Лепоти богослужења допринели су појци храма Светог Саве из Београда.

У својој Богонадахнутој беседи наш Владика је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, драга браћо и сестре!

Одељак из данашњег Јеванђеља, које смо сада чули, говори нам о милости и милосрђу Божијем, са једне стране, и о недостатку управо те милости и милосрђа код људи, са друге стране. Ово Јеванђеље које смо сада чули је о човеку којем је опроштен већи део дуга од стране једног човеку и да тај човек, којем је опроштено, уместо да буде милостив према другима, он је нашао једног свог друга који му је нешто мало дуговао и почео га је мучити, злостављати и бацати у тамницу док му није све исплатио. Дужник га је молио да га причека, те да ће му све вратити. Није имао милости, није имао љубави. Ето у томе видимо огромну разлику између Божанске љубави и наше људске или боље речено чулне љубави. Ми ћемо да волимо неког човека, а чак нећемо да испитујемо какав је тај човек. Са једне стране то је у реду, љубав је већа од свакога греха. Но требало би да проверимо ради савести, наше и других, да ли заиста тај човек је добар човек.

У овом данашњем Јеванђељу Христос почиње причу да је Царство небеско слично човеку цару. Пазите, није рекао цару па човеку, јер сви ми мислимо цар да је то нешто велико. Јесте велико, ако се тај цар земаљски угледа на цара небескога. Цар може да буде и овакав и онакав. Но, човек, прави човек не може да буде свако. Бити човек то је много узвишеније, него бити цар. Кад кажемо човек, онда подразумевамо Божијег човека. То је човек, који не гледа само на себе. Човека који је спреман да помогне другоме, човека који је спреман да се сажали на другога. Такав човек је у ствари прави Божији човек. Е, сада, заиста би требало свако од нас да се запита – какав сам ја то човек? Да ли ћу мерити себе онако како мерим другога? Ми када процењујемо другог човека, ми имамо сасвим друге мере. Тада се нећемо уопште смиловати и рећи да је тај човек погрешио из неког разлога. Нећемо да нађемо оправдање за његову грешку. Но, стално ћу тражити оправдање за своју грешку. Не могу да признам своју грешку. Проблем је у томе што не можемо да признамо да смо грешни. Да нисмо добри, него увек мислимо о себи много више него што у ствари јесмо.

Браћо и сестре, од тог другога нама зависи наше спасење, нама зависи вечни живот. Преко тог другога, што често говорим, долазимо до Бога. Преко Бога долазимо до човека. Зато требало би да се колико-толико угледамо на Бога. Неко ће казати, како ја могу да се угледам? Е, па ти почни да се угледаш. Почни да живиш животом Божијим, животом Јеванђеља. Онда ће ти Бог дати снаге, мудрости, крепкости и моћи, да све више и боље радимо на себи и усавршавамо себе. Човек који мисли да је достигао неки ниво и да му више ништа не треба, не треба да гледа на примере других, да учи, него је само себе затворио и сам је себи довољан. То је најстрашније стање у које човек може себе да доведе. Само је Бог довољан самоме себи. Ми нисмо довољни самима себи, јер смо слаби., грешни, падамо, али јесмо пали но морамо устати. Устај, човече! Да би устао, потребна је вера у Бога и да верујеш да Бог хоће да те подигне само ако ти тражиш помоћ од Бога. Треба знати како да тражиш помоћ од Бога.

На овом месту бих волео да подсетим на један пример из свакодневног живота. Када нам је неко, на пример, куца на кућна врата онај који нас воли ће куцати са осећањем љубави према домаћину. Но, ако пун себе, он неће куцати него ће, што каже наш народ, ударати. Онда прави домаћин ће по куцању знати какав је то човек. Да ли је дошао из љубави да види тог домаћина или је дошао из гордости из сујете да му покаже да је он јачи или бољи или силнији него тај човек, који је у кући.

Чули смо у данашњем Јеванђељу како Бог људима опрашта њихове грехе, али исто тако како људи не знају да опросте другоме. Не само што не знају, него и не желе. Некако стално мислимо други мора да опрости без обзира шта сам учинио, а ја не морам да опростим том другоме. Данашње Јеванђеље нам у суштини говори о опраштању и покајању. Најрадоснији је човек када му човек опрости његова недела. Кад му опрости његова недела, он га ослобађа од страха. Недело изазива страх, грех изазива страх, само што ми то нећемо да признамо. Ослобађа га од одгворности и од страха, што је најважније драга браћо и сестре.

