Преосвећеном Владици су саслуживали високопреподобни архимандрит Евтимије, игуман јошанички, о. Пајсије Илић, настојатељ манастира Преподобног Пајсија Светогорца у Шуљковцу код Јагодине у изградњи, протојереји Александар Гајић и Рaдосав Јаћимовић, са протођаконом Иваном Гашићем и ђаконом Далибором Нићифоровићем.

У олтару и око њега помагали су господа вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић, а са њима студент теологије Бојан Станојевић.

Музички састав „Србски православни појци“ из Београда појао је на служби овом приликом на челу са г. Видом Ерцегом.

Преосвећени отац и архијереј Јован изговорио је беседу речима:

“У Име Оца и Сина и Светога Духа! Нека је благословен данашњи празник Светог Романа! Нека је благословена и срећна слава ове цркве која је посвећена њему, браћо и сестре!

Нека је благословено и наше сабрање данас овде у овој цркви, где смо се сабрали да служимо божанствену Литургију, где смо се сабрали да се Богу молимо. Да молимо Бога за опроштај, да молимо Бога за спасење. Али ми кад се сабирамо у цркву, браћо и сестре, на божанственој Литургији, ми тада прослављамо не само Бога, него прослављамо и Пресвету Богородицу, која после Христа нјвеће место заузима у Православљу, али прослављамо и све свете и угоднике Божије. И кад смо на Литургији треба да имамо тај осећај, браћо и сестре, да смо већ закорачили у Царство Небеско. Јер управо је Литургија тај предокус Царства Божијег. Литургија нам предочи, одсликава - ако могу тако да кажем, а могу – све оно што је Господ учинио за спасење рода људскога и све је то, браћо и сестре, казано и казује се Светом Литургијом. Зато Света Литругија, оно што често говорим, спушта небо на земљу и земљу уздиже на небо. Ако имамо такав однос, шта је светиња Свете Литургије, онда благо нама. Онда ће кад улазимо на врата цркве у нама нешто играти, играће нека радост која ће обузимати цело наше биће јер знамо да треба да се дотакнемо најсветијег. Ако нас не обузме то осећање кад улазимо у цркву, него улазимо овако како излазимо из обичне куће, онда нећемо осетити шта је то црква. Црква је Тело Христово, а ми удови тога тела. Тако да ми сачињавамо цркву, па зато треба да имамо тај осећај и да кажемо: „Па чекај, и ја сачињавам део цркве.“ И да се запитам – шта сам ја допринео да црква узраста. Да ли сам оно плодно семе које је у нас Бог посадио, да ли гајимо у себи то семе Божије, да ли гајимо у себи свој призив и свој позив. Да ли осећамо да то семе божанско, семе Јеванђеља расте у нама или не обраћамо пажњу. Ако не обраћамо пажњу онда значи семе смо то, браћо и сестре, дали оној дивљини, оној пиревини, како би наш народ говорио. И онда значи да је семе у нама замрло. То дивље семе је поклопило то право семе и зато често и не чујемо реч Божију, јер се не радујемо. Не можемо се радовати ако реч Божију не испуњавамо. Није лако испунити све речи Божије које су у Јеванђељу, али није немогуће. Треба да имамо веру, треба да имамо наду, треба да се молимо да нам Господ не одузме благодат Божију коју смо задобили приликом крштења и задобијамо и обнављамо је кроз све Свете тајне и Свете врлине. Не можемо осетити ако нешто не гајимо. Посадимо и најлепше и најбоље семе у њиву, башту, где хоћете... Ако га не плевимо, ако га не чувамо, ако га не заливамо, оно најбоље семе ће да пређе у дивље – подивљаће. Тако и човек, браћо и сестре, подивља. А ко највише подивља? – Највише подивља онај коме је много дато. Јер он мисли – то је мени дато и то ми не може нико узети. Па Бог је и теби и мени дао Себе. Бог је и теби и мени дао благодат. Благодат да будеш свештеник, дао благодат да будеш отац, мајка, човек, да будеш хришћанин... Али ако ту благодат не чувамо, браћо и сестре, и ако све то што чувамо само чувамо на језику, а ништа се од свега тога не дотиче нашега срца, заиста онда семе Божије закржља. И зато ћемо ми и дати тај велики одговор, сви ми крштени људи, поготово људи којима је дато. А свакоме је Бог дао нешто. Не може човек да каже – мени Бог није дао. Све ти је дао. Зато апостол Павле и каже – шта се жалиш да ниси примио кад си све примио. Али тај его у човеку, браћо и сестре, он стално говори: ономе је Бог дао више, мени мање; онога Бог опредељује тамо, поставио га тамо, мене поставио овде. Ама Бог зна боље него ти и ја што знамо. Он боље познаје наше унутрашње биће него што ми сами себе познајемо. Он, браћо и сестре, познаје боље наше срце, и шта је у нашем срцу, и