Лепоти богослужења допринели су појци храма Светог Саве у Београду.

Пре Литургије Епископ Јован је освештао новоподигнуту палионицу свећа у порти великоиванчанског храма.

У току евхаристијског сабрања наш Архијереј је крстио Петру, кћерку пароха великоиванчанског јереја Михаила Аврамовића и његове супруге Ђурђице.

У својој Богонадахнутој беседи наш Архијереј је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, драга браћо и сестре!

Нека је благословено крштење наше мале Петре. Нека је срећан и благословен њен улазак у Цркву Божију, Цркву Христову. Она је данас духовно рођена. Она је рођена за Цркву. Она је рођена за Царство небеско. Зато је данас њено крштење и духовно рођење, подједнако важно као и телесно. Штавише, оно је и веће и значајније од телесног рођења. Она је данас крштена за вечни живот. За онај живот, који је непролазан. Зато се данас радује и земаљска и небеска Црква, јер су данас и земаљска и небеска Црква постале богатије за једно биће. Постали су богатији за новог члана. Нека да Бог да њено улажење у Цркву, буде заиста улазак у Царство небеско, што у ствари и представља крштење. И да се она сачува у вери православној, како смо и данас читали у молитвама приликом њеног крштења.

Нека је благословено и наше сабрање на овој Божанственој Литургији, коју овде данас служимо. Велики је значај за живот и овде на земљи и у Царству небеском, Божанствена Литургија. Она своди небо на земљу, а уздиже земљу на небо. Толики је значај Божанствене Литургије, јер на њој се причешћујемо, на њој се сједињујемо са Богом. На њој постајемо саучесници са Христом. Зато онај хришћанин, који не долази на Литургије, може се звати не знам колико пута хришћанин, није хришћанин, ако не долази редовно на Божанствену Литургију. Колики је значај Божанствене Литургије, видимо и у томе што Свети Оци кажу – док је Литургије у свету или боље речено док се служи Света Литургија у свету, дотле ће свет и постојати. Ми у ствари и живимо Литургијом. Није онда ни чудно што Свети Оци и канони Цркве говоре да онај који три недеље пропусти да се не причести он треба да буде искључен из Цркве. То наше Причешће би требало да у нама побуди нашу духовност, нашу припрему и тела и душе, јер не примамо ми нешто што се често колоквијално каже – ваља се. Нема ту ваља се, то је неопходно. Ако се не причешћујемо, ми се не сједињујемо са Христом. Шта бива када се не сједињујемо са Христом кроз Причешће? Ми подивљамо. Духовно подивљамо. Зато опет понављам и кажем, без причешћа хришћанин се не може назвати хришћанин. Ми се причешћујемо ради опроштаја грехова и ради живота вечнога. Нема већег дара, нема веће благодати Божије, него да нам тај залог Причешћа омогућује улазак у Царство небеско.

Зато би требало да будемо благодарни Господу нашем Исусу Христу што нам је дао Цркву своју, као Тело своје. Дао нам да у Цркви живимо црквено. Како се живи у Цркви, драга браћо и сестре? Живи се богослужењем. Другим речима, живи се молитвено. Живи се са осећањем да је Бог ту. Да је Бог у нама, поред нас и са нама. То осећање треба да гајимо, да знамо да је Бог увек са нама и у нама. Да је Бог свеприсутан и да је свевидећи и свезнајући. Према томе, и оно што ми учинимо а да други не виде, па мислимо није други видео, прошао сам. Има оно Свевидеће око, које види нашу лењост, које види нашу немарност за црквени живот и живот у Цркви. То треба да будемо Богу благодарни што нам је Бог дао себе кроз Цркву своју. Кад долазимо на Литургију и кад служимо Литургију, ми служимо Литургију у спомен Господа нашега Исуса Христа. Ми тако обнављамо све оно што је било, што јесте и што ће бити. Литургија сажима у себи и прошлост и садашњост и све то упућује ка вечности. Ми онда у Литургији доживљавамо и требало би да преживљамо све оно што је Господ учинио ради нас и радни нашег спасења. Да преживљавамо и Његово рођење, и Његова искушења која су му људи правили, и Његове муке, и Његове патње, да проживљавамо и Његово страдање, да би кроз то ушли у Васкрсење и преко Васкрсења у живот вечни.

