Професор Ђого је аутор више научних радова и теолошких есеја, као и књига: „Христос, мит, есхатон“; „Гностички мит и мит о гностицизму“; „Ево и ја сам са вама – увод и тумачење јеванђеља по Матеју“ .

Професор Дарко Ђого је у свом предавању истакао неколико значајних питања и проблема, везаних за тему „Деца Божија, деца 21. века“. Један од основних проблема јесте разликовање моралне и емотивне орјентације. Човек да би био целосно биће, он мора да има и једно и друго, човек који разликује добро и зло, а нема никаква осећања, то је некомплетан човек, на крају крајева и демон разликује добро и зло, али та разлика код демона не игра нека значајну улогу, јер се он увек опредељује за зло. Са друге стране, само емотивно васпитање неће разрешити етичке недоумице. Када су се код нас десили трагични догађаји, у Београду, Младеновцу, ми смо били запљуснути искључиво педагошким саветима емотивног карактера, као нпр. треба васпитавати емоционалну интелигенцију, треба деци рећи да воле све људе, све животиње, биљке, треба их само волети и рећи њима да воле. Непосредно осећање љубави без етичке координате, даје као резултат децу која ће радије да спасу пса, него човека према коме немају никакав емотивни осећај. Да би дете било човек у свом пуном капацитету, морају да се поклопе његово емотивно и етичко васпитање. Зато је веома важан идентитет, да се зна ком народу припадамо, којој вери, традицији, и идентитет нам казује на који начин волимо и на који начин осећамо дужност према другом.

Од како се човек појавио на овосветској позорници поставио је себи питање смисла свог постојања, а то је питање повезано са питањем настанка света. Антички философи наглашавају да је све или случајно настало или је предодређено (судбина). Нарочито случајност наглашавају еволуционисти. За разлику од античке философије Хришћанство инсистира на слободи: Бог Отац слободно ствара свет, Бог хоће, Бог воли сваког човека који долази у овај свет. Али, Божија љубав није од света начинила неки савршени механизам. Бог воли човека, али је оставио човеку слободну вољу, да и он (човек) може да воли, да жели, али и да одбаци и овај свет и своје постојање. Данашњи човек када размишља о свом детету он се вратио на пагански, прехришћански однос према детету. Како то знамо? Како се рађају деца? Постоје два начина, један је случајност, десило се, а други је вантелесно. Данашњи млади човек узима здраво за готово, да ће постати отац (или мајка) или тако што ће се десити случајно или тако што ће испрограмирати свој живот и контролисано припустити децу када се њему или њој буде хтело. Као што Бог слободно ствара свет, слободно воли човека и свет, тако и сваки човек и мајка треба да слободно желе своје дете, да га заволе и пре него што се дете роди.

Дете не треба да буде пројекат родитеља или случајност.

Срећко Зечевић, протојереј