За благољепије сабрања био је задужен хор „Свети Димитрије“ из Лазаревца. Мноштво представника јавног и културног живота нашег града, као и мноштво присутних верника допринело је свечаности данашње прославе, а велики број причешћених верника посведочио је истинску жељу за сусретом са васкрслим Господом.
Надахнутом беседом Владика Јован се обратио окупљенима:
„У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог браћо и сестре!
Срећан празник! Срећна слава овога храма! Срећна слава братству и свима који смо се данас сабрали да прославимо патрона овога Храма. Срећна слава и свима који Светог Димитрија славе као своју крсну славу! Данас смо се сабрали у овоме храму да прославимо великог угодника Божијег и страдалника за веру хришћанску, великог молитвеника Светог великомученика Димитрија мироточивог чудотворца! Сабрали смо се да се Богу молимо и да се у својим молитвама сетимо Светог великомученика Димитрија и да га замолимо да се он моли Богу за нас: да останемо народ Божији, да нас сачува од искушења, да се он моли Богу за нас да очувамо своју веру, онако како је он очувао у оно тешко време када је вера била гоњена и прогоњена. Да се он моли Богу за нас јер је неопходно да се увек и изнова молитвима обраћамо Богу и светитељима. Молитва је непрестано призивање Бога да Он буде са нама. А да би он био са нама треба да му се молимо и да верујемо да Бог постоји, да је Бог љубав, да је милостив, да је срцезналац наш и да Он боље зна наша срца него што ми сами знамо. Да је Бог свевидљив. Види Бог наше невоље и муке, али види и нашу радост кад се радујемо у Богу. Види Бог и када ми страдамо браћо и сестре. Човек кад има неко искушење мисли да га је Бог заборавио. Није га Бог заборавио. Никога од нас неће заборавити у колико ми не заборавимо Бога. Може ли родитељ да заборави дете? Па не може браћо и сестре! Па чак и да није добро дете јер је то тело од његовог тела, крв од његове крви! Чак прави родитељ за оно неваљало дете више брине, јер оно што је добро то је ту код њега. А ми браћо и сестре када год грешимо, ми се удаљавамо од Бога. Грех је тај који нас удаљава од Бога. Тада се ми удаљимо и од оца и од мајке, брата, сестре, комшије, пријатеља. Удаљујемо се јер смо у ствари са таквим животом потиснули Бога и себе. Али није нас Бог потиснуо из Себе! То треба да знамо да када поклекнемо у своме животу, а живот је такав да носи разне прилике, Бог је ту. Он само тражи да ми покажемо веру! Да верујемо и да пожелимо да нам Бог помогне да устанемо. Јер свако зло које учинимо то је наш пад. Човек кад пада, он се често и повреди. Од пада зависи и његова повреда. Ако је већи пад већа је и повреда и шта тада треба? Треба му помоћник да му помогне да устане. Често говорим, нема провалије у коју човек може да падне а да се Бог неће сагнути да га подигне. Ако се Бог толико смири за створење да не пропадне а како ми да се не смиримо пред Богом. Зашто се ми онда не смиримо једни према другима. Неко ће казати ја се пред Богом смиравам, а не могу да се смирим пред другим неким. Смири се ти човече пред човеком без обзира какав је јер ми у сваком човеку треба да видимо икону Божију! Човек када га обузме гордост, сујета, тај човек не само што не види Бога јер му је духовни вид ослепљен, него не види и другога човека. Он је себе толико уздигао и долази у такво стање да каже без мене свет не може да постоји. Пазите колико човек може да оде далеко, кад човек себе замени Богом. То је најстрашније! То је највећи пад човеков. Али ни тада Бог не оставља човека! Како да га остави кад се због човека родио, пролио крв Своју, претрпео све због нас и због нашега спасења! Опет понављам и кад паднемо треба да се сетимо Бога. И кад грешимо да се мало зауставимо. Како каже стара пословица: ,,И кад си мајка, покриј се". Значи, признај да си грешан. Признај да грешиш. То признање не смемо да сведемо само на реч.Кад би били свесни да је реч светиња, онда када кажем да хоћу да се исправим онда ћу заиста и да се трудим.