За певницом су певали чланови Певачког друштва „Србски православни појци“.

После прочитаног јеванђелског зачала, верном народу у својој богонадахнутој беседи обратио се владика Јован:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, данас прослављамо једног великог угодника Божијег, великог молитвеника, великог пустињака и великог чудотворца, Светог Киријака Отшелника. Ова света обитељ и они који живе у њој и ми који долазимо овде имамо благодатни дар Божији да ова обитељ чува део моштију Светог Киријака Отшелника. Тиме нам се даје велики дар Божији да можемо доћи и клекнути пред његовим Светим Моштима, да се можемо молити и њега замолити да се он моли за нас. Свети Киријак поседовао је благодатне дарове Духа Светога. То можемо најбоље видети из његовог житија. Сва она искушења које је он подносио као пустињак, као човек, као хришћанин, као човек који у телу живи, он није могао да савлада без благодати Духа Светога. Дух Свети је онај који даје моћ нашем духу. Да ми Духом ходимо и Духом живимо. Свети Павле је то доживео, па је рекао хришћанима: „Духа Божијега не гасите у себи“. Угасити Духа Божијега значи престати живети у Духу Божијем. Угасити Духа Светога значи престати живети вером у Бога. Угасити Духа Светога значи да смо духовни мртваци пре телесне смрти.

Дар монашког служења није свима дат, већ само онима који су изабрани и онима који су позвани за то анђеоско служење. Нису само монаси позвани да служе Богу. Сви смо подједнако позвани да служимо Богу. Сви смо призвани, само је питање да ли ми тај призив чувамо. Када нас ухвати гордост или власт, ми се онда одричемо тог призива. Ми увек призивамо Духа Светога. Заиста, када се човек труди да живи Духом Светим и ако има Духа Светога у себи, он се чисти. Он се преображава, он постаје другачији човек, постаје Божији човек, постаје човек који угађа Богу и другоме, а најмање угађа себи. Посебан позив међу монасима јесте служење Богу и ближњима у начину отшелника. То је служење Богу у самоћи, то је отшелник. Међутим, човек може да оде и у пустињу, а да нема мира. Човек може да оде у пустињу и да не види лик људски, а да стално живи у свету. Зашто? Зато што није прилагодио дух људски Духу Божијему и духу пустиње. Пустиња је један посебан вид где човек заиста може да се посвети Богу. Пустиња је пуста, али када човек уђе у пустињу са благодаћу Божијом у Духу Светоме, такав човек пустињу претвара у град. У који град? У небески град. Њега не окружује земаљски народ него анђели. Њега окружују светитељи, и он разговара са Богом и са људима.

Браћо и сестре, монаси су позвани да се ватреном молитвом моле, колико за себе толико и за народ. Захваљаујући ватреним молитвама светих пустињака овај свет опстаје. Они су се уподобили Богу. Они су праведни. Овај свет почива на праведницима. На оним молитвеницима, на оним стубовима. Сваки је човек позван да буде тај ватрени стуб. Молитва мора да му буде разумна, а не у неком заносу. Него разумна молитва, као што треба да нам буде и разумна вера. Човек који има у себи плодове Духа Светога, а то су љубав, радост, мир, дуготрпљење, уздржање, кротост, вера, доброта, над њим нема закона. Који закон има већи од љубави. Који закон има већи од правде, од кротости, од смирења. Нема тога закона, али да би човек заиста задобио благодатне дарове Духа Светога он треба у себи да поведе рат. Да поведе духовни рат у себи против свега онога што је противно и супротно плодовима Духа Светога. Другим речима, ако у нама уместо љубави стоји мржња, уместо смирења гордост, сујета, љубав онда ишчезава из човека. Уместо да живи у љубави. Свети Јован Јеванђелист када хоће да каже шта је Бог он само у две речи каже: „Бог је Љубав“. Тамо где је гордост, мржња, тамо љубави нема. Тамо је лажна љубав. То је привремена љубав, љубав којом данас волим, а сутра не волим. Човек мора да се бори против свих нечастивих сила које хоће да нам помуте разум. Да нам помуте разум да прихватимо оно што није у Духу Божијем. Да прихватимо дух овога света који нас учи да све настаје у овоме свету и да све нестаје са овога света. Дух овога света неће Бога. Дух овога света не верује у загробни живот. Он верује само у овај привремени земаљски живот. Чујемо како људи кажу, дај ми да једем и пијем док сам жив, после ми не треба. Ех, после ти треба. А да би имао то после од чега да живиш мораш овде у овом свету док живиш да задобијеш живот вечни.

Браћо и сестре, онај који не поведе рат против себе, он ће повести рат против другога, против породице, против родитеља, оца, мајке, деце, повешће рат у манастиру у селу у држави. Оно што је најгоре не ратује на правилан начин. Апостол Павле каже: „Војник који се не бори на правилан начин неће добити борбу“. Имамо правило како да се боримо. Имамо Цркву, имамо Христа, имамо Јеванђеље, само треба то да применимо и да себе видимо кроз Јеванђеље. Јеванђеље Христово је наше огледало. Ако не умеш да се огледаш у Јеванђељу, нећеш моћи ни да се огледаш ни на овом огледалу на којем се огледамо. Зашто? Јер и ово огледало ако га не чистимо, можемо ли да видимо своје лице? Скоро да не можемо. Тако је исто и са унутрашњим човеком. Ако не чисти себе, он ће сав да обрасте у таму. Најгоре је то што ће он ту таму да шири око себе. Као што човек који има светлости у себи шири ту светлост око себе. Онај који се смирава он задобија благодат Духа Светога. Апостол Павле каже да они који поседују врлине, љубав, наду, смирење, кротост, над тим врлинама нема закона. Који закон може да осуди Љубав, кад Љубав све воли. Који то закон може да буде изнад Љубави, а Бог је Љубав. Зато да се данас помолимо Богу и замолимо Светог Киријака Отшелника да се он моли за род људски. У невољама је род људски. Па је у невољамо и наш српски род. Са свих страна невоље долазе. Ако у оваквом стању останемо без Духа Светога, а без Њега се врло лако остаје, ово што сналази свет прво ће снаћи сваког од нас. Онда наш живот неће бити у благостању. Живот ће нам бити у кошмару. Као што у сваком човеку који нема смирења и вере у њему је кошмар и што је најгоре такав човек кошмар шири и око себе. Онда човек не зна шта му је, а није задовољан. Да, човек није задовољан кад нема благодатне дарове Духа Светога. Нажалост, не тражимо их тамо где их можемо наћи. Него их тражимо у себи самима. Бог нам је дао дарове, браћо и сестре. Питање је на шта употребљавамо те дарове. Употребљавамо их на добро или их злоупотребљавамо. Ми смо без Бога ништа, а са Богом смо све.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На позив „Са страхом Божијим и вером приступите“ велики број верног народа причестио се Светим Тајнама Христовим. Након заамвоне молитве Епископ Јован пресекао је славски колач у славу Божију, а на молитвено сећање на Светог Киријака Отшелника чији део моштију чува ова Света Обитељ.

Као наставак евхаристијског сабрања уследио је славски ручак којим је Игуманија Евгенија угостила све који су данас дошли у манастир.

ђакон Стеван Илић