какво је наше срце, него што ми мислимо да знамо. Али ето човек све мисли „Ја знам“. Шта знаш, брате и сестро, кад ти је све јеванђелско закржљало? Како ћемо онда дати Богу одговор? Јер зашто нисмо семе Божије, реч Божију, зашто нисмо то примењивали у свом животу? Морамо дати одговор. И зато ми се, кажем, и сабирамо у цркву да прославимо Бога, да прославимо Пресвету Богородицу, чији смо празник јуче прославили – Успење Мајке Божије. Велики је то празник, браћо и сестре. За јучерашљи празник Свети отац Јустин Ћелијски каже да је то Васкрс у малом, или мали Васкрс. Да ли је то могући? – Јесте. Зашто? – Па зато што ништа нема у домостроју Божијем, у шта није укључена Пресвета Богородица. Она је тај престо небески на који је сео Бог - Господ наш Исус Христос. Она је примила Бога у себи, носила Бога у себи, у утроби својој чистој, најчистијој, а уствари како кажу Свети оци – њу је Христос носио. Она је, браћо и сестре, тај мост, како да кажем, она је та лествица преко које је сишао Бог на земљу. И да није било ње не бисмо имали Христа на земљи. Она је тај мост, иста та лествица, којом треба да се ми успињемо, да се уздижемо до висине раста Христовог, како каже Свети апостол. Зато је огромна улога, понављам, Пресвете Богородице у нашем спасењу. И зато је нама потребно да се стално сећамо те њене улоге. Да се сећамо њених речи које је изговорила Светом архангелу Гаврилу када је дошао да јој објави ту радосну вест да ће она родити спаситеља света. Шта је она рекла? – Ево слушкиње Господње. Није се гордила. Ајде сада да неко данас каже нашој жени „Родићеш Христа“, не знам како би у памети остала, што би рекао наш народ. Почела би да дивља „Па ја сам то, па ја ћу то бити...“ итд. Не – ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој – архангелу она каже. Е то је оно што би требало да буде битно у нашем животу, браћо и сестре, да све што чинимо, и живимо, и радимо у свом животу, да то буде по речи Божијој. Све што није по речи Божијој, онда је то по речи ђавољој. И зато ми славимо Пресвету Богородицу, али ми славимо и све Свете, и зато имамо једну песму у цркви која се пева и каже „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев.“ Дакле, браћо и сестре, диван је Бог у светима својим - тако је говорио, тако је певао, тако се молио пророк и цар Давид гледајући на лепоту Божије творевине. Он се учио и осећао присуство Бога и преко те творевине, а ми творевину занемарујемо. Он се дивио тој Божијој творевини осећајући да је Бог у свему диван. У свему што је Бог створио огледа се сила Божија и лепота: и у звездама, у месецу, у сунцу, у оном листу на дрвету, јер ни он није постао сам од себе. И он трепери, али он трепери, браћо и сестре, да те подсети, и тебе и мене, на Творца, да те подсети, да треба душа да нам трепери, да срце трепери, да ум вежемо за Бога и да трепери од радости речи Божије које испуњавамо у свом животу. Дакле, диван је Бог у светима својим, али нема сумње да лепота Божија највише се огледа у светитељима његовим. Зашто? – Па зато, браћо и сестре, јер светитељи Божији су управо изградили себе по лику, по слици и прилици Божијој, по икони. Е зато је човек сваки икона Божија. Шта радимо ми кад имамо слику својих родитеља, своје деце, својих унучади, својих пријатеља? Ми ту слику чувамо, јел тако? Па је често скидамо да обришемо прашину да се не би затамнио онај лик. Да ли ми гледамо ту икону Божију у нама на коју није само пала прашина, него је пало много грехова и затамнило лик Божији у нама. Док не очистимо лик Божији у нама, а он се чисти вером, надом, љубављу, он се чисти жртвом, он се чисти светињом и светим животом, он се чисти, светим тајнама и светим врлинама. Дакле, браћо и сестре, ти светитељи, кажем, изградили су себе по облику иконе Божије јер сваки је човек створен по икони, по слици и прилици Божијој, али су светитељи, браћо и сестре, највише себе уподобили и приближили управо тој правој икони, икони Господа нашега Исуса Христа. Њихов је ход био усмерен ка икони тј. Христу. Њихове мисли су биле усмерене ка Христу, њихове речи... А сад? Хајде да се запитамо и да будемо искрени - какве су наше речи? Коме их упућујемо? За светитеље Божије центар живота је управо био Христос и Црква Његова. Док се човек држи тог центра, он је са Богом, он је у заједници једних са другима. Не држимо ли се тог центра - Христа, брзо ћемо залутати и онда ће нас спопасти нека мука: „Шта ми је? Није ми добро“. Па