Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ Јован се обратио верном народу, рекавши:

“У име Оца и Сина и Светог Духа!

Данас прослављамо Свете чудотворце Козму и Дамјана, браћу по телу или како их наш народ назива “врачеви”. А врач на словенском језику значи лекар. Ову двојицу је заиста Бог обдарио лекарским вештинама, да лече људе. Али, они нису само лечили људе медикаментима и лековима, већ су на првом месту лечили вером. Учили су људе да се моле Богу, да верују у Њега и да чине добро другима. Када учине некоме добро, да не очекују да и њима учине исто јер су знали да све што они поседују, да су то дарови Божји, да нису то њихови дарови. Зато и одељак из данашњег јеванђеља каже како је Христос дозвао своје ученике и дао им власт над духовима нечистим, да лече болеснике који су запоседнути. Али не само да лече од духова нечистих већ и да их изгоне. На много места у јеванђељима истоји то како је и Христос изгонио нечисте духове. Нема тежег стања за човека од оног када је запоседнут. Када нечастиви уђе у човека, он га изобличи и зато тај човек није свестан својих поступака. Сећамо се оног излечења у земљи Гадаринској када је у човеку био легион ђавола, а он (човек) је био страшан да нико у том селу није могао проћи путем мирно. Дух се нечастиви бори против Бога. Ови Свети врачеви су поседовали дарове Духа Светога. Зову се још и бесребреници што значи да су лечили људе без икакве надокнаде. Има у житију светих записано како је један од њих исцелио жену од болести, и како га је она заклела у име Свете Тројицце, да узме три јајета, када је то чуо други веома се наљутио и то је једини пут да су узели нешто. Заиста, на крају данашњег јеванђеља стоји како је Господ рекао ученицима да иду и проповедају Царство Небеско. То значи да проповедају Христа који је Царство небеско. Када човек има Христа у себи тада имамо и Царство небеско. Зато су апостоли били дужни унети Царство у сваку душу житеља земље. Тако од земље да начине небо и од људи да начине богове по благодати, то је наше назначење, да будемо богови по благодати. Када човек поседује благодат, поседује све хришћанске врлине и поседује све божанско. Али, када поседује благодат, поседује и небо и земљу. Благодат је сам Господ, Дух Свети. Управо нам зато апостол Павле и говори, “Духа Божјега не гасите у себи”. Ово значи да не смемо благодат гасити у себи, сви смо ми задобили благодат само је битно да ли ми чувамо благодат или не. Благодат задобијамо крштењем, задобијамо Светим тајнама и врлинама, и лако се задобија али се лако и губи. Губи се благодат када човек себе ставља у центар, а не Бога. Чим о себи високо мислимо, то значи да смо Бога заменили собом. Зато је Спаситељ дао власт и силу апостолима да лече болеснике. Нису ни апостоли ни светитељи васкрсавали мртве собом већ благодаћу. Свакодневно можемо чути речи на богослужењима, “Заштити спаси и помилуј нас боже благодаћу својом”. Ако чувамо благодат Божју у себи, онда смо заиста народ Божји. Ако изгубимо благодат, губимо све, празни смо и лутамо у својим замислима и мислима, величајући себе. А, видимо да човек не може да велича себе док не понижава другога. То није хришћанско већ је хришћанско да свакога другога сматрамо бољег од себе. Када је Господ дао благодат, рекао је да не тражи ништа више од њих (апостола), до онога што су сами опитно доживели. Када је Христос лечио болеснике и слепима враћао вид, васкрсавао мртве, зато каже да не тражи ништа више од онога што су видели и доживели, али да не чине у име своје. Тиме што нам је Господ дао себе, цркву, дао нам је све неопходно. Тиме што је себе Господ дао нама, на Тајној вечери на Велики четвртак и установљена Света тајна причешћа, Христос је себе ставио на ту трпезу. Зато је и рекао да “ко је једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни”. Ова трпеза није ништа друго него литургија коју ми служимо. Ако нас нема на овој трпези, овоземљској која је литургија, коју служимо овде на земљи, неће нас бити ни на оној божанској. Ко не прилази тој трпези да се храни Христом, онда се човек храни собом и онај га нечастиви храни. Тај нечастиви му говори да ради контра, да ради нешто друго, супротно Богу. Када је Господ дао благодатне дарове апостолима, није им рекао да те дарове задрже за себе, већ да их умноже и деле. Сваки од нас даје другоме оно што има и оно што је примио. Све што ми имамо, јесте дар Божји и зато је и вера коју поседујемо и којом живимо, дар Божји. Ништа није наше, и сви дарови су небески дарови. Страшно је када човек злоупотреби дар Божји и све што је божанско. Такав човек уместо да служи цркви, он се црквом служи, ма ко год то био. Ако не служимо цркви не служимо ни Богу, а тиме немамо ни вољу да служимо другоме. Онај који служи другоме, тај је велики. Дарови се не рачунају по чиновима и степенима, него по служењу. Колико другоме помогнемо, ако је пао да му помогнемо да устане, ако нема вере, да му помогнемо својом вером да поверује у Бога. Зато Бог те дарове даје, и ми све дарове добијамо незаслужено. Царство небеско и спасење добијамо незаслужено него по милости и љубави Божјој. Мада, човек мисли да је заслужио па када наиђе невоља, говори супротно. Можда по нашој логици није тако али је божанска логика другачија. Зато Христос каже, “на дар сте добили, на дар и дајте”. Господ и говори да се не гордимо ако дајемо нешто јер је све Божје. Чак ни кора хлеба није наша већ је Божји дар. Сви смо сведоци да када сејемо жито, донесе род али кад наиђу невоље, суше, поплаве, не рађа. Према томе, и наш труд који смо уложили не доноси плода.

Сви ми добијамо и дајемо по нашим животима и по мери вере наше. Да се ми замолимо Богу да чувамо благодат Божју јер док будемо чували благодат и она ће чувати нас. Када нас напусти благодат, онда је човек напуштен и усамљен. То је стање када човек схвати да никоме не припада. Нас је Бог створио за заједницу и да бисмо живели у њој треба да је чувамо и гајимо, а не да растурамо. Само кроз заједницу се спасавамо. Нека нам Господ помогне и молитве врачева, Светих Козме и Дамјана да задобијамо дарове и да их чувамо и нека Господ помогне данашњим свечарима, и да се молимо сви заједно данашњим заштитницима и чуварима.

Бог вас влагословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

протојереј Горан Ђерковић