Данашње Јеванђење нам поручује да Христос наговештава људима о свом страдању, које је врло потресно, а завршава се речима данашње Јеванђеље – кад Он говораше многи повероваше у Њега. Шта то значи, драга браћо и сестре, веровати у Христа? Значи бити, како то Свети Оци кажу, бити у речи Христовој. Бити у Јеванђељу Његовоме, јер је Његова реч Светиња. На првим страницама Библије ми читамо – и рече Бог да буде светлост и би светлост. И рече Бог да буде тама и би тама. Дакле, то је оно што опет кажем, да је у речи Христовој све садржано. У Јеванђељу је све садржано. Јеванђеље је наше огледало. Ако нам Јеванђеље није огледало, онда ми не видимо себе. Јеванђеље нам служи не само да видимо своје лице као у обичном огледалу, већ да видимо целог себе и изнутра и споља. Но, ако нам је на огледало пала прашина, онда нећемо видети своје лице. Ако је наш живот пала таква прашина, да смо помрачили лик Божији у себи, онда значи да ми не видимо себе. Док човек не види себе и не сагледа себе у истини, у смислу истине да призна себи себе, он је промашио живот. Овај можда јесте, можда није, али је сигурно промашио онај вечни живот.

Бити у речи Христовој значи сав се озидати том речју. Значи остати у њој увек и живети њоме свагда. Само таква вера преображава грехољубиво биће човекове у следбеника и ученика Христовог. Вера, што би рекли, на парче, на тренутак, тако је код нас често, час верујемо, час не верујемочас се молимо, час не молимо, таква вера је условна. Хоћу да верујем, али да имам користи од тога. Хоћу да волим другога, али да имам користи. Таква вера не спасава, нити човека преображава. Наш је задатак у овом животу да се проебражавамо, да се мењамо. Да се не одајемо лењости, него да се одамо послушности Речи Божијој. Да се трудимо да извршавамо Реч Божију. Погледајте човека, који не извршава Реч Божију. Њему је свеједно, он је саможив. Он не осећа другога поред себе, осим самога себе. Неће да се труди, а без труда не можемо ништа постићи у животу. Без труда не можемо ни да устанемо из кревета, али не можемо ни без вере. Ако кажем – јао, не могу да устанем данас. Значи, немаш веру! Шта значи вера? То је та вера која те крепи, која те снажи. Која ти даје снагу, која ти улива снагу. Улива ти веру да можеш. И човек може да чини све док има веру. Зато Господ каже – све је могуће ономе који верује. Ко нема вере, он се препусти, као папир који бацимо у реку па га води носи час тамо, час овамо.

Вера јака, јеванђељска вера, она нас ослобађа од самога себе. На првом месту, ослобађа нас гордости, ослобађа нас од наше сујете, ослобађа нас од наше немарности. Ми смо људи, Бог нас је створио са разумном душом, зато треба све разумно да чинимо. Треба све чинимо, понављам и себи и вама, ревносно. Онај човек који изгуби ревност, он се предаје лењости. Знате како кажу паметнији – лењост човека води на психијатрију. Чим се не трудиш, ти ниси целога себе дао за оно што би требало да учиниш, онда значи да си упропастио свој живот. Ми нисмо сами себи дали живот. Зато је живот дар Божији и тај дар морамо да чувамо и да узвратимо уздарјем. Зато нам живот није дат да га прокоцкамо, да га преспавамо. Живот нам је дат, да живећи умножавамо благодатне дарове, којима нас је Бог обдарио. Сваки човек има дар Божији. Некоме је Бог дао један, некоме два, некоме пет... Није ни важно што је мени дао један дар, а ономе другоме пет. Зашто? Зато што Бог боље зна шта могу да урадим са једним даром. А онај са пет може много више. Или оно јеванђељско када каже – коме је много дато, од њега ће се много и тражити. Од нас Бог тражи веру на првом месту, али веру која је жива и коју претачемо у дела. Када својим делима показујем и доказујем да верујем. Иначе, ако нам се вера само своди на речи, на језик, од те вере нема ништа. Зато верујућем човеку неприличи да буде лењ, да се не труди за своје спасење. Не приличи! Вера стално крепи и подиже. Вера нам каже и ако смо пали, да устанемо.