није ти добро, зато што си се удаљио од Бога. Што си Бога сместио само на језик, а нема Га у теби и мени. Нема Бога да видим, да проверавам Богом све мвоје поступке у животу. Дакле, Бог се у светитељима најбоље огледа и заиста је Бог, као што рекох, предиван у светима својим. Било кога светитеља да славимо, кад читамо њихова житија, кад гледамо њихова дела, када слушамо, кад исповедамо веру у Господа нашега Исуса Христа, у Бога Живога, ми се, управо њима дивимо. Благо оном човеку који се угледа на светитеље Божије, јер ти светитељи су његови посредници, они се моле за њега. Како су они све то могли да постигну? Они су исто били људи од крви и меса, као и ми. И они су имали падове. Али су вером и силом Божијом, која их је стално крепила, постигли да буду, као што кажу, анђели у телу. Како? Тако што су ходали земљом а мислили на небо. Да ли се ми у току дана икад сетимо неба? Да треба да идемо ка небу. То нека свако себи постави питање и нека буде искрен и нек призна. Ето и данас Свети Роман кога славимо и коме је ова лепа црква посвећена, који нас је данас овде сабрао, сведочи да је диван Бог у светима својим. Његов живот је био чудесан. Не знамо много о њему, али он је чуда чинио за време свога живота, а још више после земаљске смрти. И данас се чудеса дешавају на његовом гробу у манастиру Светог Романа у Ђунису. Али, чуда нема тамо где нема Христа, чуда нема, браћо и сестре, тамо где нема вере. Господ није само апостолима рекао „Ево дајем вам власт да ступате на скорпије и на змије и на сву силу вражију и да вам нико ништа не може наудити“. Свакоме лрштеном је то Бог дао. Али опет је у питању вера, и шта је још у питању? Страх Божији, браћо и сестре, и послушност Богу и Цркви. Тако је Свети Роман, понављам, кога данас славимо, послушао речи Христа и пошао за Њим. Он је послушао речи Светог апостола Павла који каже: ,,Нужно је свагда ревновати у добру“. Пазите, не сад учини добро, па заборави, па не треба ми више. Па мислим да сам умилостивио Бога а онда се више не сећам никаквог добра. Зашто нам ово говори Свети апостол Павле? Зато, браћо и сестре, како бих рекао, да нас упозори да стално чинимо добро, да се оно не би угасило у нама. А добро се угаси кад престанемо да чинимо добро. Или кад кажемо, па ја сам учинио добро, више ми не треба. О човече, добро никада много, или како каже опет апостол Павле: ,,Добро чините да вам се не досади“. И онај човек који добро чини али у име Божије, у њему се просто распаљује тај божански огањ и он све више и више чини добро, не само себи него чини добро и другима. И онда је такав човек срећан, блажен кад може некоме нешто да учини добро. А какав је онда онај који жели другоме да учини зло? Који хоће да се докаже, да показује своју истину и да тражи истину тамо где истине нема. А истина је једина у Богу и једна у Богу, браћо и сестре. Све што тражимо да оправдамо себе у овоме свету, знајте да све више сурвавамо и пропадамо и тонемо. Дакле, где се угаси то добро ту нажалост настаје зло. Где се угасе добре мисли, племените речи, добра дела, ту царује зло. И човек дође до таквог стања да ужива да чини зло. Ужива када се некоме догоди нека несрећа. Човече, где ти је вера, где ти је Бог? Кад можеш помислити зло другоме, али знај јеси ли помислио зло другоме - то ће тебе снаћи... И мене и тебе. Нама је Господом Исусом Христом дато божанско добро да би оно оплеменило цело наше биће. Јер ако добро не оплемени наше биће, онда ће оплеменити зло. Онда ће човек помутити свој разум тако и кад буде чинио лоше мислиће да добро чини. Браћо и сестре, молимо се Богу да нам помогне, да просвети нас и да се тргнемо и да кажемо: ја морам да одговарам за оно што ми је Бог дао. А свакоме је, рекао сам већ, од нас Бог нешто дао. „Морам да се тргнем и да кажем нећу да лењствујем, хоћу да се борим, хоћу да допринесем Цркви као заједници, хоћу да се борим да учиним добро другоме човеку.“ А не као кад су питали неке народе шта би желели? Једни су говорили да желе да иду на месец, неко каже да имам ово, оно... А кад су питали нашег Србина штати највише воли? Да мом комшији цркве крава. Питали су га неки људи каква је корист то што жели. Каже, немам ја никакву корист али он има штету. Ти си већ штету направио својој души. Ти си већ своју душу зазидао у тој својој сујети, гордости. Зазидао си је, а она која је богочежњива, боголика, она вапије да је избавимо од онога у шта смо је зазидали својим неделима.

