Литургију је улепшало појање верног народа предвођеног ученицима крагујевачке богословије.
У препуном храму, после прочитаног јеванђелског зачала, преосвећени владика се обратио беседом верном народу.
“У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог браћо и сестре. Ова недеља у календару се бележи као недеља по Крстовдану. А то значи да, браћо и сестре и децо драга, црква хоће још посебно да нас подсети и данас у овај недељни дан на значај крста Христовог, на значај крста у нашем спасењу, на значај нашега ношења крста. Зато свети апостол и јеванђелист Марко у данашњем јеванђељу, како чусмо, он каже како је Господ наш Исус Христос једном приликом дозвао народ и ученике своје и рекао им: “ко хоће замном да иде нека се одрекне себе, узме крст свој и иде замном”. Да би човек могао да иде за Христом он најпре мора престати да се руководи властитом својом вољом. И не само вољом браћо и сестре него и жељом и предати се потпуно у љубави Господу нашему Исусу Христу као једином начелнику нашег спасења, једином начелнику нашег живота, једином спаситељу и спасењу нашем, како то каже свети апостол Павле ики како нас уче свети оци. И то је управо услов истинитог и нелицемерног следовања и служења Господу Христу, то је пут који води у Царство Небеско. Значи да наш живот браћо и сестре заиста је поистовећен са животом Христовим на земљи. Он је на земљи био поругаван, он је био исмејаван, он је био пљуван, он је био мучен, он је узео крст и узнео га на Голготу и тамо је разапет. То све говори да је то наш животни пут и то је, у ствари, крст наш свакодневни. И ако човек не узме тај свакодневни крст, то је све оно што га сналази у животу, и тај крст не носи са смирењем, а да би га носио са смирењем он треба да има јаку веру да ношење крста значи ношење терета свога али и изношење нашега крста на Голготу, као што господ Исус Христос није остао на Голготи где су га разапели него је преко Голготе сишао у гроб и у васкрсење и то је наш пут. То јесте да ће Господ наша страдања благословити, наша страдања примити али само ако су страдања, браћо и сестре, за истину а истина је једна а то је Бог. Ако су наша страдања за Христа и ако та страдања, као што рекох, носимо у смирењу онда ћемо добити и благослов Божији. Али ако наша страдања ми стално носимо у неком роптању, у некаквом незадовољству, па да не знам колико да се мучимо неће нам та страдања бити спасоносна. А човек ропће на своја страдања зато што нема вере. Или што не живи по вери или што из његове гордости још мисли “што ми је Бог дао да ја имам ове патње, ове муке што ме сналазе, нисам ја то заслужио. “ Браћо и сестре и децо драга, Бог боље зна наше унутрашње стање, наше срце, наше мисли, наше речи него што ми сами себе познајемо. И зато кад Бог попушта на нас искушења и страдања Он то не чини да би нас уништио, да тако кажем, Он то чини из праве љубави родитељске. Он то чини да провери као прави родитељ, што се стално труди да провери своје дете, па ће му некад дати и нешто што није у реду само да види хоће ли оно моћи да се одржи. Ако се одржи онда добија и награду. Заиста, браћо и сестре, ове Христове речи “ко хоће замном да иде нека узме крст свој и иде замном” значе да нам је потребно самоодрицање, да се одрекнемо себе. Али не себе као идентитета него да се одрекнемо свега онога што у нама пребива а није спасоносно. Да се одрекнемо тог унутрашњег зла које у човеку пребива. Треба нам то самоодрицање и треба нам, браћо и сестре и самораспињање а то јесте услов идења за Христом а тиме и услов нашега спасења. Све док човек не распне у себи оно што је негативно, оно што није Божије, док се не ухвати у коштац са свим оним што није честито, што би рекао наш народ, што није поштено, што није ваљано, да се ухвати у коштац са свим оним што га одвраћа од пута за спасње. Да се увати у коштац на првом месту са собом, са својом гордошћу, да се ухвати у коштац са својим страстима. И док се год не ухватимо у коштац са свим овим а уз то не затражимо помоћ Божију, пропашћемо. Духовно ћемо пропасти