После прочитаног Јеванђеља Владика је у беседи рекао:

“Браћо и сестре, јуче смо прославили празник Усековања главе Светог Јована Претече и Крститеља Господњег. Њега је посекао онај злочестиви цар Ирод, то је онај човек, браћо и сестре који се уплашио доласка Христовог на земљу, Његовог рођења, па је после поубијао у Витлејему 14 хиљада деце, јер наравно бојао се Он да му Христос не преузме престо. А Христос није дошао да буде цар земаљски, Он је цар Небески. Али Он је дошао да спасе свет. И Он (Ирод) је погубио Светога Јована, управо због тога што је Свети Јован, проповедао истину и правду Божију. Али они који не живе по истини Христовој, по правди Божијој, њима сметају сви који говоре у истини, који говоре о правди, као што гордом човеку смета кад му неко укаже на гордост, а покаже на смирење. Ирод је браћо и сестре погубио Јована, не само што је Јован живео истином и правдом, него је истину и правду животом својим потврђивао. И Он је рекао управо Ироду: “не можеш имати жену брата свога”. Јер се Ирод оженио женом брата свога. И наравно, браћо и сестре, да га је Ирод због тога посекао, јер по наговору, његове жене Иродијаде, која је била обузета и гресима и страстима, и гордошћу, да посече главу Светога Јована. Дакле, другим речима и Ирода и Иродијаду просто да кажем “гушила” је свака реч Светог Јована, и у њима изазивала гнев. Као што браћо и сестре, у човеку гордом, кад му укажеш као што рекох, на његову погрешност, у њега се изазива гнев. Он је онда сав бесан. Из ког разлога? Ко то има право да мени укаже на моју грешку. Ја сам безгрешан.

Дакле, браћо и сестре, због таквог стања, невере, гордости, злобе и пакости, Иродијаде и Ирода, до њих није могла да допре свест и они нису могли да чују, и нису хтели да чују оне речи, проповеди Светог Јована Крститеља који је говорио: “покајте се јер се приближи Царство Небеско”. Дакле Јован је хтео и тог грешника, да припреми за долазак Христов. Наравно, он је то одбио, и он није могао да прихвати покајање. Као што грешан човек, који је сав огрезао у греху, у злоби и пакости, њему је покајање страно, он кад му неко укаже на покајање, он се сав узбуди. Што? Зато што га не поседује. Зато што грех у њему управо изазива да се он противи покајању. А покајање је браћо и сестре, темељ духовног живота. Човек је биће које се на све навикава. Он се навикава и на своје грехове, и страсти. Премда осећа у себи, браћо и сестре, да се налази да тако кажем у ненормалном и неодговорном стању. Али сујета му не дозвољава. Он осећа, али да то прихвати тешко иде браћо и сестре. Уза све то, он нема браћо и сестре одлучности, нема духовне снаге, нема снаге воље да почне борбу са собом. Да започне борбу са својим гресима. А грехови су нешто што нам веома смета да живимо нормално. Зашто? Па зато што грех човека одваја од Бога. А човек не примећује кад се он одвоји од Бога да се он уствари одвојио од самога себе. Он је другог човека ставио у самог себе који га прави да буде другачији него што треба да буде. Дакле браћо и сестре, треба нам да се ослобађамо греха, да би били нормални људи. Они, ти греси наши представљају узрок наших духовних, а понекад и физичких болести. А грех је болест, браћо и сестре, и то тешка болест. Осећаш да ти је нешто тесно у теби да ти је тешко, а не знаш шта је. Зашто? Зато што си сузио само себе на себе и не допушташ да Бог уђе у тебе, да благодат Духа Светога уђе у тебе. Него си испуњен собом. И зато ти је тесно, а не знаш зашто. Е то је оно што често спомињем, како каже апостол Павле: “није Вама тешко у нама, него је Вама тешко у срцима вашим.” И заиста када је човеку тесно у свом срцу, њему је свугде тесно. Њему све смета, њему смета други, њему смета заједница, њему смета уствари Бог. Мада он то никад неће да прихвати. Јер гордост и сујета, како да мени смета Бог, што не слушаш Бога, значи да ти смета. Ниси Га прихватио, или си га прихватио као неку поштапалицу. Па се позивам на Бога само онда кад ми је тешко, претешко, кад ме обузме болест или не знам каква друга невоља. Дакле браћо и сестре, поставља се питање, како човек да започне борбу са гресима својим, и како да започне борбу са својим страстима. Шта треба прво да уради? Прво треба браћо и сестре да човек устане против грехова уопште. Треба да омрзне грех. Јер све док не омрзнемо грех, ми ћемо грех чинити. Јер ђаво нам управо грех, како бих рекао, пакује у лепо паковање. Па нас ту и вара, ставља у лепу амбалажу ако могу тако да кажем. Али кад га човек прихвати, онда осећа ту горчину тога греха. Значи треба да омрзне грех, треба да истера грех из његовог главног станишта. А где је станиште нашега греха, браћо и сестре? У нашем срцу. Јер у срцу пребива и Бог, и онај нечастиви. У срцу човековом пребива и љубав и мржња. У срцу пребива и гордост и смиреност. Само је важно, за шта се човек опредељује. А не може да се определи ни за једно ни за друго док нешто не заволиш. Ако заволиш Бога, определићеш се за Бога. Ако заволиш гордост, заволећеш гордост. Ако заволиш гордост онда ти не можеш да поднесеш другог човека поред себе браћо и сестре. Зато кажем треба да истерамо тај грех који се зачиње у нашим мислима, речима, делима, а наравно као што рекох, у нашем срцу. То не можемо да учинимо без напора, наше добре жеље. Да желимо браћо и сестре да се ослободимо на првом месту себе. И ако човек не испразни себе од себе, он испуњен боље речено оним другим што није ни Божије, што није Божанско.