Тај човек онда држи до речи. А све од речи постаје браћо и сестре. Ако читамо Библију, видећемо на првим страницама где се каже и рече Бог да буде светлост и би светлост. Дакле, све бива на реч. Зато за нашу реч треба да одговарамо, јер све док их не изговоримо, ми смо господари тих речи. Док изговоримо реч, више нисмо господари и може је свако тумачити на свој начин. Најгоре је што не тумачимо реч на онај божански начин онако како су наши стари знали да поштују реч као светињу. Сећам се као дете, кад су људи ишли једни код других да позајме новац или било шта друго, јесу ли писали признанице? Јесу ли писали уговоре? Нису! Али су веровали на реч! И ту никаквих проблема није било! Онај који је погазио реч, он је у ствари био изопштен из народа јер се прогласио као лажљивац, а у лажи су, како каже наш народ, кратке ноге! Зато треба да водимо рачуна не само шта мислимо него и шта говоримо. А да би човек увек говорио шта треба, он треба стално да буде у контакту са Богом. Човек треба да буде благодаран што му је Бог дао реч да можемо да се споразумемо једни са другима и да се можемо споразумети са Богом кроз молитву. Браћо и сестре, треба нам молитва али нам треба вера! А вера је увек спојена са надом. То треба да знамо да кад се молимо ми се у ствари и надамо да ће бити примљена наша молитва. Бог зна када ће да услиши нашу молитву! Бог зна кад је нама најпотребније оно за шта се молимо. Јер ми знамо да се молимо и за оно што нам није неопходно. То не значи да не треба да се молимо него да не будемо оптерећени и кажемо да нас Бог није чуо и онда нећу више да се молим. Човече, па ти си се сетио Бога само онда кад ти је невоља. А Бог се и тебе и мене сећа стално браћо и сестре. Дакле, уз молитву иде и нада али и истинска и права вера која се изражава у нашем подвигу, труду, посту, молитви, у покушају да испуњавамо заповести Божије. Ако испуњавамо заповести Божије, испуниће Бог и наше молитве. Бог је човеку рекао да буде добар. А да ли је добар? То свако од нас треба да провери браћо и сестре. Кад испунимо заповести Божије у нама се ствара дубоко знање. Испуњава се спознаја да ми у ствари спознамо себе. Имате код Светих отаца дивних текстова који говоре како човек може да упозна себе али истински да упозна себе. То једино може кроз јеванђеље, кроз Цркву, кроз заповести Божије, а не онако како он мисли да је исправно. Све морамо да проверимо, као што је речено у јеванђељу испитујте писма. Не верујте сваким писмима. У ствари не можемо да верујемо да ли својим спознањем спознајемо себе јер је најтеже упознати себе. Зато је најтеже победити себе. Лакше је победити другога човека, лакше је победити народ него победити себе, јер му неда гордост и сујета да победи у себи тај нагон који стално гони супротно од онога што је јеванђелско, што је Црквено, што је Божије браћо и сестре. То није лако. Човек се тешко одриче својих наслада. Човек се тешко одриче онога на шта се навикао. Али морамо да знамо да свему има крај. Ако не бринемо о том крају, шта ће од нас бити браћо и сестре? Пропашћемо и у овоме свету и у ономе који долази после овога света. Када познајемо себе, познајемо и пут којим идемо. То је онај пут за који је Христос рекао: ,,Ја сам Пут, Истина и Живот". Људи измишљају разне путеве и начине како да живе, али ако се одрекнемо пута Божијега или уместо пута Божијега ставимо свој пут па кажем ја хоћу тако да идем; можеш да идеш, Бог никоме не брани. Бог не брани да ми изаберемо путеве, да будемо лоши. Бог нам то не брани. То је наша слобода. Али треба да будемо разумни људи. За слободу треба да одговарамо. Да оно што учинимо по нашем нахођњу а нисмо утврдили да ћемо одговарати. А кад злоупотребимо слободу, као и на овим судовима земаљским онда добијаш и казну јер си сам одлучио да учиниш то недело. Дакле, тим знањем ми знамо да без обзира што понекад имамо тешкоће и није нам увек све онако како смо желели без обзира што имамо страдање, знамо да у том датом тренутку не разумемо и несхватамо, Бог стоји уз нас. Без обзира што у животу имамо и муке и искушења и страдања, вера је наша снажнија од свих тих наших страдања. Вера је снажнија од свих оруђа и оружија које нечастиве силе упиру према нама.Снажнија је наша вера јер је смисленија од свих недаћа наших. Зато нам треба вера.Зато је Господ рекао да је све могуће ономе који има веру. Вером човек никад није у страху. Без вере, човек је у страху. Вером у Христа, не ма каквом вером. Христос је победио смрт, открио нам је и дао Царство Небеско, не само као идеју која нас чека негде у будућности, како то ми стално замишљамо у неким просторима, него као реалност коју можемо да живимо овде и сада и којом живимо ево и сада у Цркви. Дакле, страх је показатељ маловерја, а неретко нажалост и неверја. Иако сви кажемо да верујемо, али чим нам се мало нешто догоди вера нам спадне. Када опадне вера, опадне и нада, а кад опадне нада, човек долази у стање очаја. Из очаја је враћање тешко.