Три су главне врлине, од којих произилазе све друге врлине у нашем животу, а то су вера, нада и љубав. То су три врлине, а то значи вера у Бога, нада у вечни живот, љубав према Створитељу и према створењима. Вера нам треба да би се могли надати, каже Свети апостол Павле. Нада да би могли живети. Љубав да би могли као културан народ да живимо живот у љубави. Ми смо ту реч љубав данас у потпуности срозали. Тако је олако изговарамо. Љубав значи жртву, да волимо и онога који нас не воли. То је љубав! Може ли тога бити без жртве? Па, не може, драга браћо и сестре. Без жртве ништа не можемо да учинимо. Свети Оци кажу да је вера додир другога. Ког то другога? На првом месту Бога. Ми вером ходимо, а не знањем. Ми вером усељавамо Христа Бога у себе, каква ти је вера и колика ти је вера толико усељаваш Бога у себе. Веровати значи бити за другога. Кад некога волимо ми кажемо – живот сам спреман да дам за онога кога волим. Е, то је та љубав, браћо и сестре! Ко верује, тај не припада себи, него припада ономе у кога верује. Ми када имамо праву веру у Бога и живимо правом вером у Бога, ми ћемо онда имати и веру у другога. Ако имамо поверење у Бога, онда ћемо имати и поверење у друге. Могу нас људи обмањивати, могу нас и лагати, наше је да верујемо, а он ће дати одговор за те његове поступке. Дакле, вера је љубав. Не можемо одвојити веру од љубави и љубав од вере. Као што не можемо одвојити веру и љубав од наде. Вера је љубав, она ништа не тражи. То је та права вера. Ако се даје да би се нешто добило, како ми нажалост итекако по својим слабостима знамо то да чинимо, онда ће се изгубити и оно што се има. Вера је као и љубав, заборав за себе. Да заборавим на себе, али зато што волим другога. Тај други ми је потребан да дођем до Бога. Шта ми чинимо са другима? Треба нам други да дођемо до Бога, али нам је потребан и Бог да дођемо до другога. Вера је као и љубав одрицање од свега онога ЈА. Одрицање свога ега, који ми не да се смирим. Који ми не да да се поклоним пред другим. Који ми не да да учиним било шта за другога. Ако не учинимо другима добро, неће ни нама Бог дати добро. И обрнуто. Богу нису потребна наша добра, али су нама потребна. Зато ће Апостол Павле рећи – добро чините да вам се не досади. Добра никад много, али зла је и једна кап много. Да би смо се ослободили свог ега, потребно је да изађемо из себе. Није лако изаћи из себе, али се може. Шта је тешко? Кад изађемо из себе, да поставимо себе наспрам себе. И то некако може. Но, најтеже је да човек призна самога себе. Човек стално тражи оправдање за себе, али неће да да оправдање за другога. Зато је суд човеков често погрешан. Поготово, погрешан је онај суд код човека који не верује. Ево вам један пример, ми старији знамо, некада када смо ишли да позајмимо нешто код некога нису се писале ни признанице, ни уговори, него се давало на реч. И враћало се на ту реч. Данас, писаћемо хиљаде признаница и уговора и опет ћемо лагати једни друге. То све говори да немамо веру и да нам вера није права. Да не држимо до вере и да не држимо до своје речи.

