слава свим људима који раде у Војсци Србије, свим људима који раде у Министарству одбране. Нека Бог да да баш као велики деспот Стефан и ми сви будемо оно што су у ужем смислу наша браћа који служе у Војсци – војници, поред свега осталог што је служба Војске и позив Христов и благослов Христов да нема ништа веће него положити живот свој за ближњег свог. Поред свега тога војници су символ позива и призива свакоме човеку и зато треба да се радујемо кад год на улици видимо у војну униформу одевеног човека. То ја често говорим и својим свештеницима.
Овде смо своји, па можемо да кажемо и једни другима, а да чују и свештеници, господине генерале. Понекад је, кад упржи сунце, лакше без мантије, а када једампут учинимо уступак ономе свом лакшем ми смо окрњили себе па онда то чинимо и у следећем кораку, па то следеће нема краја. Носити мантију значи показати да си војник, али и све друге подсећати да смо војници, војници који пре свега покушавају да обуздају своју разуларену вољу. Бити господар своје воље и роб савести, тј. заповести Христове, то је заправо војник. Отуда, честитајући Вам славу, молим се Богу, господине генерале, господине министре, браћо војници, у ужем смислу те речи и у ширем, најширем смислу те речи, да Господ свима да снаге да будемо истрајни војници на путу спасења свога у пре свега духовном рату. Ужасан је духовни рат и данас који се ту и тамо манифестује и у видљивом материјалном рату. Духовни рат, рат између зла и лажи, са једне стране, и добра и истине, са друге стране, траје од пада онога чије име нећемо помињати, а имам утисак да се данас убрзао, умножио, софистицирао. Зато ми треба све да поједностављујемо управо угледајући се на Великог Стефана, Деспота српског. Нека Господ све благослови! Ми смо трудом владике Арсенија, али и љубављу претходних епископа задужених за бригу о војним свештеницима, заједно са владиком Доситејем припремили једну икону Великог Стефана, Деспота српског, као дар Војсци Србије, да краси ваше просторије и да као свака икона буде место и тачка на којој сабирамо наше умове, срца и молитве, али истовремено сусрећемо и благослов и благодат Божју.
Фото и видео: mod.gov.rs
Извор: званична интернет презентација СПЦ-а
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/9161-vojska-srbije-prvi-put-obelezila-krsnu-slavu#sigProIdfc6a367d96