После прочитаног јеванђелског зачала који говори о исцељењу Јаирове кћери, преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, предиван је овај одељак из данашњег Јеванђеља који смо овде чули. Из њега сазнајемо и видимо да Христос има осећање за људски вапај, бол, патњу и за људску молитву. Видимо такође да нам све у животу бива од вере наше. Вера, браћо и сестре, основана на доброј нади и покренута зрелом љубављу увек је добродетелна и свеусавршавајућа. Вера ослобађа од свакога страха и немоћи силом свемоћне љубави тако што савршена љубав изгони страх, како пише у Светом Писму. Данашње Јеванђеље нам говори како је један од старешина синагоге, по имену Јаир, када је видео Христа пао је пред ноге Његове и молио га да дође у његов дом да му оздрави његову малу ћеркицу која је била на самрти. Христос, управо видећи тај родитељски вапај за дететом, а у исто време видећи његову веру и молитву како се он обратио Христу, пошао је у дом његов. Но, као што је увек био праћен од народа, у том тренитку су дошли од куће Јаирове и казали да је дете умрло. Још кажу и: „Немој трудити Учитеља“. Нема потребе да сад Христос долази. Христос, опет видећи ту родитељску патњу за својим дететом казао му је: „Не бој се, само веруј“. То нама Христос свакога дана и тренутка говори. Ово значи да се не бојиш ако си у вери и ако имаш јаку веру за све оно што узмолиш добићеш. Христос је ушао у кућу, видео узнемирен народ који кука и жалостан, а Он им каже: „Не плачите, није умрла него спава“. Народ му се подсмевао јер нису још увек схватили ни сазнали ко је Христос. Овде видимо једну значајност, а то је да Бог који је сведржитељ и који има силу, моћ и власт, назива смрт спавањем. За Њега смрт није крај. Зато и за нас хришћане смрт не сме да буде крај јер ми мењамо овај земаљски живот пролазни за онај вечни и непролазни. Ако ми само верујемо у Христа док смо овде у свету и овде на земљи онда смо ми, како каже Апостол Павле, најнесрећнији људи. Ако само верујемо у Бога док смо овде на земљи онда шта ћу са оним животом. Овај је живот кратак и пролазан у односу на вечност али ми треба да знамо да нам је овај живот веома значајан јер нам га је дао Бог и како живимо овим животом ми тим животом стичемо или губимо Царство Божије. Овде, на овој земљи, започињемо задобијање тог Царства Небескога, а остварује се у оном вечном и непролазном Царству Божијем. Зато, браћо и сестре, како каже један свети отац, овим животом купујемо Царство Небеско. Ако знамо да га купимо, купићемо га, ако не знамо изгубићемо га. Купичћемо га ако живимо врлинским хришћанским животом. Све док човек има вере у Бога и који живи по вери и коме вера није само на језику него која му је вера у срцу и души нема чега да се боји. И ако падне зна да постоји Спаситељ и да ће га Спаситељ подићи и нема тога пада човековога за који се Господ неће сагнути да подигне човека али под условом да човек жели да устане. Није страшно пасти. Зато што смо ми људи и што је наша природа људска огреховљена али је страшно не дићи се. Не устати. Имате један пример у житијима светих где каже како је један човек долазио код свога духовника и исповедао се редовно и стално понављао један свој грех. Он каже том духовнику: „Оче, пао сам. Њему духовник каже: Устани. Опет долази код њега и каже пао сам. Овај му опет каже устани и тако је ишло у недоглед. Он каже: Ја сам незадовољан са тобом као духовником јер ти кажем да сам пао, а ти мени да устанем. Па у томе и јесте ствар. Ако си свестан пада, а желиш да устанеш, тражи пшомоћ Божију. Тражи руку Божију која ће те подићи и водити. Ако бисмо хтели да анализирамо данапње Јеванђеље видећемо да нам оно говори о сили Божијој и о вери човековој. Заист, браћо и сестре, када се сила Божија било чега дотакне, а посебно када се дотакне човека који вером прихвата што Господ чини и каже дешавају се чуда код тог човека. Тамо где нема вере нема ни чуда. Тамо где је вера тамо су чуда јер како ћемо да верујемо у чуда када немамо вере да Бог може учинити чудо. Тамо где је вера тамо је Бог тј. тамо је љубав али тамо је и нада. Љубав човека везује за Бога и када човек има љубави према Богу осећа да га БОг воли, а када човек осећа да га Бог воли он ће заиста да се труди да се не огреши о Бога јер је Бог љубав. Да се не огреши о ту љубав Божију. Заиста, тамо где је Бог тамо је и све оно што је Божије. Када Бог пребива у нама и када Бога имамо у своме срцу онда пребива у нама и оно све што је божанско и човек се осећа божанским јер је испуњен Богом и тада човек све невоље и недаће које га снађу у животу тако лако подноси и скоро их не примећује јер је своје срце, душу и мисли усмерио ка Богу и он зна да Бог неће дозволити да пропадне. Питање свих нас јесте ко је у нама? Бог или онај други? Љубав или мржња? Зло или добро? У човеку је све. Зависно од нас, за кога се ми опредељујемо. Да ли да служимо Богу или мамону, а човек увек некоме служи само што су служења различита. Једино служење које спасава је када човек служи Богу, себи и другима. Зато треба стално да преиспитујемо себе да ли је Бог у нама. Да не схватимо да ми Бог треба да помаже када смо на тамо неком послу, предузећу или док сам у Цркви. Када човек носи Бога у себи носи и Цркву Христову и Јеванђеље Христово у себи. Носи Листургију и живи јеванђелским и литургијским животом и зато прави хришћанин једва чека када ће поново да дође на Божанствену Литургију да прими Духа Светога. Да се осветли светлошћу Христовом. Да се сједини са Христом кроз Свету Тајну Причешћа. Дакле, браћо и сестре, наше је да верујемо у Сина Божијега, а Бог на сваком месту пројављује своју силу само нам треба да отворимо те духовне очи и да осетимо силу Божију. Када човек осећа силу Божију у себи заиста се осећа јаким у томе да не погреши и да се не огреши. Он осећа и присуство Бога у себи. Сила и моћ Божија иду од човека до човека. Од срца до срца; од душе до душе; Од срца Божијега до срца човечијега. Зато треба да пребивамо у сили Божијој. Ко има и мало вере у Бога осетиће и силу Божију. Онај који задобије силу Божију њему Бог даје да стаје и на скорпије и на змије и на сву силу вражију и да му ништа не може наудити. Без Бога можемо да чинимо само оно што не треба. Само са Богом можемо да чинимо добро. Како каже Апостол Павле: „Добро чините да вам се не досади.“ Ето, размишљајмо мало, браћо и сестре, о овом данашњем Јеванђељу. Размишљајмо о овим Христовим речима које је Он упутио овом Јаиру. Не бојмо се, браћо и сестре ничега до само непокајаног греха. Тога се бојмо, а Бог који је сав љубав, све грехове може да убели као снег само ми треба да их изнесемо пред Бога своје грехе и да признамо да смо погрешили и да се кајемо. Покајање је равно васкрсењу.

Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да не оскудевамо у вери.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић