Епископу су саслуживали Архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, јеромонах Јован (Прокин), протојереј Јован Биберџић, протојереј Остоја Пешић, протонамесник Гојко Марковић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић.

Чтецирали су Милан Михаиловић и Павле Гашић.

Литургију су појали ученици Богословије „Свети Јован Златоусти“ из Крагујевца.

Одмах након читања Светог Јеванђеља, верни народ у својој архипастирској беседи поучио је владика Јован:

„ У име Оца и Сина И Светога Духа. Помаже Бог, браћо и сестре. Нека је благословено ово наше данашње сабрање овде у овом светом храму коме су ваши преци из љубави према Богу и своме роду подигли да се у њему како каже песник поју многе Литурђије овог и оног света. Нека је благословено наше сабрање данас овде где служимо Божанствену Литургију и где се сабирамо једни са другима да би заједничком молитвом, вером, љубављу, надом, умолили Господа да он буде међу нама и да буде са нама. Тако су се ваши преци овде сабирали 150 година. Ваши преци знали су шта је дом обичног човека, а шта је дом Божији. Као што свако има своју кућу, а храм је заједничка кућа Божијег народа, богољубивог народа који Бога прославља. Народа који слуша Бога и Цркву као Тело Христово и зато је Црква наша заједничка кућа. Ако гледамо на ту заједничку кућу, на тај дом Божији са љубављу, ако га посећујемо, ако улазимо у њега, ако долазимо на Литургије и Богу се молимо, ако понесемо благослов Литургије на наше домове, онда ће заиста у нашим домовима бити благослов Божији. Али ако занемаримо ту заједничку кућу Божију, на неки начин ми занемарујемо нашу кућу у којој живимо. То је тако очигледно данас. Видите и сами породица нам је разбијена. Сви смо се некако удаљили једни од других. Мало има међусобне љубави међу чељадима. Као што мало има, нажалост, љубави и у Цркви и у манастиру. Све је то разлог зашто су нам и домови празни. Као што је често и ова овде Црква празна. То морам да вам кажем. Опростите ми. То ми је на души. Празна, а чим је празан дом Божији онда је празна и душа тих људи који припадају том општем, свеопштем дому Божијем, тј. храму. Црква је дом Божији. Црква је лађа у којој се ми спасавамо. Ван Цркве нам нема спасења. Она је та лађа која носи оне који улазе и лађа која зна орјентир и место где треба да плови. Тако и Црква треба свој народ да усмерава ка Царству Божијем. Зато се и Црква слика као лађа. Црква је и небо, јер у Цркви доживљавамо највећу светињу, а то је Божанствена Литургија. Осећамо Бога на Литургији. Највише га осећамо ако се причешћујемо. То наше осећање колико је, зависи од наше вере. Од наше припреме и духовне и телесне да се сјединимо са Богом. Када смо на Литургији осећамо како кроз наше биће струји блаженство. Да струји Бог у нама и кроз нас. Ова Црква је била, јесте и надам се биће место где ће се сабирати и последњи људи, као што су се сабирали и ваши преци. Замислите, браћо и сестре, да ваши преци нису имали тако јаку веру у Бога и жељу да саграде дом Божији где ће се сабирати и славити Бога. Где ће гледати лица једни другима. Да то нису имали не би ни саградили овај храм. Овај би народ био лутајући народ. Не би имао заједничку кућу. Све су они то учинили и урадили из вере своје, из љубави према Богу и једни према другима. Браћо и сестре, верујем да знате. Јесте ова Црква стара 150 година, али знајте да је пре ове Цркве, много векова пре постојала светиња. Постојао манастир. Ово је место натопљено знојем градитеља и молитвеним сузама верног и благочестивог народа Српскога. Питање је јесмо ли ми достојни наследници наших светих предака. Имамо ли ми неку молитвену сузу да пролијемо за своје грехове, да пролијемо сузу за другога који је у невољи и патњама? То треба свако од нас да стави прст на чело и да се запита. Браћо и сестре, овај храм био је место сабирања нашег народа. О, кад би могли ови зидови да проговоре. Имали би шта да нам кажу. Шта би нам казали? Казали би нам каква је вера била тог народа. Казали би нам и открили најдубље тајне и исповести тога народа који су они овде пред невидљивим али увек присутним Богом исповедали и говорили Богу оно што нису могли да повере никоме другоме. Осећали су да их Бог воли више него што човек човека може волети. Зато се и каже да Он заволе нас пре него што ми заволесмо Њега. Колико ли је оних који су овде преко Тајне Крштења ушли