Сви ми желимо да нам други опросте наше погрешке. Нисам сигуран, опростите ако грешим, колико смо ми спремни да опростимо другима. Кад нас увреде, кад нас повреде. Зашто човек не опрашта другоме? Зато што је сујетан. Зато што је горд. Зато што мисли о себи много високо. И мисли да нема шта он другима да опрашта. Ја сам тај који сам мерило, да мерим шта је добро а шта је зло, помишљају такви. Драга браћо и сестре, наше људско мерило није увек правилно, није увек исправно. Једино је право мерило, је Божије мерило. Бог зна наша срца, наше мисли, наша дела, наше речи. Он боље зна моје срце, него што га ја познајем, а мислим да познајем. Зашто људи мисле да познају своје срце, а заправо га не познају? Зато што у таквом срцу нема Бога. У чијем срцу нема Бога, у том срцу је злоба, пакост, сујета и мржња. Где је Бог, тамо нема злобе, пакости и мржње. Тамо је све љубав. Заиста, човек не личи толико на Бога, као када тражи опроштај од другога. Тада ти човече личиш на Бога, када тражиш опроштај од другога. Такође, и када тражиш од ближења опроштај, од другога. Ми смо људи заједница, живимо једни са другима и једни поред других. Догоди се и да се огрешимо од другог човека. Важно је да схватимо да док не опростимо другоме, ни Бог нама неће опростити.

Ми кажемо – не уведи нас Боже у искушење, а срећни смо када други упадне у искушење. Погледајте ту разлику! Уместо се радујемо са радоснима, како то каже Свети апостол Павле, и са тужнима да тугујемо, ми дођемо у стање да се радујемо туђој несрећи. Онај који се радује туђој несрећи, он је још пре упао у несрећу, иако то не види. Њему ће се та несрећа касније показати. Зато је Јеванђеље најисправнији начин нашег живота – што не желиш себи, немој чинити ни другоме. Или што желиш себи, чини и другоме. Ту смо некако као људи тврди. Неосетљиви, не осећамо туђу рану, али о својој итекако трубимо. Ја сам се убо у прст, а другоме сам одсекао прст. И мислимо да више нас боли што сам се убо. Е, ту нам треба правилно Божије расуђивање. Правилно не можемо расуђивати без вере у Бога, без познања своје вере. Дакле, зашто Бог тражи да опраштамо другоме? Зато што је он нама све опростио. Зашто је Бог нама све опростио? Зато што је Бог љубав. Само једина права љубав, Божанска љубав, жртвена љубав зна да прашта. Људска љубав, чулна љубав, емотивна не може никада у потпуности да прашта.

Бог љуби свакога човека. И грешника и правденика, како често говорим драга браћо и сестре. У чему је само проблем? Што тај грешник не може да се отвори према Богу, не може да отвори своје срце и да осети ту љубав Божију, него тера своју. Проблем је што човек не може често да осети ту љубав Божију. Кад човек осети љубав Божију., онда он другачије и мисли и говори и ради. Кад човек осети љубав Божију и је има у себи, он се другачије и понаша и мисли и другачије прилази другом човеку. Не прилази надмено, него прилази онако како је и Бог нама пришао кроз смирење. Такав човек који нема такве љубави Божије не може осети ни праву љубав од другог човека. Не може да се осети оно што немаш. Зато треба драга браћо и сестре да се усавршавамо у љубави Божијој. Зато што љубав Божија покрива мноштво грехова, како каже Јеванђеље. Када се човек тога нема, он је неосетљив. Он је саможив човек. Он је човек који само мисли на себе. Он је човек који је заробљен у самоме себи. Тако заробљава и другога. Данас човек тражи милост и опроштај дугова, али одбија да опрости другоме. Е, такве људе или таквог човека данас Јеванђеља назива – зли слуго. Неко ће сада казати – па што ме Бог прозива злим? Није те Бог прозвао злим, него си ти зао. Он ти је само указао какав си, указао какав си, ако имаш уши да чујеш. Има ли ишта страшније од тога да нас Бог, који је све из љубави створио, који је страдао за нас, који је грехе наше приковао на крст, који је крв пролио за нас, да нас Он назове злим слугом и да каже да нас непознаје?