Зато је потребно и неопходно да се увек изнова молитвом обраћамо Богу. Не треба Богу наша молитва, јер нас Он воли, нама треба, браћо и сестре, да молитвом умилостивимо Бога, да нам да зашто се молимо. Али молитва без смирења и вере није на спсење. Можеш да се молиш колико хоћеш, а ако спроводиш своју вољу и нећеш да послушаш, онда и тај труд молитвени који улажеш није благословен. Све оно што излази из вере и из смирења Бог воли, милује и награђује.
Такви су били светитељи Божији и Свети Димитрије. И он је имао немоћ у тренуцима, јер је и он имао тело и крв као што ми имамо. У његовој немоћи, немоћи њега као човека и немоћи свих нас као људи вером се показује свемоћ Божија. Светитељи из искуства знају да душа која се једанпут за свагда са вером преда Богу и која је вишекратним опитом упознала његову моћ и помоћ, не брине се више за себе већ се везује дивљењем у ћутању, тј. смирењу. Тихо се моли, а не да се молимо и желимо да се покажемо пред другима како се моли. Тако су се свети оци у ћутању погружавали у молитву и онда када су страдали. Нису страдали због грехова притом, већ зато што су веровали и што верују у Бога.
Међутим, потпуно предавање сопственог живота Богу се не постиже лако. Као што ни један труд не можемо лако да задобијемо. Не постиже се лако, остварује се само када нас наше срце више не прекорева, када ниподаштавамо своје а старамо се само за оно што је Христово. Све ће нам Бог услишити кад се ми више постарамо за другога него за себе. Јер када се постарамо за другога и помогнемо другоме, онда Бога задужујемо да нам помогне. Не помогнемо ли другима, не можемо очекивати помоћ од Бога. Свети Димитрије је био богатог рода. У време када је цар Диоклецијан мучио Хришћане, убијао их, требало је да Свети Димитрије буде на челу прогона, јер је био војвода коме су се отварали видици, да постигне велике успехе и положаје. Он је све схватио да је таштина и пролазно, знао је да ако Христа изда, све што му се обећа у овоме свету ништа не значи у односу на онај дар који Бог дарује човеку, живот вечни,царство небеско, рај.
Када читамо житија светих, па видимо како су вође народа мучиле и гониле Хришћане и сами цареви, поставља се питање зашто се цар бојао Хришћана који су у то време били малобројни, немоћни и слаби. Били су мали у односу на други свет. Зашто се сваки цар боји Хришћана? И не само они из прошлих векова већ се и данас поједини цареви боје Хришћана. Зашто? Зашто се и модерни свет обрушио на идеју и вреднсоти јеванђеља? Зашто чујемо и данас од силника овога света да православне треба збрисати са лица земље и да их треба уништити? По чему је православна вера толико снажна да ремети њихове планове и животе? По чему су обични људи који се труде да живе у покајању, постом и молитвом, да служе другима, опасни за оне који имају сваку моћ и сваку силу овога света? Зато што Господ каже: „Да нисам дошао, греха не би имали.“
Доласком Христовим у овај свет човек је спознао себе, свој грех. Онда када постоји Хрситос и тело његово, црква, ми, слаби и немоћни, али својим постојањем, будући да се опредељујемо за Христа, јер „постојећи постаћемо“, постаћемо јасно и силнији од тих царвеа који устају на Бога јер имамо Бога у себи и носимо га у себи, Њему служимо, а не мамону како каже Свето писмо. Ми смо силни Хришћани, православни, јер нисмо погрешили избор. Изабрали смо Христса за нашег спаситеља, а Он је победа, не неки тамо цар или незнабожац. Дакле, Господ је глава Цркве. Он је наш крманош, онај који управља бродом у коме пловимо кроз буре овога света. Док смо у тој Божијој лађи, а лађа је Црква Божија, Христова. Док смо у њој, не треба да се плашимо. Има дивна прича како велика лађа плови у морима великим и наједанпут је наишао талас и лађа почела да тоне. Свако је могао да уграби нешто од предмета и тако се спаси, кад погледаху на палуби један дечак спава. Они га буде да не страда, кажу: „Видиш да ми тонемо, а ти немаш бригу, безбрижан си,спаваш.“ ,а дечко одговори: „Па ја немам бригу, мој отац је кормилар.“ Неће отац погубити своје дете, али зато треба да имамо веру. У цркви, тој лађи Христовој, био је Свети Великомученник Димитрије, зато га је Господ овенчао венцем славе у Царству небеском. Свети Димитрије је светитељ који је својим животом запечатио своју верност Богу, а то занчи своју љубав према Богу, Његовој цркви и према ближњима.