у Цркву и постали чланови Цркве? Колико ли је оних који су се кроз Свету Тајну брака овде обавезали на чистоту живота. Обавезали се на жртвену љубав, једни према другоме и тако стварали породице. Породице стварали из љубави према Богу и према роду својему. Зашто ово кажем? Видите и сами колико је данас разведених бракова. Морам вам сада нешто искрено као исповест рећи. Тридесет година сам владика и за тих тридесет година никада толико развода нисам имао као за ових 8 месеци. Зар то не говори не о љубави и жртви него о саможивости, себељубивости, властољубивости. На небо се иде кроз љубав и жртву. Браћо и сестре, све ово што рекох зна једино Бог, Бог милости и утехе. Зато је народ увек бежао у Цркву, по оној народној, беж у Цркву Краљевићу Марко, зар не видиш да ћеш да погинеш. Бежи у заједницу љубави Божије. Бежи у заједницу где сви дишу једном душом и једним срцем. Не да будемо распарчани и подељени на странке и партије. Молим вас да останете достојни наследници својих предака. Да долазите у Цркву као што су они долазили. Да се сећате Бога, себе, својих грехова. Да се сећате једни других кроз молитву. Да се Богу молите и са великим осећањем да се сећате својих предака. Како би данас били срећнији ваши преци да вас данас виде у већем броју. Да је цело село данас овде сабрано. Верујем да има више народа у овој парохији него овде присутних. Немојте ово схватити као грдњу, драги моји. Него као моју жељу да се сабирате и долазите у Цркву. Ако не долазите у Цркву, заборавићете Цркву, а ако заборавите Цркву, онда ће Црква заборавити вас, јер је не подсећате, е онда ћете заборавити сами себе. Нема страшнијег стања кад човек заборави себе. Кад човек нема осећај припадности, да он некоме припада, то је најстрашније стање. Бог је љубав за свакога. Бог је овај свет створио да буде рај. Био је рај све док је човек слушао Бога и док је човек веровао Богу. Док је човек призивао Бога и док је владала хармонија између човека и Бога. Бог је човека створио да буде срећан, да буде радостан, да се осећа као у домаћинској кући. Разбили смо породицу. Мало имамо тог домаћинског односа једни према другима. Шта остаје иза нас, то је оно важно. Може ли човек који нема доброте у себи да чини добра дела? Не може. Дела су та која нас оправдавају или осуђују. Браћо и сестре, рекох да је Бог створио човека да буде радостан, срећан. Да буде у дому Божијем, у кући својој, где влада ред, мир, поредак, љубав, слога. Зато је Бог човека створио, али нажалост, човек је то разорио. Човек разара и породицу, и државу и Цркву. Све од човека зависи. Бог је овај свет створио као једну општу трпезу, како нам рече данашње Јеванђеље, што ми показујемо на свакој Литургији, јер свака Литургија је Трпеза Господња. На свакој Литургији Бог се жртвује за нас. Он јесте једном принео Себе на жртву за нас, али се Он стално жртвује кроз Свету Литургију. Нажалост, некоме је тешка Литургија и он не може да осети ту Трпезу Љубави Божије. Литургија се служи у спомен Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Ми на тој Часној Трпези призивамо Духа Светога, да их освети и претвори у натприродно. Човек треба да достигне ту духовну висину. Да осети то што натприродно уноси у себе у Светој Тајни Причешћа. Наша вера нам гарантује да је реч о истинском Телу и истинској Крви Господа нашега Исуса Христа. Господ је на Трпезу позвао цео народ Божији и како су се многи изговарали. Као што смо чули из данашњег Јеванђеља, онај отишао на ову, а овај на ону страну, и када је видео да се људи не одазивају на позив, позвао је слуге и рекао немојте више да зовете те, него идите поред пута па зовите сиромахе, беднике, њих позовите јер хоћу да ми се кућа напуни. Они први су се изговарали као што се и ми данас изговарамо. Браћо и сестре, ако нас нема на овој Литургији, неће нас бити ни на оној небеској. Ако нема наших имена на оном дискосу, неће нас бити ни на оном небеском дискосу. Можемо схватити зашто се данашње Јеванђеље завршава речима, много је званих, али је мало изабраних. Другим речима, сви смо позвани на ту Трпезу Господњу, али се сви не одазивамо. Који су то изабрани? То су они који су признали Бога за Бога. Који су се одазвали на позив Божији. То су они који су примили благослов Божији. То су изабрани који су прихватили Реч Божију и труде се да живе по речи Божијој. Сви смо позвани, али нисмо сви