и тако ће наступити духовна смрт која је много тежа браћо и сестре од сваке телесне смрти. Дакле, браћо и сестре, треба да се понашамо у складу са вером православном. А вера православна нам не каже: “Чини зло!” Него каже: “Чини добро”. Вера нам каже: “Пао си, устани”. Али нећеш устати ако не пожелиш да устанеш и нећеш устати ако не затражиш помоћ, руку нечију да те подигне а овде на првом месту мислим на руку Божију браћо и сестре. А Божије руку се увек испружене ка нама само то човек треба духовним очима и духовним осећањима да осети да су руке Божије испружене према нама. Ако су, а јесу, испружене и ако прихватимо руке Божије – нема чега да се бојимо. Нема чега човек да се боји браћо и сестре осим непокајаног греха. А ко се не каје? Онај горди човек, онај сујетни човек, који мисли: “ја сам достигао врхунац!”. Нема врхунца у овоме свету браћо и сестре. Хришћани су непрестани ученици Христови. А шта раде ученици? Уче лекције, спремају се за испит. Овај наш живот у овоме свету, браћо и сестре, јесте спремање нашег испита, кад изађемо пред лице Божије како ћемо да положимо тај испит. Хоћемо ли се моћи тамо правдати неком својом философијом и неким својим умом и разумом? Не, не браћо и сестре. Оправдаћемо се својим делима или ћемо се осудити својим делима. Зато се и каже “Својим ћеш се делима оправдати и својим ћеш се делима осудити”. Дакле браћо и сестре треба човек да се труди али мора стално имати ум, да га држи, да му не блуди. На пример, данас смо дошли на ову службу Божију, данас се молимо па час се молим а час ми оде ум тамо негде, помислим на ово, помислим на оно, па опет се вратим. А шта то значи? Ниси постојан, ниси се учврстио у вери, ниси се учврстио у богослужењу, ниси се учврстио у молитви и зато ти ум шета, блуди па смо често пута телом у цркви а ум нам ко зна где тамо. Још што је најгоре, што тад ђаво баш користи наш долазак у цркву да нас подсети “ух, тамо ме неки човек некада увредио” па оде ми мисао тамо, ја заборавим Бога, заборавим светињу литургије, заборавим светињу која треба да ме освећује и да ме просвећује. Зато браћо и сестре свака заблуда ума нашега, свака нечиста тежња душе наше, свака слабост воље наше и сваки грех наш, ако се не позабавимо тиме, нећемо се никада исправити, нећемо се никада поправити него ћемо терати по своме: “научио сам овако”. Човече, па човек је да се учи, човек је да се учи у добру. На жалост човек се учи и у оном другом. Дакле браћо и сестре зато нам је потребно да се човек свега овога одрекне, да се труди. Али то не може да учини без помоћи Божије, без благодати Божије. Ако нас је напустила благодат Божија нема говора да ћемо моћи да се поправимо и да се исправимо од свега овога. Јер благодат је та која нас, браћо и сестре, спасава а благодат, то често говорим, ништа није друго до сам господ наш Исус Христос. Дакле браћо и сестре зато је потребно да се одрекнемо, да све ово у себи, све оно што није божанско, да то у себи умртвимо. Да умртвимо, да се свега овога потпуно ослободимо да би могли истински у Христа веровати, у Њега се надати, у Њему се у љубави предати, браћо и сестре и најзад са њим се сјединити. Док се човек не сједини са Богом он се сједињује са собом и оним што је негативно у себи. Али ако смо се сјединили са Христом, као што ћемо и данас ако Бог да да се сјединимо кроз свету тајну причешћа али ми се сједињујемо са Богом и кад било какво добро дело учинимо. Ми се сједињујемо са Богом кад се одрекнемо ружних мисли па почнемо да мислимо добре мисли. Ми се сједињујемо са Богом кад почнемо да се боримо да не говоримо шта не треба а да говоримо оно што треба. Све је то браћо и сестре то што нас сједињује са Богом и ако смо сједињени са Богом онда је Бог са нама. А ако је бог са нама, ко ће против нас? Зато што Бог често није са нама зато нас сналазе невоље и муке и беде и да не причам шта али онда све то опет товаримо на другога и све мислимо “други ми је крив”. Све док не схватимо да сам ја крив сам себи. То што ћу окривљивати другога то ми не може бити на