Беседећи, Епископ се верном народу обратио речима:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре срећан празник Светог Фанурија, срећна слава овде сестринства које слави овог дивног светитеља и угодника Божијег. Овог угодника Божијег верни народ јако много поштује, много му се обраћа у молитви да буде посредник између њих и Бога, али у народу Грчком постоји заиста једно уверење да Свети Фанурије помаже да људи нађу изгубљене ствари. Па ето и ми да се данас замолимо њему браћо и сестре, да нам он помогне да се ми нађемо. Где да се нађемо? Да се нађемо у Христу. Да се нађемо у Јевањђељу. Да се нађемо у хришћанским врлинама.Да се нађемо браћо и сестре у Светим Тајнама. Јер ако човек не нађе себе у Христу, Христовим врлинама, Светим Тајнама, тај је човек за навек изгубљен. Не само да је изгубљен за овај свет у којем живимо, него је изгубљен и за онај вечни непролазни свет. Јер ако Христа немамо у себи, и ако се не трудимо да живимо Христом, заиста смо изгубљени. Има ли шта страшније када човек путује негде, има свој циљ где је пошао и залута, изгуби се, а нема никога да пита за правац, да га усмери где треба да иде. Тако и човек, браћо и сестре, ако не налази себе у Јевањђељу, које нам даје путоказ, да идемо правим путем, путем истине, путем правде, путем љубави, путем жртве браћо и сестре, јер ни један пут не може се савладати без жртве, мислим на пут који води у Царство Небеско. Не на пут који води у вечну муку, за то се постара онај нечастиви.

Заиста, браћо и сестре нама треба да се нађемо. Јер свако од нас у овоме животу доживљава разна стања, доживљава стање радости, али у исто време човек долази и у стање туге, у стање бола, у стање очајања. Мислим да је стање очајања најтеже за човека. Зашто? Зато што је очајање браћо и сестре задња степеница до које човек може још увек разумно да размишља, да одлучује, да прави разлику између добра и зла. А када падне у очајање он све губи и он је пао у очајање. Зато што му је вера ослабила. И кад човек падне у очајање он нема никакве жеље, нема жеље за животом и то је оно што ђаво користи браћо и сестре, нашу маловерност, да нас доведе до очајања како бисмо нашли пут из очајања у самоубиство. Да, самоубиство долази из очајања. Самоубиство долази браћо и сестре, када нестане Духа Божијега. Зато Апостол Павле и каже „Духа Божијега не гушите у вама”. Јер ако својом невером угасимо Духа Божијега у себи, онда се у нама врши онај други дух, а то није Дух Божији, него дух који нас одваја и од других. Дакле, браћо и сестре, када човек падне у очајање од долази у једно безизлазно стање, нема више снаге, све су му лађе потопљене, он чека свој свршетак. Али свршетак не долази када ми чекамо, него свршетак долази када нас Бог позове. Дакле, као што се Господ брине о нашем спасењу, е тако се управо човекоубица , а то је ђаво браћо и сестре, стара да доведе човека у очајање. Јер кад га доведе у очајање онда он влада њиме и човек више не може да влада собом. Пао је у очајање, изгубио је вољу за животом. Он више нема ни представу за вечност. А ако изгубимо жељу за вечношћу, онда смо сами себе претворили у овоземаљски свет који траје педесет, сто, сто педесет година. Дакле, очајање може да дође од буђења свести о мноштву грехова, од буђења савести, то је оно када савест почне да нас пече, и од несносне туге што смо изгубили веру, што смо изгубили смисао живота. Очајање долази и од гордости, долази и од сујете, очајање долази и од оне болести коју лекари зову параноја, тј. када човек почне да измишља непријатеље, иако их нема, такав човек измисли личност коју никада у животу није видео, али је у мислима својим створио ту личност и обликовао је онако како он хоће. Очајање човека увуче у све пороке. Узрок очајања јесте мноштво грехова, очајање браћо и сестре може да доведе и до највећег греха, а то је самоубиство. Самоубиство је већи грех чак и од убиства. Јер човек иако то учини и покаје се, а историја Хришћанске Цркве је у томе итекако богата, покаје се па Бог опрашта грехе, али тражи од нас да се кајемо. А покајања нема без смирења, док год другога осуђујеш у било чему нема нам спасења. Зашто? Зато што Христос каже не судите да бам се не суди. Боље речено, каквим судом судите, таквим ће вам се судити, а ми некако све то мало другачије схватамо чини ми се. Кад човек има Бога у себи, он има и смирења, и не осуђује, браћо и сестре. Тако нас Свети Оци уче да када очајање нападне на нас не треба да му се подамо, него укрепљени Светом Вером уствари треба да се ухватимо у коштац са нечастивим, да се ухватимо у коштац браћо и сестре, и да том лукавом човекоубици кажемо шта имаш ти са мном ђаволе, ти си отпадник, нећу тебе да следим.