Љубав према Богу и људима и љубав према ближњима два су крила, кажу Свети Оци, али крила истих врата, која се отварају и затварају само заједно. Тако не можемо довојити ни пост од молитве, нити молитву од поста. Зато Христос каже – ако ви останете у беседи мојој, односно и речи мојој, заиста сте моји ученици. Шта нам то нам то доноси ако остајемо у Јеванђељу Христовом. Доноси нам на првом месту познање истине. То је оно што је важно, а истина нам доноси слободу. Једна је истина – то је Господ наш Исус Христос, то је Црква Његова. Једна је истина, а она нам доноси слободу, а слобода нам даје слободу од греха, од злобе, од пакости, од мржње, од нерада нас ослобађа. На послетку, слобода нас ослобађа од обмане. Често живимо у обманама својим и ослобађа нас од лажи. Данас када се лаж толико укоренила у људима, да просто човека ухвати страх. Где је лаж, ту нема истине. Човек који се служи лажју, у њему нема истине и не можемо имати поверење у таквог човека. Лаж је широка лепеза, да не дужимо. Лаж је демонска сила, која је заразила свет. Истина Богочовекова ослобођа људе од греха и тиме од свих лажи. На крају, човек у овом свету гради живот или на истини или на лажи. Шта каже наш народ за лаж – у лажи су кратке ноге. Једног дана ће све изаћи на видело. Пред Богом нема оправдања, тамо ће само бити да кажемо да или не.

Да се ми молимо Богу да останемо у речи Божијој. То значи да останемо у Јеванђељу. Да се молимо Богу да останемо у вери и том вером смо данас крстили малу Петру. Данас смо је запечатили печатом Дара Духа Светога. Данас је усељен Дух Свети у њу, зато је одговорност да она очува Духа Светога у себи најпре на њеним родитељима, куму, али и на свакоме од нас. Да јој помогнемо да она узраста у Духу Светоме, да је Дух Свети води и руководи. Ако нас Дух Свети не води и не руководи, онда ће нас водити дух људски. Онда ће нас водити дух овога света, који нам говори да све настаје на овоме свету и да све нестаје на овоме свету, а није тако. Да се молимо Богу да она узраста у вери православној. Ми смо је данас крстили у току Свете Литургије. То морам да вам нагласим – такав је био апсолутно једини начин крштења у првим вековима. Није се могло крстити ван Литургије, као што се не може ни венчати ван Литургије, као што се не може ни опевати ван Литургије. То није ништа ново, него се само враћамо коренима. Она је данас постала богатија за три Свете тајне. То је Тајна Крштења, Миропомазања и Причешћа. Ако сте пратили молитве данас, оне управо говоре о Причешћу, јер је круна крштења сједињиње са Христом. Ми који памтимо на времена, довели су дете да се крсти у Цркву и више га никада нису довели, значи никада се није сјединио са Христом. Није се причестио. Ово је благословен поредак Цркве, па вас молим, имате право да своју децу крштавате у оквиру Литургије. Слободно кажите свештенику – хоћу да ми се дете крсти у оквиру Литургије. Он то мора урадити.

Данас нас је Литургија сјединила једне са другима кроз Причешће и сједнила је и нашу Петру и она је данас постала кћер Царства небеског. Бог вас благословио!‟, закључио је Епископ Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владика Јован је након Литургије наградио заслужне институције и појединце, који су својим радом допринели уређењу цркве у Великој Иванчи. Поред нове палионице и фасаде, у овом храму се наставља фрескописање. Архијерејском граматом признања награђена је ГО Младеновац. Архијерејске грамате захвалности добили су: Марко Петронијевић, Милан Ђорђевић, Славиша Мијаиловић и Жељко Мијаиловић из Велике Иванче. Архијерејске захвалнце добили су: Александар Тошић, Немања Урошевић, Марко Урошевић, Јован Јовановић из Велике Иванче, Ненад Јовановић из Београда, Стефан Петровић из Велике Иванче, Немања Павловић из Дубоне, Бранислав Арсић и Велимир Богдановић из Велике Иванче.

Након евхаристијског сабрања приступило се трпези љубави коју је јереј Михаило Аврамовић са својом породицом са љубављу припремио.

јереј Марко Јефтић