Једнога дана када будемо изашли пред лице Божије, требало би да се молимо Богу да чујемо онај други умилни глас Божији који каже – добри и верни слуго, у маломе си ми био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога. Да се зато молимо и да не дај Боже чујемо оне страшне речи – зли и лењи слуго. Сваки је човек зао, сваки је човек лењ, који не ради на свом усавршавању, на испуњавању заповести Божијих. Сваки је човек лењ, који не ради на своме спасењу и мисли има времена за мене, млад сам, здрав сам. Које је то мерило? То је неко људско мерило. Ми не знамо када ће нас Господ позвати да изађемо пред лице Божије и шта ће нам прво рећи. Сигурно да ће нам прво рећи – како си поступао према другима, тако ћу поступати према теби. Овај свет и човек у њему створени су из љубави Божије. Но, човек га је окружио мржњом, злопамћењем, осветљубљем и нетрпељивошћу. Господ све трпи ради нас. Никако да се угледамо на Богочовека. Човек који се не угледа на Христа, оптрећен је у души, али не осећа. Он само осећа да га нешто притиска, да није лак. Никако да завири у себе, да провери зашто се тако осећа. Ако завири у себе, онда ће видети да му недостаје вера. Ту се поставља питање да ли заиста верујемо, да ли знамо шта је вера или само говоримо да верујемо. Ономе коме је вера само на језику и на устима, у његовом је срцу у суштини невера. Дакле, такав човек који тако поступа, он је ситничав и хвата се за најмању ситницу како би осудио другога.

Тражимо од Бога да нам Бог опрости грехе, јер смо сви грешни. Знајмо да нам Бог неће опростити грехе, ако ми не опростимо другима. Хоћемо на брзину да стекнемо и ту врлину опраштања, међутим, врлина се ниједна лако не савладава. Уз Божију помоћ, уз труд, уз веру, уз љубав, онда ћемо и ту велику и значајну врлину опраштања савладати. Не можемо ниједну врлину да испунимо, ако се не измиримо једни са другима. Господ нас гледа и поступиће према нама онако како ми поступамо према другима. Имате у једном дивном житију, једног дивног човека, Светог Никифора, који је живео са једним свештеником, тај се свештеник звао Сприкије. Овај свештеник се нешто наљутио на овога Божијег човека. Никофор је стално молио свештеника да му опрости. Свештеник није хтео да му опрости, иако је Никифор и кукао и молио и преклињао. Тог свештеника поведу на страдање, на мучење, за њим иде Никифор и моли да га му опрости. Сприкије одбија, иако иде на страдање ради Христа. Када је дошао на прво страдање, свештеник се од страха одрекне Христа. Видевши то Никифор, он сам се пријављује и њега муче да за Христа страда. Овде видимо како Бог није хтео да удостоји ни мученичког венца овога свештеника, који није опростио брату своме. Немојмо да се заваравамо. Још један мали пример. У једном манастиру је живео један монах, који је цео свој живот провео немарно. Који је цео свој живот провео у лењости. Није хтео ништа да уради. Када је дошло време да умре, остала братија се састала у његовој келији да би видели како ће се он растати са душом. Кад, братија доживи нешто сасвим другачије нешто што су очекивали. Овај монах умире спокојно. Умире у радости. Лице му засијало као сунце. Па, га запиташе – како човече тако радосно умиреш, а овако си живео? Он каже – часни оци, ја сам свој живот провео управо тако какови кажете и још горе. Али недавно су ми се јавили анђели Божији, па су ми донели списак свих мојих грехова којих сам имао. Питали су ме да ли их признајем, а ја сам им одговорио да признајем. Анђели су ми рекли да ми следује мука вечна, пакао. Тада сам упитао анђеле да ли сећају речи Господњих: не судите, да вам се не суди. Праштајте да би вам се опростило. У том тренутку, од како сам се замонашио, никаквох човека нисам осудио. Зато умирем блажено, јер сам се увек држао ових речи Божијих и поред све своје слабости. Анђели су одмах поцепали списак свих мојих грехова.

Праштање јесте наш труд, али праштање је и дар Божији. Зато да се молимо Богу да задобијемо дар милости, да задобијемо дар милосрђа, да задобијемо дар праштања. Да не тражимо да само нама Бог опрости, а ми другима да не опраштамо. Што сејемо, то ћемо када-тад пожњети. То је правда Божија. Неко ће казати да има злих људи који тако добро живе. То се нама чини, али како је њима у души. Они су немирни, јер је немир ушао у њих. Зато да молимо и за мир, мир Божији. Да мир Божији буде у нама и ако буде мир Божији у нама, ми ћемо зрачити миром и ширити мир око себе, а злобу и пакост и мржњу. Бог вас благословио!“, закључио је наш Епископ.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа приступило се трпези љубави, коју је са љубављу припремио надлежни парох протојереј Живан Жујовић.

јереј Марко Јефтић