Имати љубав према богу, а немати је према ближњима, то није права љубав и обрнуто, ако имамо љубав према људима, а не према Богу. А Бог је Љубав, зато воли свакога човека и жели да се сви спасу и дођу од позанња Истине. То што је свети Димитрије био војник по занимању, њему за живота није била препрека да буде испуњен духом љубави и не смао према ближњима него и према онима који су га убијали. Када га је цар убацио у тамницу и посало џелате да га погубе, нашли су га у молитвеном стању. Клечао је и молио се, иако је знао да ће пострадати, јер има веру. Зна да га Бог неће оставити, да ће задобити венац славе. Њему никаква слава или привид овоземаљске каријере успеха и благостања није помрачило духовни вид за који је он живео. Испред својих духовних очију Свети Димитрије никад није изгубио гледање славе Божије, и лепоте царства Божијега, које је било испред његових духовних очију, а није гледао на своју славу. Христос који освећује и провећује сваког човека који долази на свет зато је ради ње изабрао да страда са Господом Христом да би вечно живео са нјим и за њега. То наш пример треба да буде, да живимо за Бога, а онда кад живимо за Бога живимо и за себе, а кад не живимо за Бога, већ само за себе, наш живот ће бити 50-100 гоидна а шта ћемо после, изгубли веру и наду и губимо све кад веру изгубимо.
Зато нека нам Свети Димитрије буде пример како треба, не да ми тражимо страдања већ кад она дођу, ради Бога да то издржимо и да се одржимо јер се у невољи треба одржати и у невољи се треба показати да си јунак. Наше јунаштво ако је само по нашим снагама, моћима, неком богатсву ишчезне и нестане. Ал кад је наша снага у Бога и вера у Бога, онда нам је све дургачије. Кад имамо веру у Бога имамо поверење у Бога, али онда човек има и поверења у другога, без обзира што други нема у њега поверења, наше је да ми показујемо да верујемо и Богу и човеку.Питао сам великог теолога, владику у Француској, да ли Бог верује у нешто, а он је као из пушке одговорио да Бог верује у човека. Дакле, Бог верује да се ми можемо исправити, али морамо да ставимо тачку на тај свој его, на своју гордост. Да ставимо тачку ако чинимо зло и да знамо да зло добра донети не може. Нека је срећна слава, нека Свети Димитрије, заштитник овог храма буде и нама заштитник и молитвеник. Нама требају молитве сваког од нас једни за друге, али нам посебно требју молитве светитеља, јер како каже у Светоме писму: „Молитва праведнога много значи“.
Молимо се да будемо бољи људи. Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Славски колач преломљен је са овогодишњим свечаром, господином Гораном Јовичићем. На крају Литургије уследила је трпеза љубави у свечаној сали парохијског дома, која је за све присутне припремљена трудом верника и свештенства лазаревачког храма. Славској трпези придружио се и градоначелник града Београда господин Александар Шапић, који се на овај велики празник обрео у посети нашем граду и својим присуством увеличао наше слчавље.
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/9349-hramovna-slava-u-lazarevcu#sigProIdb49a4efe77