У данашњој беседи наш Владика нас је поучио речима:
“Из данашњег Јеванђеља чули смо како нам је Господ дао заповест: “Да љубите један другога, јер ако вас мрзи свет знајте де је омрзнуо мене пре вас”. Данашње Јеванђеље говори о љубави. Онај човек који је отуђен од љубави, отуђен је од Бога и ко је отуђен од Бога, отуђен је од љубави. Онај који је отуђен од љубави према Богу отуђен је од љубави према другима. Такав човек не може искрено ни себе да воли, а камоли другога љубављу Божијом. Љубав није себична, љубав је ширина, дубина, висина, снага...баш та снага која побеђује највеће непријатеље. Зато Господ каже: “Да љубимо и непријатеље своје”. Љубав је милосрдна и ако је само човек спозна онда живи у радости, јер када човек живи у љубави према Богу живи и у љубави према другима.
Када човек препозна спасоносну љубав, у души таквога човека се почиње рађати жеља и стремљење за непрекидним обитавањем у заједници са Богом и једних са другима. То је природан процес јер смо саздани по образу и подобију Божијем. Душевни мир и надземаљска радост постају у човеку само када се он сусреће са својим Творцем тј. када се сусреће са самим Богом. То сусретање је најважније у животу. Не осећамо ли радост при сусрету са вољеном особом која иако је била далеко од нас, јер љубав не зна за границе. Када се са њом сретнемо показујемо колико ту особу волимо. Ми хришћани треба да знамо да нас нико не воли као Бог. Зато човек не може да воли другога ако не воли Бога. Увек се сећам Светог апостола и Јеванђелисте Јована који говори да када би хтео да каже шта је Бог употребио би две речи: Бог је љубав. Љубав се жртвује јер воли. Нема веће љубави до оне ко и живот свој положи за другога. Прави родитељи када види да му дете пропада не размишља да ли треба да га спасава или не. Ако о томе мисли онда је он себичан. Прави родитељ ништа не размишља јер је у питању други живот. Тако је Господ наш Исус Христос из љубави дошао на овај свет и из љубави се жртвовао за нас.
Љубав је двосмерна и видимо како су људи узвратили на његову љубав, мржњом. Супротно од љубави је мржња. Када мржња завлада човеком он се избезуми и не може да мисли. Мржња изопачи ум човеков да и када зло чини он мисли да чини добро. Када човек нема љубави према Богу, нема поверења у Бога. Када не живи божанском љубављу његова вера није исправна. Он не може ни да се нада јер љубав је и нада и вера. Те три хришћанске врлине се увек истичу. Љубав је изнад вере и наде. Вера и нада ће једног дана нестати, а љубав неће никада. Човек љубави је Божији човек. Треба да разликујемо божанску од чулне љубави која није права и може да нас одведе у странпутицу да волимо неку особу да би задовољили своје страсти, али не можемо да се жртвујемо ни за рођено дете. Љубав божанска подиже човека. Заједница Бога и човека је мирна и тиха лука. Безопасно пристаниште у које стреми свака душа која је жељна истине и вечног блаженства. То блаженство не можемо да стекнемо без љубави.
Напредовање ка божанственој љубав је динамичан подвиг у активном Црквеном животу. Љубав је процес, она се стално изграђује и у њој се напредује. Разликује се од наше људске љубави у којој сад волим сад не волим. Бављење собом и самоусавршавањем у борби против сујете и греха путем молитвеног и светотајинског учествовања, задобија се љубав. То нам сведочи и Свети Максим Исповедник када каже: “Потребно је у себи осетити уздржљивост, стрпљење и наду како би се у даљем току покренула побожност која све види и покреће друге ка љубави”. Када човек види другог како живи у љубави или мржњи покреће се и тај други да чини исто. Нико не може ни наслутити величину Христове љубави док се Христос и њега не усели. То је учење Цркве и Светих Отаца: може ли неко наслутити укус меда ако никада није окусио мед? Тек када вером у срце човеково уђе Христос, онда тек човек осећа укус љубави Христове и њен опојни мирис и не опсежну све недохватљивост у љубави. Као што човек имајући Христа у срцу досеже висину, ширину и дубину тако човек додирује бескрајну пучину божанске љубави Христове. Без ње је човек без божанске садржине и бесмртне вредности. Немамо ли љубави немамо ни вредност. Љубав је оно чиме човек вреди. Само она везује човеково биће са Богом која је љубав и извор сваке бесмртне и вечне љубави.
Молимо се Богу да нам отвори срце и ум ка љубави. За љубав треба подвиг и жртва. За мржњу нам све то не треба, само ја и ништа више. Њоме се отуђујем од Бога и од другога. Љубав је та која превазилази сваки ум човеков. Бог од нас само тражи да ми на Његову божанску љубав узвратимо нашом човечанском љубављу. Човек то не може ако је заборавио шта је Бог учинио за нас. Нека нам Господ помогне да ову заповест Христову: “Нову вам заповест дајем да љубите један другога” испунимо јер много је лакше волети. Мржња оптерећује човека, љубав га растерећује.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након причешћа верног народа Владика Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/9337-liturgijsko-sabranje-u-staroj-crkvi#sigProId5844772aca