припремљени. Морамо се ослобађати себе, свога ега, своје гордости и сујете која нас вуче не само на земљу него нас увлачи дубоко у земљу, уместо да се тога ослобађамо и да се узвисујемо ка ономе што је горе. Шта је то горе? То је Господ наш Исус Христос који седи са десне стране Бога и Оца. Ово јеванђеље описује нам како је једна званица дошла без свадбеног одела. Шта то значи? Дошао је немарно. Дошао је без вере. Није се оденуо у оно одело које човека красни као икону Божију. Него је дошао у ритама своје злобе, своје пакости, своје гордости, своје мржње. Овај човек није био истрајан у својој вери. Поколебао се. Била му је слаба вера и зато се није ни припремио за такво једно весеље, где је Господ домаћин. Ако ми неразликујемо Свето Причешће од ове обичне хране ми уствари узимамо суд и осуду на себе. Заиста је овај свет као трпеза где Бог дарива све људе као децу своју. Прави родитељ не раздваја своју децу. Прави родитељ подједнако воли и оно добро и оно дете које није добро. Родитељска љубав која треба да личи на љубав Божију, а рекох да Бог подједнако воли и праведнике и грешнике да би дошли к себи. Да кажу јесам грешан. А ко није грешан, браћо и сестре? Ко? Онај који мисли да није грешан, тај је најгрешнији. Тај стално осуђује друге. Стално подбада друге. Стално устаје на заједницу Цркве. Стално говори све најгоре о Цркви и о онима који су у Цркви, а ми који смо крштени, сви смо у Цркви. Према томе, такав човек не зна да кад говори зло о Цркви, говори зло о себи, јер је сваки крштени човек члан Цркве. Није родитељ крив што неко дете неће да приђе за трпезу, ако је дао од себе оно што треба да да. Ко је ту крив? Крива је самољубивост тога детета, јер је видео код родитеља самољубивост, себичност, неодговорност, видео је гордост и сујету и видео је непослушност родитеља према Богу и према Цркви. За оне који недостојно прилазе Трпези, апостол Павле каже: „Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тела Господњега, и додаје, зато су међу вама многи слаби и болесни“. Имамо две врсте болести, телесну и духовну. Тежа је ова духовна. Онај који се не причешћује, нема му спасења. Може бити светац, али му спасења нема, јер је сам Господ рекао: „Ко не једе Моје Тело и не пије Моју Крв нема живота у себи“. Наш је живот у Богу. Наш живот је дар Божији. Зато је потребно да будемо одговорни према том дару. Права мера човека јесте оно што је он изнутра. Важна су наша дела, наша осећања, наш однос према другом човеку. Зато размишљајмо да ли се одазивамо на Трпезу Господњу. То је Литургија, као што рекох. Да ли то повремено чинимо, или како је то код наших људи да кажу идем да се причести, ваља се. Ако из тих разлога долазимо у Цркву, немојмо долазити. Нема, ваља се. То је наша насушна потреба. Наша душа вапије за сусретом за Богом, али ако смо душу нашу зазидали у себе, у свој его, у своју гордост у своју славу, онда смо је одвојили од Бога. Све што се одвоји од Бога умире, али све чега се Бог дотакне то је освећено. Нека нам буду на здравље и на спасење наше молитве и ова Света Литургија и молим вас као епископ, долазите у Цркву. Немојте да ова Црква изгледа као напуштена мајка коју су деца напустила и отишла за славом. Све док имамо мајку, знајмо да некоме припадамо. Кад избришемо то осећање према родитељима, према мајци, оцу према другима, ми смо себе избрисали из оне вечне књиге, за коју Господ говори да треба да се боримо да нам имена буду записана у њој. Ето имена ваших предака који су градили ову Цркву заиста су записана у књизи живота. То је оно што остаје вековима. Цркве остају јер су освећене. Може неко и срушити те храмове. Имамо пример где су неки храмови порушени пре много векова, где нема готово никаквог обележја, али народ у својој свести и памћењу које је преношено са колена на колено, иде да тамо пали свеће, јер зна да је то место освећено. Зато долазимо на освећено место да се и ми освећујемо.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После одслужене Свете Литургије са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, свима сабранима, о историји и најзначајнијим личностима које је изнедрило село Влакча, говорио је историчар др Немања Девић.

Сабрање је настављено свечаним ручком који су са великом љубављу спремили парохијани овог Светог храма заједно са својим парохом протонамесником Слободаном Радивојевићем.

Стеван Илић, ђакон