Зато, нека је срећна данашња слава овога храма, нека је срећна слава свима нама који припадате овом храму и свима вама који сте данас дошли да осетимо то присуство Божије преко Мајке Божије и преко светитеља Божијих, браћо и сестре. Нека је срећно и нека је благословено и нека Свети Роман помогне да се трудимо и да чинимо добро, да добро чинимо у име Божије а не у име своје. Не да се хвалимо -ја сам да то, ја сам учинио то - а ту нажалост нисмо шкрти на речима. Ту стално истичемо себе. Што истичеш себе? Па Бог зна шта си урадио. Даруј место Богу, да Бог пројави своја дела. Ми имамо Бога, имамо Мајку Божију, имамо светитеље, молимо се, али размишљајмо, браћо и сестре, да је потребно да чувамо икону Божију у себи.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа Светим и животворним Христовим тајнама, уследила је свечана свечарска литија око цркве са сечењем славског колача. Заједница се усрдно са својим Архијерејем на челу помолила за колачара, г. Александра Васића и сав његов дом, као и за локоланог пароха, о. Немању Сефановића.

На крају су се сви окупили у пространој сали парохиског дома да заблагодаре и на трпези љубави која је свечано припремљена, како традиција и налаже. О. Немања се том приликом захвалио преосвећеном Владици и свима осталима на љубави и пожелео да се верни народ окупља око ове цркве у већем броју и на многе године.