Дакле браћо и сестре, зато покајање несумњиво, представља темељ духовног живота. О томе сведочи Јеванђеље, о томе сведочи проповед Светог Јована које сам навео: “Покајте се јер се приближи Царство Небеско”. Без покајања браћо и сестре, човек не може да се приближи Богу. Не може да се приближи Богу, и да победи своје грешне склоности, треба му помоћ Божија. Треба му сила Божија. Грех је нешто горе од свакога корова, који потпуно заокупира човека. А ми знамо да коров много брже расте и шири се него ли што се шири пшеница, кукуруз, и тако даље. Дакле браћо и сестре, Господ нам је даровао један велики дар. А то дар исповести и дар покајања. Исповести у којој нам се разрешавају грехови, отпуштају грехови, јер је Бог у Цркви Својој поставио свештенике и дао им власт да везују и разрешују грехове. Али ономе коме је.много дато, од њега се много и тражи. Од њега се тражи браћо и сестре да заиста живи јеванђелским животом. Али благодат дејствује, и преко грешног човека само док је он човек у Цркву и са Црквом, и док слуша Цркву. Ако га Црква одвоји од себе, ту више благодати Божије у том човеку нема. Јер нема му спасења, он је устао на Цркву а Црква је тело Христово браћо и сестре. Дакле браћо и сестре, зато треба да се молимо, зато треба да кажемо јер смо слаби људи, грешни људи. Да кажемо помози Господе јер сам немоћан, а горд човек никако неће да призна да је немоћан. Он мисли да је управо супротно, да је у сили, у снази, нико му и ништа не може. Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш, како каже наш народ, браћо и сестре. Дакле хришћанин треба да спаљује за собом све оне мостове, како кажу Свети оци који га воде назад, у тај управо греховни живот. Нема човека без греха, сви смо ми грешни браћо и сестре. Али шта је важно, да признамо грех. А не да грех скривамо, још да се узнемиравамо кад нам неко каже да смо погрешили. Да признамо грех, браћо и сестре, и да се покајемо. Покајање значи, промена ума. Променити ум, променити размишљање, променити се на боље. То значи покајање, браћо и сестре. И онда се може поставити питање, што неки постављају питање, само не знам колико разумно постављају а то је питање, зашто треба ја да се кајем, ако Господ зна све моје грехове? Свако ће то да каже. Или, још како каже наш народ, не морам да идем у Цркву, ја ћу да се молим у својој кући. Требаш да се молиш у својој кући, али треба да се молиш са заједницом. А не можеш да се молиш са заједницом ако заједницу не волиш. Молиш се а мрзиш другога и не можеш да поднесеш другога, па још мислимо, Бог ће да ми услиши молитву. Не, не, тамо Господ каже у Јеванђељу: “Кад уђеш у Цркву а сети се, да има неко нешто на тебе, остави то све, иди прво се мири, па онда дођи да принесеш дар молитве, браћо и сестре. Дакле, зашто на пример да се кајемо кад Господ зна наше грехе? Он зна браћо и сестре, на само шта смо учинили, него шта још нисмо учинили, а учинићемо. Јер је Он свезнајући, Он је свевидећи, Он је свуда присутан, али Он очекује од нас да их ми признамо, те наше грехове и да их исповедимо. Некада у првим временима, била је јавна исповест. Али тада је могла бити јавна исповест, јер су људи живели светим животом. И нису никако се саблажњавали кад чују да неко исповеди некакав грех. Они га нису омрзли због греха, као што ми то данас најчешће радимо, нажалост. Него су се молили, за тог грешника. Јер опростите што ћу вам рећи, кад сам оснивао монаштво у Америци док са био, па једна сестра монахиња пред свима.нама, нас тридесетак нас је ту било, исповеди један грех, јавно! А ја поучен нашим примерима, помислио сам само у себи, рекох, Господе, сад ће све друге монахиње да омрзну ову сестру што је исповедила јавно свој грех. А она је Духом Светим хтела да избаци из себе свој грех, пред свима. Наједанпут ја погледам по мојим монахињама, оне све плачу. Збунио сам се. Кажем, што плачете? Јој Преосвећени, дајте нам епитимију, дајте нам молитву да се ми молимо за нашу сестру. Па људи, верујте ми да сам се постидео. А ми данас шта чинимо? Ако видимо неки грех у човеку, ми га почињемо још више да осуђујемо, и да му пришивамо што би се рекло, и оно што још није учинио. Зато браћо и сестре, сама реч исповест, то значи да је хришћанин дошао да каже у Цркви тела Христовога, да каже, да се исповеди и да сам исприча своје грехове. Значи Богу треба да ми признамо да смо погрешили и да кажемо да смо погрешили. А ми некако и због своје гордости, никако ми не да та гордост да ја кажем, јесам погрешио.