спасење, напротив, то ми је на погибао духовну. Значи прво себе човек треба да преиспита. Морамо се стално преиспитивати, слаби смо људи, грешни смо људи. Природа људска је грешна, падамо. Али човече, пропитај, испитај, уђи у себе, погледај себе изнутра и што често говорим – признај себи себе али немој да дајеш олакшицу себи кад мораш да признаш да си погрешио. Није страшно погрешити, браћо и сестре, страшно је не покајати се. Нама треба то сједињење са Богом и док човек не омрзне, како кажу свети оци, грех који чини он никад неће грех победити. Док човек, браћо и сестре, не омрзне све што је грешно у себи, док не објави рат, како кажу свети оци, свакој грешној страсти у срцу своме, не раскине све грешне везе, све дотле он не може свим бићем својим припадати Богу. Не може да припада Господу Христу, не може безрезервно ићи за њим што је врло важно, браћо и сестре, не може бити прави члан цркве па таман не знам који чин носио или звање у цркви
Дакле браћо и сестре, одрећи се себе и носити крст свој значи одстранити, боље речено одбацити себе, распети и умртвити у себи све оно што је грешно. Рашчеречити, како каже наш народ, себе да бих себе видео у потпуности какав јесам. Ићи за Христом значи усвојити Христа и све оно што је Христово учинити садржином свога живота, садржином свога бића, браћо и сестре. Узети крст Христов о кође говори данашње јеванђеље значи победити себе острашћеног. А ко од нас није острашћен браћо и сестре? Значи победити себе гордељивог, победити себе огреховљеног а то значи, браћо и сестре, победити човека који зна да је истина само у Христу и да изван Христа нема истине. Али исто тако то је онај човек који иако би ишао, како рече један свети отац, једном ногом за христом а другом ногом иде на жалост за правилима и принципима овога света и то му је некако лакше. Ићи широким путем јесте лакпе али тај широки пут није спасоносан. Узак је пут који води у царство небеско, браћо и сестре. Дакле одрећи се огреховљеног себе, распети себе значи одрећи се овога света али не света као дара Божијега него света који у злу лежи како каже свети апостол Павле. Ми не смемо да се одричемо света јер свет је Бог створио а све што је бог створио то веома добро беше и би и јесте. Е сад је проблем што је човек са својим падом и са својом гордошћу, са сујетом, са страстима унео у свет и грех а потом унео и смрт. Али Спаситељ је ту, Он је дошао ради нас, Он је дошао да нас спасе. Он нас стално позива себи али ако смо ми глуви на тај Божији позив, браћо и сестре, нећемо Божији позив никад ни чути. Ако смо заглувели вревом овога света у кође живимо а видите и сами какво је стање у свету уопште, не треба то да плаши нас Хришћане, не смемо да будемо маловерни, морамо имати веру. Ми не смемо браћо и сестре да падамо у очај јер немамо потребу да очајавамо па било шта у животу да нас снађе. Зашто да очајавамо кад је Спаситељ ту. А где је Спаситељ ту је и спасење браћо и сестре. Зато нека нам Господ помогне да носимо свој свакодневни крст али да га носимо, као што рекох, у смирењу јер како рече један велики духовник: “Ко носи крст свој у смирењу њега крст онда узме и носи”. Крст је сила, крст је слава, у крсту је моћ, у крсту је спасење. Не можемо да избегнемо крст, другим речима не можемо да избегнемо своје сопствено распеће ако мислимо да се спасемо. Али ако се предамо ми ћемо потонути. Пливач ако зарони па каже “не могу да испливам” он ће се утопити пре него што је ушао у воду, јер је већ помислио да не може. Можемо, само нам треба вера, треа нам нада, треба нам љубав, треба нам браћо и сестре тај осећај да је бог са нама.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Епископ Јован је причестио велики број верника, посебно деце а по звршетку литургије је доделио архијерејске грамате господину Горану Шапоњићу и господину Ивану Марковићу као и орден вожда Карађорђа господину Ђорђу Деновићу, заслужнима због велике љубави коју су делима показали према својој цркви и позвао је све верне да следе ове светле примере.
Владимир Вранић, вероучитељ
