После прочитаног апостола и јеванђелског зачала, Епископ шумадијски Господин Јован је рекао:

„У име Оца и Сина и Светог Духа! Из данашњег причитаног апостола који је врло поучан, можемо чути савете како да се понашамо у свим приликама и неприликама нашег животa. Можемо видети да је апостол Павле живео доста у спољашњим оскудицама. Није имао ничега у изобиљу, па ни хране. Али, видимо да се он не жали него каже да се трудио да зарађује за хлеб рукама. Ово је свима нама на поуку, а поготову лењим људима, онима који мисле да не треба ништа више да доприносе у свом животу нити да учине, да уложе труда, него се као што знамо нажалост, утопимо у оно што јесмо и ништа се не трудимо за боље. Зато апостол данас и каже за хришћане у Филипима, да се обрадовао врло у Господу, што се најзад сетише да се старају за њега. Њега је обрадовало не то што су скупљали прилоге да живи колико може добро, него се обрадовао што су се они њега сетили у молитви. Због тога видимо како апостол Павле све доживљава са радошћу у Господу. Он доживљава са радошћу невоље, страдања, гоњења, понижења, јер зна да је Господ све то претрпео ради нас и спасења нашег. Заиста, ако је радост, страдање, љубав, правда, ако је истина, доброта, све ово доживљава у радости са Господом. Он и ту милостињу коју су сакупљали, доживљава као радост у Господу. Врло је важно сетити се овога и у нашем животу. Потребно је да се сетимо и свога стања, и стања код другога и да се сетимо сваког другог човека. Па и ако не можемо да му помогнемо, немојмо да му одмажемо. Увек можемо неком нешто дати, а то је молитва. Старшно је стање за човека хришћанина када изгуби осетљивост за другога. Страшно је да када живи у заједници, братству, породици, селу, и да то доживљава као тегобу, јер му тај други нешто смета. Други ми не да да се ја пружим. То је страшно стање, управо је то неосетљивост. Та неосетљивост тако полако улази у човека и осваја човека. Прође много времена да се човек сети како је бити осетљив. Неки на жалост никада ни не осете. Можда ти што нису осетљиви мисле да су нешто бољи. Овде код апостола Павла видимо да оскудица не постоји за онога који има Христа. Такав Христа носи у себи, а када носимо Христа у себи Њиме смо и испуњени. Ми немамо потребу онда да тражимо како да попунимо празнину јер смо испуњени Христом. Христов човек је задовољан и када страда и када га пљују. Он верује да га Христос неће оставити. Такав верује у речи Христове: „дођите сви који се уморни и натоварени и ја ћу вас одморити“. Али, под условом да узмемо јарам Христов, науку Христову и да се трудимо да живимо науком Христовом и јеванђељем. Човек никада не треба да буде задовољан собом, али, у данашњем апостолу, апостол Павле каже да је задовољан оним што има, мислећи на оскудицу. Он је задовољан ониме што му је Бог дао јер има колико му треба, али данашњи човек је стално нешто незадовољан и не може никако да се задовољи ониме што има већ тражи да што више граби. Апостол Павле је задовољан и док је у тамници био, јер, зна да га Христос није оставио, али није ни он Христа. Павле је задовољан свиме, па и са људима који га окружују, он је задовољан браћом. Али је страшно то стање живети једни са другима, а бити незадовољан. То је страшно отуђење од другога, а пре тога се отуђујемо од Бога. Чим не можеш да прихватиш другога, баш онакав какав је, било какво звање и положај да има, отуђио си се и од Бога. Ниси задовољан, јер не можеш да се помириш са оним што ти је Господ дао. Не можеш да се помириш што си слуга него хоћеш да будеш Господар. А нема доброг Господара без доброг слуге. Онај који није научио да слуша, никада неће знати ни да заповеда. Даље нам каже Павле, „знам се и понизити, знам и изобиловати у свему и свачему, навикох се и сит бити и гладовати и изобиловати и оскудевати у свачему“. Овим речима нам Апостол говори да он све то подноси Христа ради. Зна да се спусти и да се смири јер му је Христос огледало у смирењу. Зна и да послуша јер је Господ био послушан Оцу. Он који је раван Оцу и Духу Светоме, послушан је. Ми смо послати у овај свет, у ово наше време, и важно је знати да ми треба да сведочимо Христа у свачему док смо овде на земљи сада. После нас ће Господ послати друге, и питање је шта ми другима предајемо, онима који долазе. Да ли предајемо грамзивост или смиреност, љубав или мржњу. Дакле, све треба, шта год нас снашло, да претворимо у јеванђелски добитак, како кажу Оци. А свако добро које ми допринесемо је јеванђелски добитак. Нема понижења, а да таквог човека Господ не преобрази у јеванђелско узвишење, зато је и речено „усавршавајте се допуноће раста Христовог“. Све за Христа и ради Христа, то је животно правило јеванђелско. Ако си роб, како каже Павле, буди послушан Господару јер ће Господар и тог роба знати да награди. Зашто ово све наводим баш данас. Зато што се данас молитвено сећамо блажене успомене уснућа у Господу предивног Владике Валеријана, првог Епископа шумадијског који је уснуо са Господом. Његов Епископски крст није било ни мало лак. А, ничији епископски крст није лак, ако хоће да носи како треба. Али, он је све носио у смирењу и све подносио Христа ради, не само Христа већ ради цркве Христове и ради народа Божјег који му је црква поверила. Владика Валеријан био је и гоњен и понижаван, осуђиван, клеветан, али он је све подносио стојички. Није био само клеветан и осуђиван од комуниста, био је осуђиван и од својих најбилижих, као што је и данас тако. Када све ово знамо, треба све да поднесемо Христа ради ако хоћемо да задобијемо Царство небеско. Све је ово Владика Валеријан подносио да сачува цркву и народ и то све у претешким временима. Замислите, дошао је овде да буде Епископ у срцу шумадије, а нису му дали 6 година да изађе из Крагујевца. Замислите његову бол. Имао је веру у Бога и она га је одржала да достојанствено носи епископски крст. Епископ ако хоће да буде Епископ нема своју радост али ни своју тугу. Верујем даје и он чуо оне речи Христове које је данас упутио Христос жени грешници приликом прања ногу, „Иди, вера твоја спасла те је, иди у миру“. Верујем да све невоље које је имао Владика Влаеријан, да је на крају овоземљског живота чуо оне речи Христове: „Добри и верни слуго у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога“. Дакле, да се трудимо да не изгубимо ону праву радост, а праве радости нема без Христа.

Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Заамвоне молитве одслужен је парастос Епископу Валеријану.

Из животописа блаженопочившег Епископа Валеријана (у свету Василија Стефановића) издвајамо да се родио у Великој Лешници у Подрињу у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908. године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију "Свети Сава" у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. Професорски испит положио је у фебруару 1939. и у том својству остао је све до избора за епископа.

Срећко Зечевић, протојереј