И ту браћо и сестре, ко има вере у себи, ко је са Христом и ко носи Христа у себи, он је победник, а не онај нечастиви. И ако се ми тако предамо за неке мале ствари, шта ће бити онда када дођу на нас нека велика искушења, онда смо већ упропастили себе скроз. Када је човек испуњен Христом, нема места за оног нечастивог у нама. Дакле, кажу Свети Оци, као што човек који умире не може да хода, тако и онај који очајава и остаје у очајању не може се спасити.

Зато Свети Јован Златоусти за очајање каже: „Очајање не допушта ономе који је пао да устане, а немар чини да онај који још стоји да падне.” Оно прво очајање чини да се не извучемо из глиба постојећих греха, а немаром траћимо и она богатства која су нам већ стечена. Као што нас немар баца стрмоглавице и са самих небеса, док очајање сурвава нас у сам бездан безнађа и зла. Тако је браћо и сестре, вера и нада једино средство када паднемо у очајање да можемо да се избавимо. Савет Светих Отаца каже да осећај сопствене слабости не користи за очајање, него да користи да одбацимо наду у себе и прихватимо наду у Бога. Јер Господ увек указује своју спасоносну силу нашој немоћи и нашој слабости, а никада када смо самозадовољни, када смо самопоуздани у себе, када о себи мислимо високо. Господ нам даје снагу, али очекује од нас труд, наш вапај. Најважније за човека јесте да може правилно да расуђује, али је проблем што ми често мислимо моје расуђивање је исправно.

Ево како нас Свети Оци уче, био је један случај када је један млади и неискусни монах пао у озбиљан грех, осетио је да га је благодат напустила, обузела га је туга, изгуби наду у Бога и поче очајавати да уопште има наде на његово спасење и он је полако губио ту наду у живот уопште, и онда је одустао од свог молитвеног правила, више није имао воље да се моли, предао се онако као што се папир предаје кад га бацимо у воду, онда га вода носи. Предао се тај монах, али Бог који не оставља човека ни у једном тренутку, завапио је, зајецао и замолио Господе просветли ме. Човек док очајава он је у тами, а у тами човек не зна шта ради, не зна куда иде и ако иде увек је у опасности да још више потоне, још више пропадне. Шта је учинио овај монах? Одлучио је да оде код свог духовника, старца, и да се исповеди. , Отишао је, исповедио се, испричао како је изгубио наду, како је изгубио вољу, како нема вере ни за шта, како га је опчинила борба да се не бори. И рекао је старцу срце ми је скучено. Стегло ме срце, па ми постало тесно у самоме себи. И то је оно што Апостол Павле каже „Није вама тесно у вама,него је вама тесно у срцима вашим”. А старац је одговорио на то, е брате колико бриге дајеш очају, колико бринеш о нечему и колико му показујеш своју пажњу толико ћеш и плода пожњети.

Ето видите браћо и сестре на шта ми треба да усмеравамо своје срце, своју пажњу. Овај живот је борба, у човеку се води стални рат, ако се човек преда борби биће побеђен, али ако се бори, таквом човеку даје Бог снагу.

Дакле, треба да прихватимо браћо и сестре ону нашу стару, народну пословицу: „Добар почетак је пола битке”. Ако добро започнемо да се боримо ми смо већ пола битку и добили, али ако лењствујемо и стално говоримо други ми је крив што се ја налазим у оваквом стању, нема нам спасења браћо и сестре. Да би се ослободили очаја, треба да имамо веру, треба да имамо наду”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Архијерејске Литургије и резања славског колача уследила је трпеза љубави коју је припремила мати Тавита са сестрама.

Свештеник Срђан Ђопђевић