Без исповести, без очишћења грехова, страсти, човек не може да се бори са гресима, са страстима, а у нама има и грехова и страсти браћо и сестре. Зато их прво треба увидети, те своје грехе. Увидети своје страсти и ишчупати их како кажу Свети оци . И ми онај коров ако не ишчупамо из корена, сеци га колико хоћеш одозго, он ће опет да дивља, опет ће да расте. Кад га ишчупаш из корена, он нема више зачећа, да зачне се у нама. Дакле треба га ишчупати затим учинити све, да не изникне поново у нашим душама, грех у страсти и остало. Зато браћо и сестре, не очајавајамо ни кад погрешимо. Зато признајмо да смо грешили, исповедимо. Нема греха који Бог човеку неће опростити, осим онога греха за којим се човек не каје, односно не признаје. Па ако хоћете погледајте и овоземаљске судове, другачије се суди човеку кад призна, па му је то све нека олакшица. Ако не призна, онда му се ставља потпуно терет на његову душу, његову главу. Зато и ми признајмо, нема потребе браћо и сестре да скривамо Некако у бићу човековоме, у природи, опростите, човековој, да се крије, да се заклања, да се претвара, да показује пред људима да је бољи, како је побожан . Не вреди нам се пред људима другачије приказивати кад се пред Богом приказумо онаквим какви јесмо,

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Свете Литургије Владика је поделио благослов и иконице верном народу.