После прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени Владика је у својој беседи рекао:

„У име Оца и Сина и Светог Духа!

Наша помесна Српска црква данас пред нас износи свештени и свети спомен Светог Јоаникија првог српског Патријарха. Заиста се на њега односи ово данашње јеванђеље, у коме се говори да је Господ Исус Христос пастир својих оваца. Свети Јоаникије у правом смислу служења своме народу, био је добар пастир свог народа. Још је потребније нагластити да је он то био у оно време када није било лако бити на челу цркве, када није било лако, бити хришћанин, бити православан, јер се у његово време назирала несрећа која ће задесити народ хришћански, православни, али, он је својом духовношћу испред себе ломио све недаће које су га задесиле. Био је истински пастир свог стада. Пастир који није штедео себе, који није гледао на себе, да заштити себе, пастир који није угађао себи, него Богу и роду своме. Наравно, народ такве пастире препознаје, оне који служе Богу и народу. Свети Јоаникије је заиста прославио Бога живога и заиста је наш молитвеник и заштитник пред Богом. С правом је назван и велики, али велики по вери и у делима својим. Велики је и по љубави према Богу и роду своме.

Браћо и сестре, човек је биће које је призвано да слави име Божије, и Свети Јоаникије је управо славио име Божије. Све што човек истински чини на овој земљи, он чини да би се уздигао да духовну висину Богопознања и истинског живота. Ово значи да ми не можемо да се уздигнемо до Богопознања без вере у Бога, без духовног живота, без Божијег призива, а, сви смо призвани на духовно уздизање и на прослављање Бога. Тај призив, да славе име Божје била је основа и потка светитеља Божјих. Овај призив на слављење Бога не може бити без испуњавања две највеће заповести о љубави: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом; и ближњега свога као самога себе“. Онај који истински љуби Бога, он ће да воли и другога човека, али онај човек који воли само оне који су по његовој мери, то му нису прави пријатељи. Прави је пријатељ онај који ће нам указати на грешку, наше слабости. Такав човек је прави пријатељ. Али, ми таквог пријатеља теже прихватамо. Постављамо питање, како ми тај неко може указати на грешку, нисам ја грешан. Ове две заповести о љубави према Богу и човеку, биле су смисао живота Светог Јоаникија. Он је заиста волео прво Бога, па је преко Бога заволео свој народ. Што ће рећи да христољубље и човекољубље, да су то били његов начин живота и треба да се угледамо на тај његов пример. Светитељи Божји су најдивнији изданци сваког православног човека, па и нашег српског човека. Оно што истински знамо о себи, и свом постајању, знамо од када смо постали крштени народ. Када смо примили Свето Крштење и од када је Бог пројављивао светитеље из нашег рода. Узмимо само Светог Саву, нашег Учитеља и Просветитеља, као пример. Да нас он није увео у веру и крстио нас у име Свете Тројице, како би се наш народ звао. Да ли бисмо се ми звали оваквим именима каквим се зовемо данас, или бисмо се звали другим именима који су нас поробљавали и заробљавали толико векова. Претходно поштовани од верника, пројављени од Бога и потврђени чудесима, добијали су своје место у црквеном календару наши свети преци. О нашим светим прецима нам говори и Свети Владика Николај, који каже, да су српску цркву и државу створили свеци, а не политичари, не философи, богаташи и сви остали.

Зато треба да се молимо нашим светитељима, да их поштујемо, да их призивамо у молитвама и да их замолимо да се моле за нас. Јер како каже Писмо: „молитва праведника много значи“, а они су управо ти праведници и то зато, јер су угодници Божји. Али, угодници који нису угађали себи, већ су гледали како да угоде другоме. Жртвовали су се за другога, да другоме буде боље. Не смемо угађати себи и све прилагођавати себи, већ треба да гледамо како угодити заједници и да ли то што радимо заједници одговара. Такви живе у заједници, али, су издвојили себе из заједнице, тиме, што само мисле о себи, да себи угоде. Ту жртве нема ни за другога, ту истинске жртве нема ни за Бога, ту истинске жртве нема ни за Цркву као заједницу Божију. Светитељи Божји су волели народ Божији, а сви народи имају своје светитеље и просветитеље. Сам је Господ рекао: „ја љубим оне који мене љубе и прославићу оне који мене прослављају“. Када се сетимо ове реченице, одмах можемо и морамо мислити другачије, размишљали би смиреније. Када овако мислимо, неће нам сметати тај први испред мене, напротив, био бих срећан што могу да служим том првом. Без првог нема заједнице, а први не може да опстане без заједнице. Светитељи су управо Бога прослављали својим животом на земљи и Он је њима на разне начине давао благодат да чудотворе. Давао благодат да тела њихова остану нетрулежна, и кроз те мошти и дан – данас, благодат Светога Духа дејствује кроз свете мошти и иконе. Зато, помолимо се Богу, да нам Он помогне да схватимо наше служење у Цркви. Да се не узмичемо од служења, зато што мислим да се понижавам, ако треба да послужим другоме. Напротив, ниси послужио другоме, нећеш послужити ни Богу. Зато, служимо Богу онако како су Светитељи служили и угледајмо се на њих, па ће нам они својим молитвама помоћи да схватимо, како је дивно живети у заједници. Свако издвајање из заједнице је пропаст, погибао и то прво духовна па и телесна, а, то је све из гордости, што нисам ја на овом месту, што је он, човече, не мешај се у Промисао Божији! Али, неко ће рећи, није то Промисао Божија. Треба прихватити Божји Промисао, а не мислити да је неки владика, свештеник тако одлучио. Потребно је да служимо Богу и једни другима.

Бог вас благосовио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Срећко Зечевић, протојереј