После прочитаног јеванђелског зачала, преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, наша Црква данас прославља једну велику угодницу и светитељку Божију, свету Ефимију свехвалну, како је Црква назива. Заиста, она је свехвална у томе што је хвалила и прослављала Бога и ако узмемо њено житије и читамо видећемо каквим је све мукама била она изложена. Приморавана да принесе жртву идолима, а да се одрекне Христа и уз то кад видимо каква је њена вера онда заиста видимо да је света Ефимија живела сва у благодати Божијој. То је управо та благодат Божија која је њу крепила и снажила да је задивила и саме мучитеље. Посрамила је своје мучитеље и справом свети апостол Павле у данашњем прочитаном Апостолу каже: А као помагаче молим вас да узалуд не примите благодат Божију. Ми смо сви под благодаћу Божијом. Примили смо је рођењем односно крштењем и зато је неопходно да чувамо благодат Божију и да је не примимо узалуд јер је благодат сам Господ наш Исус Христос. Христос је Апостолима, помагачима и сарадницима његовим, предао себе, а они су узвратили Христу тиме што су му предали душу своју и цело своје биће као што је то управо учинила и света Ефимија коју ми данас славимо. Проповедајући и предајући људима Господа нашег Исуса Христа апостоли су нама предали благодат. Имате у православној цркви то такозвано прејемство које се чува за разлику од других. Које се преноси са колена на колено. Прејемство које је Христос дао апостолима, апостоли су дали епископима, епископи преносе на свештенике. Та нит у православној цркви никада није прекинута. Зато када апостоли проповедају Христа и када предају Христа нама они, као што рекох, предају и саму благодат Божију јер богочовек Христос и јесте та благодат Божија у свој својој пуноћи. У благодати је Христос Спаситељ. У њој је и спасење, освећење, преображење наше и наше обожење. Примљена благодат Божија не користи примаоцима и не доноси плода ако се у њој не напредује. Напредовати у благодати Божијој значи напредовати у самоме Христу. Чувати благодат Божију у себи значи чувати и имати Христа у себи. Имати јеванђеље и Цркву у себи. Иако нам се кроз Свете Тајне даје благодат она постаје бесплодна у нама ако је не уносимо у свој живот, природу, биће, душу, срце и у своју савест. Ако њоме не облагодатимо целокупно биће своје онда је заиста узалудна благодат Божија. Неће нам много помоћи примање благодати Божије кроз Свете Тајне ако се не трудимо да живимо Светим Тајнама и светим врлинама. Ако се њима не освећујемо, а ми њих примамо ради освећења и душе и тела. Другим речима, узалуд нам је благодат ако смо хришћани само по имену, а не и по животу. То што носимо име хришћанско неће нам то много помоћи у животу. Благодат Божија није узалуд у нама ако ревнујемо у вери. Шта је могло да даје снагу и моћ светој Ефимији него та вера у Бога да је Он неће оставити. Зато јој се Бог и јавља и храбри је. Није узалудна наша благодат у нама ако смо ми у љубави према Богу и према ближњима. Ако смо у молитви, посту, ако имамо трпљење и смирење, ако имамо кротост онда заиста благодат Божија ревнује у нама. Храбри нас. Носи нас. Неда нам да паднемо у очајање. Подстиче нас да радимо на своме спасењу. Подстиче нас да учимо и живимо Црквом и животом Цркве. Ако у томе ревнујемо онда се благодат Божија разлива по нашем целом бићу и човека тада обузима нека неописива радост. Осећамо да смо радосни, не знамо шта је. Па зато што се нисмо огрешили о благодат. Зато што смо умножавали благодат у себи и та се благодат разива по нашем целом бићу и не само што се разлива него и оплођује биће да рађа добре плодове. Благодат се мора неговати. Мора се чувати. Лако се добија али се лако губи. Мора се неговати да не би закржљала у нама и да не би увенула јер све што се у нама не обнавља то закржља, вене и увене. Позвани смо да се стално обнављамо у духу благодати, да обнављамо свој ум, срце и душу, да обнављамо добра дела и веру. Зато нам Апостол и каже да напредујемо у благодати. Не можемо рећи да смо примили благодат и сада можемо да живимо како хоћемо. То значи да ти спиреш са себе Свето Крштење. Кад спирамо са себе Свето Крштење, кад не верујемо и нисмо у благодати онда спиремо све оно што је благодатно у нама. Ако благодат спирамо у себи чиме ћемо онда да се обнављамо. Зато, браћо и сестре, нема човека који је крштен, да није примио благодат Божију.

Нека би нам Господ помогао да напредујемо у благодати. Да ревнујемо у вери, нади, љубави… Даревнујемо као стари хришћани како су ревновали, свети мученици, светитељи Божији и та благодат их је одржавала.Да није било благодати нашим светим прецима шта би они нама предали? Ништа. Довољно је само да се сетимо нашег ропства. Требало је, у таквом стању, очувати себе у вери, одржати веру, живети вером и пренети веру на потомке своје. То је и наша дужност, да преносимо себе на друге онако како он живи. Трудимо се да задобијену благодат чувамо. Па и кад се деси да паднемо и да одступи благодат од нас лако је можемо вратити вером. Благодат Божија надомешћује све наше немоћи људске и наше недостатке али треба да слушамо. Треба да живимо у благодати, а у благодати се не може живети ако смо опхрвани гордошћу и сујетом. Ако је, на пример, човек нарцисоидан ту нема благодати јер он себе истиче и он себе хоће да прикаже бољим него што јесте. Он себи хоће да каже како он себе воли али зато не воли друге. Ми узрастамо у благодати Божијој па ћемо рађати и добре плодове, а сви смо позвани да рађамо добре плодове.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић