СЛАВА КАПЕЛЕ ЧАСНОГ КРСТА У СТАРОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

СЛАВА КАПЕЛЕ ЧАСНОГ КРСТА У СТАРОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

Првог дана Богородичиног поста у понедељак 14.08.2023. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Архијерејску Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу.

Владики Јовану су саслуживали ректор крагујевачке богословије Светог Јована Златоуста протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Срђан Тешић, јереји Драгиша Богичевић и Владан Костадиновић, те протођакони Иван Гашић и Мирослав Василијевић.

Литургију је својим појањем улепшао хор Србских Православних појаца из Београда.

По благослову Владике Јована, верном народу се беседом обратио ректор протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић рекавши да:

"Срећан празник браћо и сестре!

Ево тридесет година какао наша Стара Милошева Црква има млађу сестру. Мерено нашим људским годинама то и није тако мало. То су неке године зрелости. Гледано годинама Цркве то је тек рано детињство. Да да Бог да са својом старијом сестром ова наша мала Црква у порти дочека много нових генерација све до другог доласка Господњег. Ако је она млада и габаритима мала, она је посвећена је нечему што је суштински део наше вере. Посвећена је Часном Крсту. Као што смо могли да чујемо из посланице апостола Павла, који каже да је јелинима који траже мудрост реч о Крсту лудост. Та чињеница се није променила двадесет векова. Сви они који су од овога света сматрају да је Крст лудост. Када се установљавао ислам већ негде од седмог века су постојала и јудејска и хришћанска предања, Мухамед је покушао да их усагласи. Једино што није могао да усагласи је да је Бог страдалан. До дана данашњег то је апсолутно немогуће за припаднике ислама да Бог може да страда. Сама чињеница да се Богу обраћамо говори да је Бог нестрадалан. Бог не страда. Још даље, он не може да страда од људске руке. Евентуално у оквирима неке грчке митологије да се богови међусобно туку па да један страда од другога али од људске руке – не. Оно у шта ми верујемо, односно реч о Крсту је за њих лудост јер управо проповедамо страдалног Сина Божијег.

Прошли су многи векови. Период првих векова је имао дилему да ли Бог може да страда али је свакако извесно да човек може да страда, да је човек страдално биће. То је све до скора било актуелно. Од једном последњих неколико деценијама не можемо да објаснимо и прихватимо сопствено страдање а још мање да помишљамо о страдалном Богу. Страдање постаје у последње време нешто што не треба ни помињати. Кад год се оно деси у људском животу то постаје велики дефект који треба исправити. У смислу болести, свега осталог што сачињава људски живот. Данашњи човек жели да живи лепо, лако, без страдања, без бола и да нам све буде једноставно и лако. Онда се запитамо: какав би то био живот? Ако нешто добијемо лако у животу, може ли то да буде вредно?

Оно што је заиста вредно у животу се задобија трудом и напором и кроз тај процес се испитује колико заиста ми желимо да достигнемо тај циљ, о било ком циљу да је реч. Тај мукотрпни пут је провера нашег циља и колико вреди. Некако се ствара менталитет да у нашем животу све треба да буде лако па и нема великих циљева. Сви велики циљеви у животу се достижу трудом. Људи не желе да се труде па је најлакше одустати од великих циљева.

Реч о Крсту Господњем је била лудост за овај свет. Данас и реч о Крсту људском који сви ми носимо такође постаје лудост за овај свет. И ми хришћани као да би смо желели да наша вера постане лака па да личи на некакав хипи покрет где ћемо сви да се смејемо и да се радујемо као да смрти нема. Оно што је лек свакако потврђено кроз аскетско искуство Цркве свих ових векова јесте да је сећање на смрт један врло добар лек којим се постиже озбиљност у животу. С друге стране све смо учинили не би смо ли некако смрт скрајнули и склонили на маргине и као да се сви ми претварамо да нико од нас неће умрети а када се то деси, онда шта ћемо, десила се некаква грешка. Ту чињеницу да смо ми смртна бића, трба да допринесе озбиљности нашег живота.

Пре неколико деценија у време мог студирања, прочитао сам једну реченицу у једног нашег савременог теолога у чију истинитост сам се уверавао свих ових деценија и она гласи овако: „Онај ко се у овоме свету осећа као код куће, коме је добро, тешко да може осетити ишта од хришћанства.“ То је истинита тврдња и да би смо могли да кренемо и направимо први хришћански корак морамо да схватимо да нама, са људима око нас нешто није у реду и да није то оно што је Бог желео. Да ми нисмо онакви каквим је желео Бог да будемо и да историја света није онаква каквом је Бог желео. На жалост данашњи човек би желео да мало побољша свој живот у било ком смислу али да жели да га неко спасе је исто тако лудост за њега као и реч о Крсту.

Тамо где осећамо да ово није испуњење воље Божије и да је потребно да Бог буде присутан, да постоји Божија интервенција, то је где постоји људски вапај за Спаситељем и то је тачка где ми почињемо да молимо и призивамо Христа. Да молимо за Његов поновни долазак. Тај пут не неминовно узак и крстолики јер постоји и лудост овога света. Да ли је човек спреман на било какву жртву јер је циљ велики. Мислим да је то кључно да непрестано пред собом имамо циљ а то је оно што смо на почетку Литургије возгласили: „Благословено Царство Оца и Сина и светога Духа...“ ка коме идемо и зарад тог циља ми смо спремни све да истрпимо. То постоји и у свету Спортисти су зарад каријере спремни много што шта да истрпе. Зар ми хришћани мислимо да се циљ Царство небеско може остварити лагодно, у кревету, саморадосно. Циљеви се остварују напором а највећи циљ какав је Царство небеско се остварују велик напором. Тај напор није само наш, Господ нам помаже и најважније је да је како нам сам Господ каже: „Лак. Бреме је моје лако.“ Али је и радосно јер је Господ са нама. Ништа друго не може да надокнади циљ да будемо са Господом. Свет може да нас вара као што то чини од Адама и Еве на све могуће начине, али радост близине Господње не може ни на који начин да надокнади. Треба да носимо Крст јер он није само симбол страдања већ и Васкрсења коме тежимо и коме се надамо. Амин."

Беседа протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића, ректора Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу и редовног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду

Владика Јован је потом преломио Славски колач чији су домаћини ове године били чланови хора.

Након причешћа верног народа и одслужене Литургије, Владика Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић